Morbidni kriminal – kako je ukraden pokojni Čarli Čaplin

Najpoznatiji slučajevi iskopavanja pokojnika, barem na filmu, jesu ona koja obavlja porodica Bilija Pitona. U režiji Slobodana Šijana, a prema drami Dušana Kovačevića, film Maratonci trče počasni krug neprekidno osvaja nove obožavatelje, pa je ovo ostvarenje o porodici Topalović i pogrebnom preduzeću postalo deo opšteg kulturnog nasleđa.

Ipak, jedno je suočiti se sa prekopavanjem na filmu, a sasvim drugačije u realnosti. Jedan od ljudi kome su počinioci u Obrenovcu naneli nemir i bol je Zlatibor Jovanović. Naime, grob njegovog sina je iskopan, a Jovanović je u izjavi za RTS naveo da mentalni sklop ljudi koji su učinili to delo nadilazi ono što ljudski razum može da shvati.

Komunikacija između ovog i „onog“ sveta odvajkada je privlačila ljude i stvarala, blago rečeno, čudne profesije i poruke. Podsetimo se pogrebnih plesača iz Gane koji su tokom pandemije izazvane koronavirusom na ramenima nosili kovčeg i time upozoravali ljude da ostanu kod kuće, kako ne bi imali posla.

Statistički podaci sa društvenih mreža govore da su, ne samo skrenuli pažnju na sebe, već su imali, ako je suditi na osnovu komentara, i veoma dobre reakcije. Pojedinci su ih nazivali čak i planetarnim zaštitnim licima parole „ostani kod kuće“, a oni su u jednom intevjuu istakli da su se trudili da ožalošćene nasmeju i oraspolože, što deluje malkice bizarno!?

Na tragu neobičnih zanimanja i poslova, dodajmo da je pre nekoliko godina časopis Nacionalna geografija, namenjem srpskom tržištu objavio tekst o nekoliko najgorih, čak i morbidnih zanimanja iz davne prošlosti i, između ostalih, u tekstu je navedeno radno mesto - kradljivac leševa.

Anatomija je počela da dobija oblik nauke u 16. veku, a otac te medicinske discipline, Andreas Vezalijus sa znatiželjnim studentima hteo je po svaku cenu da izuči ponaosob delove ljudskog tela; međutim, za pojedine praktične vežbe bilo im je, razumljivo, potrebno telo. Otuda je zanimanje kradljivac leševa bilo aktuelno sve do kraja 19. veka.

Krađe radi otkupa, prezir i delovi tela zbog ispitivanja

Čin krađe leševa, prema dostupnim podacima, ima dugu istoriju i vodi od pljačkaša faraonskih grobnica u Egiptu do otimača tela iz viktorijanskog doba, koji su, kao što je navedeno, prodavali leševe anatomima i lekarima.

U novijoj istoriji, postoji značajan broj krađe mrtvačkih sanduka. Jedan u nizu radi novčanog benefita bilo je otimanje sanduka popularnog italijanskog bankara Enrika Kuče.

Kradljivac je 2001. godine zahtevao 3.500.000 dolara za otkup, ali je intervencijom policije slučaj uspešno rešen za desetak dana. Otmičar je uhapšen, a kovčeg pronađen u jednom od pomoćnih objekata napuštene seoske kuće blizu Torina i ubrzo vraćen u grobnicu u Milanu.

Manje poznato je da je peti predsednik Kipra, Tasos Papadopulos, tokom obavljanja funkcije šefa države bio jedan od najbolje čuvanih evropskih političara. Novinski natpisi govorili su da je o njegovoj bezbednosti brinulo posredno i neposredno više hiljada ljudi.

Uoči obeležavanja godišnjice smrti (u noći između 11. i 12. decembra 2009.), sanduk sa posmrtnim ostacima je nestao. Nešto više od tri meseca, kiparska policija je tragala i istraživala motiv krađe. Porodica Papadopulos je u tom periodu negirala da je dobila bilo kakvo preteće pismo ili da im je tražen otkup.

Uprkos tome, predstavnici Ministarstva pravde i policije Kipra su izvestili da je reč o motivu finansijske prirode, kao i da je krađa detaljno i profesionalno isplanirana, s obzirom na to da je mermerna ploča na grobu bivšeg predsednika bila teška oko 300 kilograma.

Sanduk sa posmrtnim ostacima pronađen je početkom marta, 2010. godine, na jednom groblju u Nikoziji, a nakon DNK testa utvrđeno je da je reč o predsedniku Papadopolusu.

Jedan od najmorbidnijih činova, kada je reč o svetski poznatim osobama je slučaj Alberta Ajnštajna. Poznati naučnik preminuo je 1955. godine u Nju Džerziju u bolnici Prinston, ali nije ukradeno njegovo telo, već mozak. Ajnštajn je, kao što je poznato, doživeo unutrašnje krvarenje i uprkos tome, odbijao je da bude operisan. Ubrzo potom je i preminuo, nakon čega je na scenu stupio patolog, dr Tomas Stolc Harvi.

On je obavio autopsiju bez prethodnog konsultovanja i odobrenja članova porodice Ajnštajn, a nakon utvrđivanja uzroka smrti i obdukcionog nalaza, dr Harvi je ukrao naučnikov mozak. Prema sopstvenoj tvrdnji, uradio je to kako bi neko od kolega neurologa ispitao šta je nobelovca učinilo tako pametnim.

Harvi je mozak, prema pojedinim tvrdnjama američkih medija, odneo u Filadelfiju i iseckao u nešto više od dvesta komada. Doktor Harvi je umro 2007, a teglu sa delovima Ajnštajnovog mozga dao je Univerzitetskom medicinskom centru Prinston, gde se i danas nalazi.

Manje-više poznati su i planovi za krađu posmrtnog kovčega šesnaestog predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Abrahama Linkolna. Jedanaest godina nakon njegovog ubistva, Džek Hjuz i Torens Malen su doživeli neuspeh, prilikom upada, odnosno pokušaja krađe Linkolnovog sanduka na groblju Oak Ridž u Springfildu. Provalnici su tokom akcije i uhapšeni.

Sličan je i incident sa sandukom Elvisa Prislija, naime, ubrzo nakon smrti rokenrol zvezde, 1977. godine, četiri muškarca su uhapšena tokom pokušaja provale u njegov mauzolej.

Za razliku od prethodnih primera, sanduk sa telom Eve Peron, nekadašnje prve dame Argentine doživeo je odiseju. Jedan stih, pesme iz mjuzikla Evita kaže: „Ne plači za mnom Argentino, istina je da te nikad nisam napustila", aludirajući na selidbu njenog balzamovanog tela.

Takođe je istina da je veliki broj Argentinaca, 26. juna 1952. godine tugovao zbog smrti Eve Peron. Tri godine nakon njene smrti, telo je zbog vojnog puča u kome je svrgnut njen suprug Huan Domingo Peron prebačeno u Španiju, gde je i on pobegao. Nakon toga, 1957. godine, sanduk sa telom Eve Peron prebačen je iz Madrida u Milano gde je sahranjena pod lažnim imenom Marija Magistus.

Huan Peron se vratio u Argentinu 1974. godine, a nedugo nakon pobede na izborima je i preminuo. Predsednika je nasledila druga supruga Izabela Peron koja je vratila Evine posmrtne ostatke u Buenos Ajres.

U novije vreme, 2015. ukradena je lobanja Fridriha Vilhema Murnaua; lobanja je nestala poput zapleta iz njegovog filma "Nosferatu".

Jedan od skorašnjih primera pokušaja krađe sanduka, bio je neuspešni slučaj otmice tela Enca Ferarija. Ukratko, nakon saslušanja, kradljivci u pokušaju rekli su da su planirali otkup od 10 miliona dolara.

Moglo bi se navesti još na desetine primera. Međutim, događaj koji deluje kao tragikomedija jeste krađa sanduka u kome je sahranjen Čarli Čaplin, o čemu je 2016. godine snimljen dokumentarni film pod nazivom "Krađa Čarlija Čaplina".

Filmska krađa Čaplinovog sanduka

Godinu dana nakon smrti prve filmske zvezde 20. veka, Čarlija Čaplina, sanduk sa telom iskopali su Roman Vardas i Gantačo Gančo Ganev. Vest o krađi sanduka, 1. marta 1978. godine, obišla je čitav svet.

Sanduk je ukraden sa švajcarskog groblja. Policija je odmah započela istragu, pod pritiskom javnosti, medija i obožavalaca Čaplina, koji su bili zainteresovani za počinioce i motiv krađe.

Čarli Čaplin je imao četiri braka; poslednji je sklopio 1943. godine sa Unom, ćerkom nobelovca Judžina O’Nila, koja je bila 36 godina mlađa od njega. Poslednje godine života proveo je u Švajcarskoj, nakon optužbi tokom Makartijeve ere u SAD za komunističke aktivnosti.

Senator Džozef Rejmond Makarti je nakon Drugog svetskog rata pokrenuo političke istrage i progonio mnoge umetnike, književnike, diplomate i naučnike, koji su prema mišljenju senatorske kancelarije za istraživanje antiameričke delatnosti bili osumnjičeni za komunističke aktivnosti u Americi. Tokom tog Makartijevog dejstvovanja ovaj politički proces nazvan je Makartizam.

Čaplin je o ovim događajima razgovarao sa istoričarom Vladimirom Dedijerom 1945. godine na konferenciji Ujedinjenih nacija u San Francisku. Dedijer je razgovor objavio u knjizi "Beleške iz Amerike".

No, valja podsetiti da je u medijima, prvenstveno novinama i časopisima, tokom i nakon Drugog svetskog rata, Čaplin često bio i meta optužbi žena za očinstvo. Kasnije se ispostavilo da su ti navodi bili neosnovani. Naposletku, moglo bi se konstatovati da ga je ta istraga Ef-Bi-Aj-a, takoreći primorala da pobegne iz zemlje u kojoj je stvorio najpoznatija filmska ostvarenja.

Čaplin i njegova četvrta supruga Una, zvanično su se preselili u švajcarski gradić Korsij sir Vevij 1952. godine. Te godine, dok je putovao za London na premijeru filma Lajmlajt, odbijen mu je ulazak u SAD. Vratio se tamo kratko tek 1972, kada je u Los Anđelesu primio Oskara za životno delo.

Čaplin i Una imali su osmoro dece. Prema nedvosmislenim rečima Une, period u Švajcarskoj proveli su uživajući u prirodnim lepotama te države. Njeno svedočanstvo sugeriše da im je život bio idiličan.

Slavni glumac je preminuo u snu 25. decembra 1977. godine, a sahranjen je tiho, prema vlastitoj želji, nakon male anglikanske službe uz prisustvo nevelikog broja ljudi. Groblje na kojem je Čaplin sahranjen nalazi se iznad Ženevskog jezera, a tu počiva i engleski glumac, takođe holivudska zvezda, Džejms Mejson.

Nakon krađe Čaplinovog kovčega, tokom tromesečne potrage, desili su se dramatični događaji.

U periodu od 2. marta do 16. maja 1978. godine, Čaplinova udovica Una i porodični advokat Žan Felik Pašu, primili su 27 telefonskih poziva od otmičara Romana Vardasa, koji je koristio pseudonim „gospodin Roša“, zahtevajući novac za oteti sanduk. Una je u jednom od prvih poziva odbila da isplati zahtevanih 600.000 dolara, rekavši mu: „Moj suprug bi smatrao da je suma novca koju tražite prilično smešna.“

Vardas je, iznenađen reakcijom, kasnije pretio da će oteti i dvoje najmlađe dece. Telefonski razgovori između Une i otmičara su nastavljeni, a sve je snimala švajcarska policija da bi locirala mesto otmičara.

Od trenutka kada je kovčeg sa posmrtnim ostacima Čarlija Čaplina ukraden, potraga je trajala 76 dana. Konačno, 16. maja, Roman Vardas, tada dvadesetpetogodišnji poljski izbeglica, uhapšen je prilikom telefoniranja u javnoj govornici, dok je saučesnik, Bugarin Gantačo Ganev, takođe izbeglica, po zanimanju automehaničar, pred organe pravde u Ženevi dospeo nekoliko dana kasnije.

Vardas i Ganev su tokom sudskog procesa tvrdili da nikada nisu nameravali da oskrnave telo slavnog glumca, ali da su bili primorani da ga odnesu. Prvobitni plan im je bio da Čaplinov kovčeg sklone sa strane, kako bi dublje iskopali grob, a zatim, da sanduk vrate u rupu i prekriju ga površinskim slojem zemlje, a rupu ostave otvorenom.

Namere im je te noći, 1. marta 1978, omela kiša, te su bili primorani da improvizuju. Nakon što su izvadili kovčeg, preneli su ga u Gančov automobil, da bi kasnije, na oko kilometar i po udaljenosti od porodičnog doma Čaplinovih, plitko zakopali.

Roman Vardas je na suđenju naveo da je zamolio Ganeva, koga je prethodno upoznao u Švajcarskoj, u jednom od izbegličkih kampova, da mu pomogne u krađi kovčega, verujući da će im otkupnina obezbediti bolji život.

Optuženi Poljak i Bugarin bili su proglašeni krivima za pokušaj iznude. Vardasu je izrečena kazna zatvora od četiri i po godine, jer je označen kao organizator i inicijator otmice. Ganev je za saučesništvo dobio uslovnu kaznu zatvora od 18 meseci.

Vardas na ideju da ukrade Čaplinov kovčeg došao nakon izveštaja u dnevnim novinama 1977. godine, gde je pročitao tekst o sličnoj zaveri u Italiji, s tim što je u tom slučaju bilo reči o nasumičnom, široj javnosti nepoznatom građaninu.

Po izricanju presude, supruga Gantača Ganeva poslala je pismo izvinjenja Uni Čaplin, na šta joj je ona odgovorila da, i pored svega, kradljivcima oprašta taj čin. U intervjuu za britanski Idependent, jedan od Čaplinovih sinova, Judžin, govoreći o slučaju, objasnio da je supruga jednog od kradljivaca u pismu napisala: „Žao nam je što se ovo dogodilo, molim Vas da nam oprostite“, i da joj je njegova majka i Čarlijeva udovica, Una uzvratila rečima: „Zaista, nemam ništa protiv vas i sve vam je oprošteno.“

Kasnije su i Vardas i Ganev takođe poslali pismo na već dobro poznatu adresu i prema rečima Judžina Čaplina, obojica su pokazala iskreno žaljenje zbog prethodnih postupaka.

Neoštećeni kovčeg sa posmrtnim ostacima Čarlija Čaplina vraćen je u porodičnu grobnicu u blizini Ženevskog jezera. Tada je, kako bi eventualno predupredili neke nove kradljivce, sanduk postavljen ispod debelog sloja betona.