Norveški san i srpska realnost

Marijana Todorčević je 2003. godine kao apsolvent na Poljoproivrednom fakultetu u Zemunu, konkurisala na master studije u Norveškoj. Nakon tri godine studiranja u Srbiji i potpunog nedostatka bilo kakvog praktičnog rada, primljena je na master studije Norveškog univerziteta prirodnih nauka.

Stipendije u Norveškoj, 2003. godine, nisu odobravane studentima iz Srbije. Uprkos pravilniku koji diskriminiše, a zahvaljujući izuzetnoj biografiji, Marijana Todorčević je dobila dvogodišnju stipendiju direktno od norveškog Ministarstva za nauku.

Nakon master studija, sa 26 godina, u trenutku kada nije imala jasnu ideju kojim putem da nastavi Marijana je dobila ponudu za doktorat. Doktorirala je na temu „Ishrana i fiziologija ribe" 2010. godine. Danas radi na Institutu Nofima Marin.

„Svi ljudi koje ja poznajem su došli iz Srbije i nakon završenih mastera i doktorata su ostali da rade u Norveškoj", kaže Marijana Todorčević.

Sistem se razlikuje. Studije se završavaju u roku, jer su obaveze na fakultetu usklađene sa mogućnostima studenata. Ako ste dobri, neće vam se pružiti prilika da odustanete.

„Mislim da bi mi svi jednog dana želeli da se vratimo ovde, ali prosto kad uđete u jedan sređen sistem i kada se osećate sigurno u tom sistemu, onda imate i strah da izađete iz jednog takvog sistema. Kada pričamo između nas, svi u glavi imamo tu opciju da ćemo se jednog dana vratiti, ali mislim da svi čekamo to neko bolje vreme", dodaje mlada doktorka nauka iz Norveške.

U međuvremenu, dok čekaju bolje vreme, generacija Marijane Todorčević živi u međuprostoru, između Srbije i zemlje rasejanja. U Norveškoj je integracija otežana, pre svega zbog činjenice da je u ovoj zemlji moguće provesti niz godina bez znanja norveškog jezika. Engleski govore svi.

„Iskreno ja se još uvek ne osećam da kompletno pripadam tom društvu, ali nekako se ne osećam ni da pripadam ovom ovde društvu", rekla je Marijana prilikom posete Beogradu.

Fejsbuk je jedina konstanta međuprostora u kojem se nalazi generacija emigracije posle 2000-te. Novosti iz Srbije prate isključivo na internetu, a Fejsbuk, po Marijaninim rečima predstavlja „način da pokažemo gde smo, gde se nalazimo, kako izgledamo".