Uništa se ne prepušta zaboravu

Boja Kovačević, poslednja pravoslavna Srpkinja iz sela Uništa, nije dočekala dan u kojem bi njen hram osvanu okrovljen, a crkvena zvona ponovo odjeknula sve do vrhova Dinare.

Bila je to njena jedina želja kada smo je pre dve godine, nešto ranije od ovog datuma, obišli u njenim rodnim Uništima, u 92. godini života, povodom praznika Duhovi, slave ruševnog hrama na Uništima, bojnim stazama ove je godine krenula Mara Milaš iz Cetine.

Ranom zorom, kroz visoku travu i rastinje, peške gazeći šumskim stazama kako bi skratila 25 kilometara regularnog puta koji od Cetine vodi do Uništa.

“Krenula sam kao svake godine, tu dolazim, kako sam se rodila. Jutru sam krenula peške, morala sam ja i prevozom je sa svima ali krenula sam peške i došla sam jedan. Ovo nije lako, sve zaraslo…“, kaže Mara.

Pre više od pola veka, prelazeći na drugu stranu Dinare, gazio je i Dragiša Kovačević, rođeni Uništanac, koji je u trećoj godini života napustio rodno selo preseljenjem u Grahovo, ali mu se uvek sa radošću vraćao.

“Ja sam vrlo rado dolazio ovde, čak za mene je nagrada bila da dođem ovde u toku ljetnog, zimskog raspusta. Sećam se, onda je bila loša komunikacija sa Kijevom da smo mi zimi, kada je raspust, preko planine peške išli“, kaže Dragiša.

Smeštano na zapadnim obroncima planine Dinare Uništa su jedno selo u dve države. Iako administrativno pripadaju opštini Bosanskog Grahova u Federaciji Bosne i Hercegovine, do njih se legalnim putem može jedino iz Republike Hrvatske. I to uz neophodnu dozvolu granične policije.

Planinski kraj, koji je oduvek pogodovao uzgoju stočarstva, u kojem su domaći meštani leti sakupljali na hiljade grla ovaca iz čitave Dalmacije, da bi ih na ispašu izvodili po Dinari, pravili nadaleko poznati sir iz mješine i od tog posla pristojno živeli, krajem u kojem su Srbi i Hrvati zajedno živeli, međusobno se ženili, udavali, radost i tuge delili, danas je ostao pust. Brojnim odlaskom ostala su Uništa bez jednog pravoslavnog Srbina, a hram u šumskom požaru stradao i ove godine slavu dočekao bez krova.

“A šta da vam kažem...Ovo je bilo jedno i drugo selo puno, jer smo svi tu povezani. Ovde nema da nije nekom rod. Živili smo dobro, ljepo. Zajedno su grobovi, crkva je ova zvonila, brecala svima kad neko umre. Svi smo bili sretni, a sad nikog nema. Moja je tetka poslednja bila, godina dana ima da je umrla. A što je bilo prije, daj Bože da dođe ali za jedan ništa. Da taj narod malo pogleda na ovo selo svoje, i jedan i drugi, svi smo tu mešani. Pa da se malo ova crkva samo ukrovi i obnovi. Ako ih nema u selima ali imaju mrtvi, neka njima ova crkva služi. Svi su naši ovde…“, kaže jedna stara meštanka.

Makar to bilo i jednom godišnje u vreme hramovne slave, srce se ispuni uvek kada rodnom kraju dođe, na mesto ponicanja i počivanja predaka, svedoči o tome i Dragiša, koji je sa mitropolitom dalmatinskim Nikodimom prelomio ovo godišnji kolač u slavu Svete Trojice u hramu na Uništima.

“Ja se osećam baš ispunjeno, drago mi je i kada imam slobodnog vremena dolazi ovde. Dolazio sam čak i u vreme korone, nisam hteo da se cijepim i onda mi nisu dozvolili da pređem preko granice i ja sam putem preko Dinare sa nekim motorom, krosom došao ovde, kada je prvi put posle rata održana liturgija”, kaže Dragiša.

Oni koji su pre više od tri veka podigli crkvu u ovom selu, a čiji grobovi kao svedoci počivaju u porti hrama, bdiće i dalje nad ovom svetinjom čekajući bolja vremena, svoje potomke pod svodovima obnovljenog hrama koji ne smeju prepustiti zaboravu, da se crkva obnovi, narod češće dolazi, a zvona ponovo odjekuju do vrhova doca uniških, ostala je bojna neostvarena želja, ali ona koju Dragiša, Mara i brojni ljudi ovog kraja i dalje u srcima nose.

„Mnogi bi voleli da su danas ovde ali ja se nadam u budućnosti da će smoći i snage i sredstava i da će svake godine sve više i više dolaziti i posećivati svoju rudnu grudu“, kaže Dragiša.

“To bi bila želja samo tako, da čujem to zvone, koje sam nekad slušala na planini. Odavde se čuje na planinu našu, na doce Uniške. Ja sam ga čula kao dete i onda bih plakala kada bi to zvone zvonilo”, kaže meštanka.