Prostori pijanizma – Rudolf Firkušni

„Ja sam čovek starijih vremena, pa mi dozvolite da citiram Katona, koji je rekao da su „koreni obrazovanja gorki, ali da je plod zato sladak”. Ta gorčina se odnosi na obim obavljenog posla, koji nikada nije lak i bez žrtvovanja vremena, samodiscipline, marljivosti i koncentracije. Međutim, bez opterećenja, put ka znanju ostao bi zatvoren. Konačno, nemoguće je zamisliti bilo kakvu kreativnu aktivnost današnjice bez obrazovanja uključujući i umetničko stvaralaštvo. Sve moje životno i umetničko iskustvo mi to potvrđuje. Rad, međutim, donosi i radost i zadovoljstvo, osećaj da stvaralački trud nije uzaludan, pa čak i više od toga: on održava um mladim i svežim. U tom pogledu, usuđujem se da prihvatim vašu veličanstvenu čast, znajući dobro da me to ne oslobađa obaveze da nastavim svoje školovanje, iako zadatak nije lak.”

Ovaj deo besede koju je na dodeli počasnog doktorata na Univerzitetu u Brnu 1993. godine izrekao verovatno najveći češki pijanista 20. veka – Rudolf Firkušni, otkriva suštinu njegovog pristupa pijanističkom pozivu oličenog u posvećenoj studioznosti kojom je oblikovao svoje sugestivne interpretacije muzičke literature. Ipak, koliko su njegovi pijanistički nazori bili određeni racionalnim duhom 20. veka, politički događaji istog stoleća – kao i za tolike druge evropske muzičare – presudno su uticali na njegovu sudbinu. Ona je najpre bila preokrenuta Drugim svetskim ratom pred kojim Firkušni beži u Sjedinjene Američke Države, a potom i turbulentnim prilikama u posleratnoj Čehoslovačkoj koje će ga trajno zadržati sa druge strane Atlantika. Mada je najveći deo života proveo kao naturalizovani Amerikanac, Firkušni je intenzivnu vezu sa zemljom porekla održavao najpre kroz muziku, kao verovatno jedini pijanista svetske reputacije koji je u eri medijske popularizacije klasične muzike svoj repertoar u značajnoj meri proširio upravo delima čeških kompozitora.

Mada nije poticao iz muzičke porodice, Rudolf Firkušni je zanimanje za muziku pokazao već sa četiri godine improvizujući svoje prve melodije na kućnom klaviru. Uviđajući nesumnjivi talenat, majka ga ubrzo odvodi kod Leoša Janačeka na Konzervatorijum u Brnu, koji pristaje da dečaka upiše na ovu školu pod uslovom da stekne opšte obrazovanje i da ne vodi uobičajeni koncertni život čuda od deteta. Firkušni tako klavir počinje da uči kod Ružene Kurzove, a kompoziciju i teoriju sa Janačekom lično koji je imao ključni uticaj na dečaka u prvim godinama muzičkog školovanja. Upravo na njegov predlog, Firkušni u četrnaestoj godini iz Brna odlazi na Praški konzervatorijum, gde studije kompozicije nastavlja kod Jozefa Suka, teoriju kod Rudolfa Karela i klavir u klasi Vilema Kurca. Nakon okončanja studija diplomskim ispitom na kojem izvodi sopstveni klavirski koncert, Firkušni u potrazi za daljim pijanističkim usavršavanjem stiže u Pariz i do legendarnog Alfreda Kortoa, ali biva odbijen uz konstataciju da mu dodatno školovanje nije potrebno. Šta više, Korto je znanjem mladog pijaniste bio toliko impresioniran da ga je angažovao da svira na koncertu kojim je sam dirigovao, a pozvao ga je i da bude član komisije na završnim ispitima na Kortoovoj Ekol Normal. Posle godinu dana provedenih u Parizu, Firkušni odlazi u Italiju gde se susreće sa Arturom Šnabelom sa kojim otpočinje rad. Šnabelov uticaj, međutim, po rečima samog pijaniste, pre je bio muzičke nego pijanističke prirode, te se nije dublje odrazio na tehničke aspekte sviranja na klaviru.

Tridesetih godina prošlog veka, u svojim dvadesetim, Firkušni otpočinje internacionalnu afirmaciju nastupima širom Evrope, a posebnu pažnju privlači izvođenjima do tada još uvek malo poznatog Dvoržakovog Koncerta za klavir. Drugi svetski rat, međutim, prekida sve koncertne aktivnosti, i Firkušni beži u Francusku, a potom preko Portugalije i Engleske 1941. stiže do Sjedinjenih Država gde se Američkoj publici na Ravinija festivalu predstavlja prvi put i to svojim tadašnjim „zaštitnim znakom” – koncertom Dvoržaka sa Tomasom Bičamom. Usledio je veoma uspešan resital i u njujorškom Taun holu, praćen nizom nastupa po Sjedinjenim Državama, kao i ugovorom sa vodećom menadžerskom kućom „Kolumbija Artists” koja mu otvara vrata turneji po Južnoj Americi 1943, ali i daljim koncertima, između ostalog u Evropi i Izraelu, posle završetka Drugog svetskog rata. Firkušni se u ovo vreme trajno nastanjuje u Njujorku odakle će u narednim decenijama prilično mirno i bez veće medijske pompe negovati koncertnu praksu praćenu posvećenim pedagoškim radom na Džulijardu i drugim američkim visokim školama za muziku. Doživevši na pragu devete decenije života političke promene pokrenute padom Berlinskog zida, Rudolf Firkušni se 1990, nakon četrdeset četiri godine odsustva, vratio u rodnu Čehoslovačku gde je dočekan kao legendarna nacionalna figura uz najviše počasti i veliki medijski publicitet.

Mada je tokom karijere težište njegovog repertoara predstavljala muzika romantizma i čeških kompozitora, Firkušni je bio posvećen i muzici ranog 20. veka, kao i bečkih klasičara. Među svega četiri sonate Ludviga van Betovena koje je studijski snimio, izdvaja se „Patetična”, opus 13 u ce-molu u kojoj su vitalnost forme i razigranost melodijskog pokreta prožeti Firkušnijevim prepoznatljivim kolorističkim tušeom…

Firkušni je pre bio kultivisan muzičar nego ekstrovertni virtuoz. Promišljenost njegovih interpretacija prirodno ga je vodila izrazu bliskijem akademizmu nego upadljivijoj idiosinkratičnosti, mada je on bio daleko od pijaniste skučenog ambitusa u bilo kom pogledu. Čini se da se u središtu njegove umetnosti nalazila briga za tonski rafinman koji se i danas jasno raspoznaje, čak i na njegovim ranim mono snimcima. Tvrdnja Vladimira Horovica da je za pijanistu najvažnije da „poseduje sopstveni ton” svoju potvrdu može pronaći upravo među onim retkim velikanima crno-belih dirki kakvima je nesumnjivo pripadao i sam Rudolf Firkušni. Iako njegov ton viskozne protočnosti deluje gotovo magično u svojoj pojavnosti na klaviru kao perkusivnom instrumentu, Firkušni nije bio (kako bi se moglo očekivati) isključivi liričar, što dokazuje njegova sposobnost da postigne ekstatične, pa i furiozne dramatizacije muzičkog toka – na primer u prvom Šopenovom Skercu ili pojedinim stavovima Slika sa izložbe Musorgskog. Poput kakvih klipova podmazanih gustim uljem, klavirski čekići su pod njegovim prstima stvarali zvuk izuzetne auditivne udobnosti, čemu je doprinosila originalna veština pedalizacije, čija „spektakularnost” možda i ponajviše leži u činjenici da se u interpretacijama gotovo i „ne primećuje”.

Mada je imao širok koncertni repertoar koji su sačinjavala dela Mocarta, Betovena, Šuberta, Šopena, Bramsa i Debisija, uz češke stvaraoce i dela brojnih američkih kompozitora 20. veka, Firkušni je za umetnika duge karijere ostvario prilično mali broj snimaka. Najveću seriju albuma napravio je još 1950-ih za Kapitol rekords, čije je reizdanje na šest kompakt-diskova objavljeno 1996. godine, a tokom karijere duže ili kraće sarađiovao je sa I-Em-Ajem, Ar-Si-Ejem, Suprafonom, Kolumbijom, Dojče gramofonom i nizom manjih kuća. Aktivan i u poznim godinama, Rudolf Firkušni je 1993, godinu dana pre smrti, napravio tonske zapise Martinuovih klavirskih koncerata broj 2, 3 i 4 posvećenih upravo njemu. Kao kamerni muzčar koji je tokom karijere pratio mnoge velikane svetske scene poput Pijera Furnijea, Gregora Pjatigorskog, Natana Milštajna, te sarađivao sa Džulijard kvartetom i drugim uglednim ansamblima, Firkušni je ostvario i snimke Bramsovih sonata za violu i klavir, kao i Dvoržakovih, Martinuovih i Janačekovih kamernih ostvarenja.

Autor emisije: Stefan Cvetković