Milosav Gudović: Hajdegerova ratna predavanja o Helderlinu

Susret Martina Hajdegera i Fridriha Helderlina dogodio se i pre nego što je na obzorju evropske istorije izbio Drugi svetski rat. Ipak, pojedina značajna tumačenja Helderlinove lirike, koja slede ranije programske tekstove i pripremaju sledeće interpretativne zahvate, nastala su upravo tokom rata, u njegovoj zavetrini. Helderlin je u Hajdegerovim očima bio autor čije delo omogućuje novu konstituciju nemačke zajednice, pa i budućeg Zapada. Njegove himne su shvaćene kao prilika da se promisli i osmisli ne samo epohalni rat, nego i dublja kretanja u prošlosti i sadašnjici. Milosav Gudović u ovom testu nastoji da prikaže jedan mogući sklop hermeneutičkog suočavanja s dva toposa Helderlinovog istoriosofskog pisma: olujnog doba rata i prazničnog, po prevashodstvu pesničkog, upisa čoveka u tkivo i štivo svet(og)a.

Po rečima autora teksta: „Zanimljivo je da ni Helderlin ni Hajdeger praznično vreme ne shvataju dionizijski-raspusno. Praznik je vreme pribrane zbranosti oko svetog. U individualnoj istoriji čoveka koji vodi suštinski rat, borbu sa (otuđenim) sobom, pesnik je razlikovao dva nastrojenja srca. U opštoj istoriji (a stvar se, naravno, može primeniti i na pojedinačne sudbine) nametnule su mu se dve predstave: dana i noći. Dan simbolizuje živo prisustva Boga i bogova, dok je noć svetsko vreme iz kojeg je sve božansko odsutno, odbeglo. Što se više nad nas nadvija noć odsustva, to je prisutniji nemir mahinacije. Videli smo da je konačno ovaploćenje toga nemira, u Hajdegerovom prisvajanju Helderlinovih jezičkih igara, bio svetski rat. Rat u kojem je čovek planetarnog Zapada najdublje zapao u svetsku noć. Suprotnost ratu kao rasplinutom vremenu razaranja, filosof nalazi u novoj figuri praznika. Praznik nije neradni, već ne-ratni dan".

Čitao je Aleksandar Božović.
Urednica ciklusa Tanja Mijović.