Umetnost interpretacije – Vilhelm Furtvengler

Furtvengler je studije završio u Minhenu, da bi prve značajne angažmane dobio u operi u Manhajmu 1915, a potom i u Državnoj kapeli u Berlinu 1920. godine, nasledivši Riharda Štrausa na ovoj poziciji. Potom je zauzeo prestižno mesto šefa-dirigenta Berlinske filharmonije, koje je do tada zauzimao veliki Artur Nikiš, a 1930. je preuzeo i rukovođenje Bečkim filharmoničarima. Sa dolaskom nacista na vlast, Furtvengler je bio izložen osudi, jer je izveo orkestarsku verziju Hindemitove opere Slikar Matis, što je dovelo do njegovog povlačenja sa čela Berlinske filharmonije 1934. godine. Iako se godinu dana kasnije vratio za pult ovog ansambla, te nastavio da diriguje tokom tridesetih i prve polovine četrdesetih godina, njegovo javno nepodržavanje nacističkog režima često ga je dovodilo u sukob sa vlastima. Sa druge strane, Jozef Gebels je Furtvenglera smatrao, uz Riharda Štrausa i Hansa Pficnera, „nacionalnim blagom” te je dozvoljavao kompromisna rešenja koja bi omogućavala dirigentu da eksplicitno ne podrži Hitlera, ali da istovremeno učestvuje u manifestacijama kojima je glorifikovana nemačka država. Po oslobođenju, Vilhelm Furtvengler je zbog ovakvih aktivnosti bio optužen da je bio nacista i kolaboracionista, ali su u njegovu odbranu stali poznati jevrejski umetnici poput Jehudija Menjuhina, Arnolda Šenberga, Bronislava Hubemana i Nejtana Milstajna, koji su naveli da je Furtvengler „spasio, i zbog toga smo svi njegovi veliki dužnici, najbolji deo nemačke kulture”. Protekle su dve godine dok nije dokazao svoju nevinost i tek je 1949. dobio ponudu da se vrati za dirigentski pult, kao glavni dirigent Čikaškog simfonijskog orkestra. Ipak, nakon protesta uglednih muzičara poput Artura Toskaninija, Džordža Sela, Vladimira Horovica, Artura Rubinštajna i Isaka Šterna, ova ponuda je bila povučena. Umro je šest godina kasnije, nikad se u potpunosti ne oslobađajući stigme da je podržavao nacizam, iako je Jehudi Menjuhin tada primetio da „je njegova veličina privlačila tu mržnju”.

Dirigentski stil ovog umetnika predstavlja vrhunac „nemačke dirigentske škole” i to one koju je utemeljio Rihard Vagner. Ovakav pristup, nasuprot pravcu čiji je predstavnik bio Feliks Mendelson i koji je podrazumevao brz, ujednačen tempo i bio primer logike i preciznosti, ogledao se u širokim, naglašeno romantičnim potezima i skonosti ka modulacijama tempa.

Kako je kritika primetila, on nije smatrao štampanu partituru poslednjom rečju, već simbolima za maštovito osmišljavanje, koje se uvek menja i koje bi trebalo osetiti i realizovati na subjektivni način. Ovakav pristup je bio dijametralno suprotan onom koji je negovao njegov savremenik Arturo Toskanini, koga je Furtvengler nazvao „običnim metronomom”, te su u Furtvenglerovom načinu dirigovanja slušaoci prepoznavali sasvim drugačiji odnos između zvuka i zvučanja – transcedentnost i duhovnost koje su prožimale njegove interpretacije. Zato je Serđu Čelibidake, govoreći o Furtvengleru njega nazvao „ne samo muzičarem, nego i stvaraocem”.

Na kraju, o Furtvengleru možda najbolje govore reči koje je Jehudi Menjuhin zapisao nakon njegove smrti, 1954. godine: „On je bio verovatno poslednji pripadnik velike tradicije muzičara-posvećenika kadrih da komuniciraju za onim božanskim. Dok je dirigovao, svom pozivu je pristupao kao svetom obredu. Za Furtvenglera, muzika je bila čitav svet, čitav kosmos. Takav odnos prema muzici predstavlja putokaz koji treba slediti, a njegova umetnost koju je u punom sjaju pronosio za dirigentskim pultom i zabeležio je na snimcima, neiscrpan je izvor inspiracije”.

Čućete kako je Vilhelm Furtvengler 1950. godine sa Konserthebau orkestrom izveo i Prvu simfoniju u ce molu opus 68 Johanesa Bramsa. Furtvenglerove interpretacije muzike ovog nemačkog romantičara smatraju se najboljim u toj generaciji, ako ne i najboljim u čitavoj istoriji, pre svega „zbog razumevanja ritmičko-vremenskog toka koji nikad nije ustuknuo pred stvaranjem individualnih nijansi”.

Urednica emisije Ivana Neimarević.