Prostori pijanizma – Lili Kraus

„Pravi umetnik ima dve svete dužnosti: kao prvu – apsolutnu vernost tekstu, i kao drugu – potpunu identifikaciju sa svakom notom koju svira”. Ove reči Lili Kraus, jedne od kultnih figura pijanizma 20. veka, mogle bi se postaviti kao kredo njene filozofije sviranja klavira, ali i kao referentna tačka za razumevanje njenih umetničkih kreacija. Jednu od oprečnosti pijanističkog izvođaštva prošlog stoleća – težnju za objektivnim transponovanjem kompozitorovog zapisa u zvuk, uz nastojanje da se ostavi lični interpretativni pečat – Lili Kraus je premošćavala lakoćom razigranog gesta, koji je prenosio taman toliko individualnog temperamenta koliko joj je bilo dovoljno da svaku partituru oboji na sopstveni način. I mada njeni koncepti nisu nudili inovativna osvetljenja literature, već je pre oplemenjivali sugestivnom karakterizacijom, nepobitan je utisak da je Lili Kraus bila među poslednjim izvođačima koji su, u drugu polovinu prošlog veka, proneli sviranje u takozvanom ‘velikom stilu’ – ‘gospodskim’ manirizmom, dovoljno nadahnutim, a opet spontanim, koje je krasila unca salonske bezbrižnosti prošlih vremena. Ipak, njen studiozan pristup literaturi, naročito onoj epohe klasicizma, kao i svest o potrebi trajnog tonskog beleženja interpretacija kao ‘umetničkih formi’ činili su je savremenim izvođačem koji je pijanizam razumevao u sve transparentnijem svetlu ‘muzeološke’ prakse. O ovome svedoči i činjenica da je za razliku od međuratnog perioda u kojem je njen repertoar imao znatno razuđeniji profil težišno postavljen na romantičarskoj literaturi, nakon Drugog svetskog rata dobio suženiji fokus na muziku svega nekoliko kompozitora – u prvom redu Mocarta i Betovena, te Šuberta, Bramsa i Bartoka, uz brojne primere pijanistkinjinih pionirskih poduhvata u pojedinačnom ili integralnom diskografskom plasiranju dela ovih stvaralaca.

Rođena 1903. godine u Budimpešti, Lili Kraus je studije klavira pohađala najpre na Muzičkoj akademiji Franc List, te na Konzervatorijumu kod mađarskog pijaniste Arpada Sendija, dobijajući muzičke poduke i od velikana poput Zoltana Kodalja i Bele Bartoka. Tokom 1920-ih boravi u Beču gde se usavršava u klasama Severina Ajzenbergera i Eduarda Štejrmana, ali najsnažniji uticaj na njeno muzičko profilisanje pronalazimo u Arturu Šnabelu, sa kojim radi u Berlinu od 1930. godine, na pragu zenita njegovog pijanističkog delovanja. Šnabelovo interesovanje za Mocarta i Betovena, kao autore čiju je muziku nastojao da očisti romantičarskih čitanja i oživi sa objektivističkim intencijama, bitno će delovati na samu Lili Kraus koja se pod ovim idejama intenzivnije posvećuje klasicističkom repertoaru, ali i kamernom muziciranju sa Šimonom Goldbergom sa kojim tih godina snima sve Betovenove violinske sonate. Uspostavivši stabilnu internacionalnu praksu koncertne pijanistkinje, Lili Kraus je tokom međuratnog perioda zabeležila gostovanja na većini značajnih pozornica Evrope, Australije, Južne Afrike i Japana. Upravo je tokom jedne od turneja po Aziji 1940. godine, u previranjima Rata na Pacifiku na Javi bila zarobljena, te sa porodicom zatočena u japanskom koncentracionom logoru gde ostaje do 1945. godine. Nesvakidašnji životni put nakon rata nastaviće na Novom Zelandu gde provodi niz godina obnovivši koncertnu aktivnost, ali se posvećuje i pedagoškom radu. Pedesete godine označiće njen povratak studiju koji je rezultirao nekim od njenih danas reprezentativnih snimaka u koje se ubraja i zapis Betovenove Sonate opus 109 u E-duru zabeležen 1955. godine, a koji reprodukujemo u emisiji.

U spokojan, fantaziji-nalik muzički tok ovog poznog Betovenovog dela, Lili Kraus unosi svoju prepoznatljivu bezbrižnu spontanost, ali ga zvučno oblikuje sa izuzenim kolorističkim varijetetom. Mada načinjen u mono tehnologiji, snimak uspeva da prenese njen ton široke projekcije. Iako poseduje znatan dinamički dijapazon i dubinu koja stvara taktilni dojam dubokih otisaka prstiju koje ostavlja po kakvoj ‘glinenoj’ klavijaturi, njen ton nije eruptivan, već uvek projektovan sa unapred određenom merom i ukusom. Poetičnost na makroplanu, još više pleni u brušenju detalja Sonate opus 109 koje Krausova izvodi kroz spoj egzaktnosti i lirike.

Buran život ispunjen godinama učenja, usavršavanja, afirmacije na koncertnim podijumima, a potom i prekida aktivnosti tokom Drugog svetskog rata, te ponovnim počecima na dalekom Novom Zelandu, od 1967. godine nastaviće se u Sjedinjenim Američkim Državama, gde Lili Kraus uz umetničke angažmane počinje da vodi i klasu klavira na Univerzitetu u Teksasu. Već u sezoni 1966/1967. umetnica u njujorškom Taun holu ostvaruje kapitalan projekat izvodeći sve Mocartove klavirske koncerte tokom devet koncertnih večeri. Ovaj poduhvat biće potom ispraćen i izvođenjem svih Mocartovih klavirskih sonata, a što je sve zajedno dokumentovano na snimcima za Kolumbiju koji će u potonjim decenijama i ključno uticati na percepciju Krausove prevashodno kao jednog od vodećih interpretatora muzike ovog bečkog klasičara.

Mada su koreni njenog fokusa na muziku Volfganga Amadeusa bili usađeni još u radu sa Šnabelom, treba istaći da je Lili Kraus idejno bila ispred svog mentora, i to kao jedna od prvih zagovornika izvođenja Mocartove muzike na autentičnim instrumentima, zalažući se još 1930-ih godina za snimanje na ranim verzijama klavira, što nije nailazilo na pozitivne odgovore muzičkih producenata orijentisanih na prezentaciju klasičarske literature u savremenom zvuku. Zanimljivo je tako da se Krausova i pre pojave takozvane ‘istorijski informisane prakse’ izvođaštva, fokusirane na upotrebu istorijskih instrumenta, nabavkom Štajnovog klavira iz 18. veka, privatno posvetila istraživanju njegovih karakteristika i zvučnih mogućnosti. Mada je Mocartova dela tokom 1960-ih godina izvodila i snimala na modernom klaviru, indikativan je njen stav da joj je „Rad na klaviru Mocartovog vremena pružio mnogo više istine o ovom kompozitoru nego bilo šta drugo!” Održavajući koncertnu praksu sve do 1982, kada se, četiri godine pre smrti, povukla sa scene usled sve većih prepreka u sviranju koje joj je zadavao reumatoidni artritis, Krausova je ostvarila zamašan diskografski opus koji broji ukupno 104 zvučna zapisa. Najznačajniji među njima proteklih godina dočekali su da u remasterizovanom obliku budu ponovo objavljeni za diskografske kuće Erato i Soni klasikal, ponudivši savremenim slušaocima kvalitetniju zvučnu dimenziju pijanizma Lili Kraus.

U emisiji ćemo reprodukovati i Mocartov Koncert za klavir i orkestar u de-molu, Kehlova oznaha 467 koji je Krausova 1966. godine snimila sa Bečkim festivalskim orkestrom i dirigentom Stivenom Sajmonom. Kristalni zvuk klavira oplemenjen karakterističnim ‘gipkim’ ritmom pijanistkinje, donosi takođe i nešto slobodniju dinamičku reljefnost koja naročito u pokretnom i živom prvom stavu dodatno doprinosi njegovom dramatičnom karakteru.

Autor emisije: Stefan Cvetković