Пијанизми Балкана – Марта Дејанова

Саображавајући се модернистичким концептима уметности, пијанизам је током друге половине 20. века све већу пажњу поклањао естетичким питањима обликовања звука. Презентација музичке литературе се наиме у епохи модернизма све упадљивије саображавала идеолошким пројекцијама идеје прогреса и техничко-технолошког напретка као покретачких матрица модернистичке културе. Оне су у пијанизму подразумевале готово искључиву посвећеност модерном клавиру, као медијуму кроз који је пројектована утопистичка вера извођача у могућност идеалног звучног оваплоћења музичког дела. Концепти савршенства и личне аутентичности извођача уско су били повезани са оним поставкама модернизма унутар којих је пијанизам утопистички трагао за замишљеним есенцијама музике коју је изводио. Из другог угла посматрано, могло би се говорити о пијанизму као пракси која се – иако је споља гледано задржавала комуникацију са публиком – изнутра окретала себи у простору аутономије уметности као оази неограниченог естетичког промишљања могућности моделовања сопственог израза. Ови приступи, развијали су се упоредо са афирмацијом концепта ремек-дела као музичке форме све заступљеније у профилисању репертоара. Интерферирајући са концептом високог модернизма као доминантног уметничког усмерења западног света почетком друге половине прошлог века – базираном на аполитичном, елитистичком уметничком стваралаштву „заснованом на вредностима индивидуалног стварања, оригиналности, аутономије и високог естетизма” и позиционираном у идеализованом излагачком простору као месту контемплације и естетске трансценденције слушаоца – музичко извођаштво овог периода показује блиска усмерења како на сцени тако и у студијском контексту. Аисторична окренутост високо естетизованом звучном оваплоћењу музичке структуре све мање је међутим манифестовала објективизам у презентацији дела и потребу за промоцијом канона, а све више окренутост сопственим концептима репрезентујући тако остварење своје пуне аутономије. У том погледу, бројне идиосинкратичне појаве у пијанизму друге половине 20. века могле би се вредновати не толико по њиховој интенцији пројектовању историјске аутентичности звука одговарајуће литературе, колико по убедљивости интерпретативне визуре, односно оригиналности личних доприноса могућим осветљењима смисла и дејства музичког дела. Једну такву визуру, у бити наглашено експресивну, манифестовала је у својој пракси бугарска пијанисткиња Марта Дејанова, једна од ретких музичких извођачица из ове земље која је успела да оствари и запажену интернационалну афирмацију. Превасходно окренута романтичарском репертоару, Дејанова је пијанистички израз обликовала заоштреним гестом којим је из инструмента пројектовала интензивне боје наглашено драматизованих звучних слика. Њена прилично обимна дискографија која броји близу двадесет пет албума данас сведочи о једној од несумњиво најизузетнијих појава у историји бугарског пијанизма, а у емисији репродукујемо њену интерпретацију Шубертовог Емпромптија у Еф-молу опус 142 број 1.

Рођена 1947. године у Софији, Марта Дејанова је убрзо по започињању музичког образовања стекла епитет ’чуда од детета’, те са свега шеснаест година уписује Софијски државни конзерваторијум (данас Музичку академију „Панчо Владигеров”) у класи Богомила Стершинова. Њен први успех дошао је већ наредне 1964. године када је на Трећем Националном такмичењу музичке омладине освојила прву награду, да би се низ потврда о изузетном таленту младе пијанисткиње наставио и на међународном плану. Готово свака наредна година за време студија у Софији доносила јој је и успехе изван граница Бугарске – поменућемо да 1965. Дејанова осваја Златну медаљу на угледном такмичењу „Феручо Бузони” у Болцану, 1967. на такмичењу „Еторе Поцоли” у Серењу, а 1969. највише признање на Првој трибини музичке омладине Унеска у Паризу. Ова постигнућа крунисана су 1970. њеном победом на престижном Међународном такмичењу „Алесандро Казагранде” у Тернију у Италији, исте године када дипломира у Софији. Захваљујући државној стипендији бугарске владе, Марта Дејанова 1971. одлази у Антверпен где на тамошњем Краљевском конзерваторијуму наставља постдипломске студије. Својој професионалној биографији тих година додаће победе на још два међународна конкурса у Бордоу и Монтреалу који ће јој дефинитивно отворити врата концертних подијума у западним земљама. Данас би се могло рећи да није претерана оцена критичара једног француског листа да би креативни пут Марте Дејанове требало пажљиво проучавати с обзиром на то да се њен вртоглави професионални успон – имајући у виду позицију "земље иза гвоздене завесе" из које је ступила на светску сцену – може објаснити једино изузетним пијанистичким способностима, јер се без значајније институционалне, политичке или економске подршке у потпуности самостално издвојила из плејаде генерацијских савременика. Тај успон праћен од почетка хвалоспевима домаће и иностране критике, осигураваће јој и у наредним деценијама опстанак на подијуму, те Дејанова успева да читаво професионално деловање оствари искључиво као концертни музичар. Трагове њених постигнућа могуће је пратити готово од самих почетака захваљујући чињеници да је још 1973. године започела са студијским деловањем, најпре за бугарски Балкантон, а крајем исте деценије и за британски Нимбус Рекордс са којим ће остварити дугогодишњу сарадњу. На једном од ових албума, реализованом 1979. године, Дејанова је снимила четири Скерца и Емпромптије Фредерика Шопена, издање које и данас плени свежином геста и непосредношћу израза. У првом плану истиче се суверено владање инструментом ове пијанисткиње које је и предуслов заснивања личне уметничке поетике. Са овог албума репродукујемо и Шопенов први и четврти Скерцо у ха-молу и Е-дуру. Експресија као основно средство израза, у овим делима Дејанову не напушта ни у лирским пасажима, па се тако испод површине мирних фраза неизоставно наслућује пре укроћена бура, него препуштање контемплативним сферама Шопенове лирике…

Говорећи о албуму објављеном испрва 1979, а потом реиздатом у формату компакт-диска 1991. године, критичар „Мјузик Бокса” записао је да „ови снимци Скерца и Емпромптија откривају пијанисткињу великих размера, готово једнаку по стилу и интелигенцији Кортоу, Гизекингу, Липатију и Арауу...” И заиста, слушајући снимке Марије Дејанове, тешко је не запитати се колико постојање или непостојање снажног културног залеђа, институционалне подршке и механизама музичке индустрије има – више од самог талента и дела једног уметника – одређујућу улогу његовом у пласману и позиционирању. У случају Марте Дејанове може се констатовати да је управо стартна позиција уметника стационираног у Бугарској у многоме одредила домете њене афирмације на интернационалној сцени. Иако се пијанисткињина каријера распростирала у европским земљама, те укључивала наступе у Сједињеним Америчким Државама и у Јапану, као и продукцију за Нимбус Рекордс, Дејанова никада није избила у први план међународног пијанизма, иако је по својим квалитетима такву позицију несумњиво заслужила. У том светлу треба тумачити и њену одлуку да се 1994. године трајно пресели из Софије у Лондон, што јој је омогућило непосреднију афирмацију и лакше остваривање сарадњи са претежно британским оркестрима. Наредне године управо у Лондону Дејанова ће реализовати нови албум за Нимбус, са ређе извођеним Мазуркама Александра Скрјабина – композитора чијој је музици читавог живота била посебно посвећена. Међу њеним изузетним интерпретацијама дела овог позног романтичара издвајају се Поема Вер ла флам, а као посебан специјалитет Пета соната чијем експресионистичком изразу Дејанова улива несвакидашњи спој филозофског промишљања и истинске екстазе. Замашан дискографски опус који Дејанова заокружује 1998, две године пре повлачења из професионалног деловања, рефлектује два основна жанровска усредсређења пијанисткиње на солистичку и концертантну музику романтизма и раног 20. века, односно склоност обједињавању дела истог аутора, те тако треба издвојити Шубертове Емпромптије и комплете Прелида Скрјабина, Рахмањинова и Шостаковича, али и један "излет" у класицизам 1996. године када снима све Моцартове сонате за клавир на укупно шест албума за Нимбус Рекордс. Њима се као репрезентативне интерпретације могу додати дела Шумана, Брамса, односно Први клавирски концерт Сергеја Рахмањинова и Концерт у а-молу Едварда Грига које је снимила за Балкантон са бугарским оркестрима. Иако је релативно рано окончала пијанистичку каријеру, у 53. години, Дејанова је до смрти 2024. остала да живи у Лондону, посвећујући се превасходно писању, а рукопис њене књиге Мрачна страна дана чека на будуће објављивање.

Осврт на уметност ове изузетне пијанисткиње заокружујемо њеном интерпретацијом Сонате број 2 у бе-молу, опус 36 Сергеја Рахмањинова. Како је у рецензији дигитализованог издања са снимцима начињеним 1979. године критичар магазина „Music and Musicians” записао: „Ово је врста албума који би могао и требало да достигне класични статус. Извођење је изузетно смело, оличавајући стил који наликује бриљантној импровизацији... Пијанисткиња као да музику ствара из главе и на лицу места, стварајући ситуацију у којој вам од њене смелости и њеног резигнираног става застаје дах.”

И заиста, палета њеног клавирског звука наглашено је драматична и тамна, доносећи убедљиву потврду да се експресионизам као стилска категорија резервисана за уметничко стваралаштво, може транспоновати и на тумачење пијанистичких поетика. Сама чињеница да је Марта Дејанова израз свог унутрашњег доживљаја стварности успела да сублимише у препознатљив стилски образац који у себи компримује арсенал изражајних стредстава евидентних у њеном целокупном дискографском опусу, довољно убедљиво говори о снази уметничке личности која је клавирску литературу за више од четрдесет година деловања успевала да осветли на високо индивидуализован начин.

Аутор емисије: Стефан Цветковић