Američka ambasadorka koja je preživela napad Al Kaide 1998. u Keniji: Od terorizma uvek ginu nevini ljudi

Svakog dana sam slušao o jezivim nesrećama, pljačkama i ubistvima koja se, doduše, retko događaju u centru grada. Na kraju se čovek pomiri sa sudbinom, pa u tržni centar ili muzej ulazim prilično spokojan, premda sa punom svešću da se svakog trena može dogoditi iznenadni napad terorista. No, znatno je veća verovatnoća da me neko opljačka, mada od mene ne bi ni imao šta da uzme do mene samog, tako da sam se, zapravo, najviše plašio kidnapovanja.

Sa tim crnim mislima stigao sam do mesta gde se nekada nalazila američka ambasada. Tu su sada maleni Park mira i Muzej mira sa fotografijama i predmetima vezanim za eksploziju bombe 1998. godine. (Ulaz u sâm park se plaća, a rekoše mi da je to izazvalo pravu buru u kenijskoj javnosti, pošto moraju da plate čak i oni koji su tu nesreću jedva preživeli.)

Al Kaida je napunila kamion eksplozivom koji se, uz siloviti prasak, zakucao u američku ambasadu, u kojoj je stradalo dvanaest ljudi. Obližnja zgrada, prepuna studenata i profesora, od eksplozije se potpuno srušila, i tu je bilo najviše žrtava.

Prijatelj Kenijac mi je pričao da ga je veoma iznenadilo sa koliko su razboritosti i profesionalnosti Amerikanci isplivali iz te katastrofe – jednog od prvih terorističkih napada Al Kaide koji je promenio svet. Ambasadu je predvodila Prudens Bušnel (Prudence Bushnell, 1946), koja je pre toga bila na poziciji pomoćnika zamenika državnog sekretara za afričke poslove američke vlade, zadužena za ceo afrički kontinent.

Ne zadivljuju me titule, ali me impresionira sudbina, a moj prijatelj je smatrao da ću teško naći bolji primer ozbiljnog diplomate i poštene osobe od žene koja treba da bude uzor diplomatama u svetu, ne samo po snalaženju u najtežim situacijama već i po svom demokratskom diskursu. Jer Prudens Bušnel nema dlake na jeziku. Njeno ime na engleskom – Prudence – znači razboritost. Toliko iskreno, jasno i oštro govori o svemu, toliko kritikuje svoju sopstvenu vladu da je, zapravo, najbolje brani, jer nema bolje odbrane nijednog naroda, nijedne države, nijednog pojedinca – od istine.

Gospođa Bušnel kao mačem seče podjednako i strance i Amerikance kada nisu u pravu i najbolji je primer šta znači sloboda govora i koliko jak uticaj ta sloboda može da ostvari. Prijatelj mi je rekao da je ambasadorku sreo nekoliko puta, te da zna da je ona pristupačna žena, koja nema problem da odbije, ali ni da prihvati razgovor sa strancem, naročito ako joj se pristupi ljubazno. Dok sam bio na mestu tragedije, silno sam poželeo da je upoznam, da čujem njenu stranu priče i da je prenesem Srbiji. Njen život, poruka o ravnopravnosti polova, o izvanrednom službovanju na korist, pre svega, svom narodu ali i celom svetu, dirljiva je priča koju treba znati.

Zatim, terorizam, kao globalna pošast od koje uvek stradaju nevini, posebna je tema, kao i nedostatak saosećanja koji primećujem i u svojoj zemlji, i širom sveta. Zar je zaista ključno čija je ambasada napadnuta – američka, srpska ili ambasada države Tuvalu? Nastradali su nevini, ranjeni su nevini ljudi, osakaćeni do kraja života i oni i njihove porodice. Ne mogu da verujem da ljudi govore: „Ako, to su zaslužili!“ Niko to nije zaslužio. Ni ubice, ni lopovi, ni najgori prevaranti. Zna se tačno kako se sa krivcima postupa, a onda, tu je i viša pravda, tu je Bog za one koji veruju, tu je civilizacija, sve ono što čoveka čini čovekom, a čovekom nas pre svega čini empatija.

Zato mi je bilo naročito važno da čujem priču gospođe Bušnel, da kao Srbin iskažem saosećanje prema nastradalima iz redova one iste administracije koja je nepravedno bombardovala moju zemlju 1999. godine, zbog koje sam i sam kratko vreme bio u izbeglištvu, ali i da poručim sunarodnicima, čak i članovima svoje sopstvene porodice, da nikada ne smeju da se raduju tuđoj nesreći, makar to bila i nesreća naših neprijatelja.

Gospođa Bušnel se školovala u Nemačkoj, Pakistanu i Iranu, a u Indiji je radila u američkoj ambasadi kada je ubijen Gandi i kada se dogodila poznata nesreća u Bopalu. Afrikom je počela da se bavi usred epidemije side i zahvaljujući njoj svet je saznao o dramatičnim posledicama HIV-a, i prvi put je u istoriji nešto preduzeto povodom ove strašne bolesti – upravo na njenu inicijativu. Preko glave je preturila genocid u Ruandi, jedan od najmonstruoznijih zločina u istoriji čovečanstva, a zatim je postala šefica ambasade na koju će se sručiti tone eksploziva, i to, između ostalog, i zbog toga što se na čelu ambasade nalazi žena! Sada je u penziji, poznata kao izvanredna profesorka liderstva i autorka knjige Terorizam, izdaja i otpornost: Moja priča o bombardovanju američkih ambasada 1998. godine (Prudence Bushnell, Terrorism, Betrayal, and Resilience, My Story of the 1998. U.S. Embassy Bombings, Potomac Books, An Imprint of The University of Nebraska Press, Lincoln, 2018).

Uz sve to, gospođa Bušnel je primer žene koja je živela u doba kada su muškarci s podozrenjem gledali na uspešne pripadnice nežnijeg pola. Ceo život se borila protiv predrasuda i šovinizma, a radila je sa nekim od najgorih šovinista i zločinaca, pre svega u Africi, mada nije uvek bilo lako izaći na kraj ni sa muškarcima u američkoj administraciji...

„Odrastala sam pedesetih godina, kada je bilo nezamislivo da ću postati lider, i to lider koji će se odlično snalaziti u katastrofama. Moj jedini uzor bila je Jovanka Orleanka, koja je odvažno obukla pantalone i krenula da predvodi muškarce, ali mi je bilo jasno kako je završila“, kaže ova dobitnica mnogobrojnih priznanja i počasnog doktorata, koju mnogi smatraju jednim od najboljih diplomata Amerike posle Drugog svetskog rata. O njoj je snimljen i film Nekad u aprilu. Na moje iznenađenje, vrlo brzo je pristala da mi potanko ispriča nezaboravni događaj.

Iste nam suze teku...

Cela zgrada se zatresla, šoljice za kafu su zazveckale, a ja sam pomislila da mi je došao sudnji čas. Ispostavilo se da nije došao. Još deset meseci smo moj suprug i ja ostali na svojoj radnoj dužnosti kako bismo skupa sa kenijskim i američkim kolegama vaskrsnuli sve što je činilo našu ambasadu koju je kamion pun eksploziva digao u vazduh i pomogli hiljadama Kenijaca čiji su životi zauvek promenjeni, trudeći se da međusobno zalečimo teške rane.

Nikada neću zaboraviti taj 7. avgust 1998. već dve godine sam bila na čelu Ambasade SAD u Keniji. Kada se začula jaka eksplozija, bila sam na sastanku sa kenijskim ministrom trgovine i njegovim timom. Poslednja sam se uputila ka prozoru njegove kancelarije na 22. spratu solitera smeštenog odmah pored naše ambasade, da vidim šta se dešava. Posle nekoliko koraka, žestoki udarni talas druge eksplozije svom silinom me je odbacio unazad…

Ubijeno je 213 ljudi, ranjeno blizu pet hiljada… U samoj ambasadi nastradala je polovina naših kolega. Kasnije sam saznala da je jedan od razloga zašto je Osama bin Laden napao našu ambasadu to što je kod nas ambasador žena.

Na pitanje šta možemo da naučimo iz tako strašnog događaja, bivša ambasadorka ističe: „Mada strašni događaji utiču na svakoga drugačije, iste nam suze teku, a na teroristički napad često reagujemo veoma slično.“

„Tri godine posle bombaškog napada pozvali su me da razgovaram sa preživelima u napadu na zgradu kancelarija federalne vlade ‘Mura’ u Oklahomi. [Teroristički napad na Federalnu zgradu Alfred P. Mura u gradu Oklahoma, u državi Oklahoma, dogodio se 19. aprila 1995, kada je eksplodirao kamion natovaren sa 3.175 kilograma eksploziva. Trećina zgrade je bila porušena, a nastradalo je 168 ljudi, uključujući devetnaestoro dece, dok je oko 800 ranjeno. To je bio najteži napad domaćih terorista u SAD.]

Nikada tamo nisam bila i nisam znala kako će ono što ću ispričati o našem suočavanju sa nesrećom oni primiti. Bila sam duboko iznenađena kada sam videla koliko sličnosti postoji u našim reakcijama, osećanjima i naporima čitave zajednice da se oporavi.”

„Dvadeset četiri godine posle strašnog događaja, još uvek nisam zatvorila to mučno poglavlje. Posledice terorističkog napada utkane su u moje biće. Taj događaj je promenio život hiljadama ljudi, uključujući i moj. Kao koncentrični krugovi kada se baci kamen u vodu, tako se pokreću emocije na svaku godišnjicu, ali i svaki put kad se dogodi teroristički napad i ubistvo.

Preživeti teroristički napad – to je posebna tragedija dugog dejstva. Bili smo potrebni jedni drugima, bilo nam je potrebno uzajamno razumevanje i podrška. Zajednica je bila ključna za naš oporavak. Preživelim Amerikancima je bilo ponuđeno da napuste Keniju. Većina to nije želela. Dok smo, doslovno, sami sebe iskopavali iz ruševina kako bismo mogli da nastavimo sa životom, dugo smo pričali sa našim kenijskim kolegama i jedni sa drugima o tome šta se dogodilo, gde se nalazimo, šta smo uradili, kako smo se osećali. Razgovori su nam pomogli da shvatimo apsurdni akt nasilja čije smo bili žrtve.”

Suočavanje sa traumama

„Lekcije naučene iz prošlih terorističkih napada ključne su za sprečavanje budućih. Povredilo me je kao čoveka, i zgrozilo kao učesnicu u kreiranju državne politike, što Vlada SAD i Kongres nisu smatrali da su simultani napadi Al Kaide na ambasade u Keniji i Tanzaniji 1998. dovoljno važni da se sačini bilo kakav izveštaj o poukama i zaključcima iz onoga što se dogodilo. Da je to urađeno, Osama bin Laden i Al Kaida bi verovatno bili sprečeni da nas napadnu 11. septembra 2001. godine.

‘Pobrini se za svoje ljude, a sve drugo će se pobrinuti samo za sebe’ – to je najvažniji savet koji mi je dao moj mentor, a odzvanjao mi je u glavi dan pošto je bomba bačena na nas. Ja sam to učinila, a to su učinili i drugi. Nisam mogla nikome da odagnam bol, ljutnju ili tugu, ali sam mogla da pomognem da se stvori atmosfera u kojoj je zalečenje moguće. Tu istu strategiju liderstva primenjivala sam tokom svoja poslednja dva zadatka – kao ambasadorka SAD u Gvatemali, i kasnije, kao dekanka Škole liderstva i menadžmenta u Institutu za inostrane poslove.

Traumatični događaji mogu da poremete um. Ne treba čekati, najbolje je da se s time što pre suočite. Simptomima posttraumatskog stresnog poremećaja pozabavila sam se tek osam godina posle strašnog događaja. Smatram da mi je pomogla somatska terapija, a posebno EMDR terapija [desenzibilizacija i reelaboracija, odnosno terapija reprocesiranja uz pomoć brzih pokreta očnih jabučica]. Teroristički čin mi je oteo osećaj spokoja. I danas se bavim tzv. punom svesnošću i meditacijom kako bih taj osećaj povratila.”

„Ubijanje nepoznatih ljudi kako bi se ostvario lični ili politički cilj je zlo. Kao globalna zajednica dužni smo da to učinimo neprihvatljivim. Dotad, potrebna nam je nada. Za žene lidere i dalje važe dvostruki standardi. Uprkos tome, potrebno je da u svetu bude aktivno više žena. Mi smo nada, impuls pozitivnih promena. Pre nego što smo dignuti u vazduh, rečeno mi je da prestanem da dosađujem sa bezbednosnom ranjivošću ambasade. Da su vašingtonska inostrana politika i obaveštajna zajednica ozbiljno shvatili našu zabrinutost, proverili obaveštajne podatke, 7. avgust 1998. bio bi samo još jedan divan petak u Najrobiju.“

Upomoć, upomoć... a onda samo tišina

U memorijalnom parku na jednom malenom sivom bloku stoji plaketa sa natpisom: „Um, telo i duh – skulptura napravljena od ostataka američke ambasade“. Pored se nalazi metalni trouglasti visoki kavez prepun komada razorene zgrade. U muzeju – lica i priče pojedinih žrtava. U nevolji su nenadano obični ljudi postali heroji – stražar koji je odbio da otvori kapiju ili radnik ambasade Džordž Mimba koji je izvlačio ranjene, iako je i sam bio povređen, a o čemu nije ni reč izustio kasnije na suđenju teroristima, što je istakla i ambasadorka Bušnel…

Naročito me je potreslo svedočenje Džordža Mimbe za Bi-Bi-Si: „Ljudi koji su mi bili kao porodica, sa kojima sam razgovarao pre nekoliko minuta, pre nekoliko sekundi… Sada su mrtvi. Pitam se: zašto onda ja živim? Otvorio sam oči i video preko puta ulice gomilu beživotnih tela. Mislio sam da su svi umrli. Zašto sam ja preživeo? … Zatvorio sam oči i krenuo ka izlazu iz zgrade. Ali nešto me je nagnalo da otvorim oči. Čujem plač iz ruševina. Vraćam se u zgradu: želim da im pomognem. Popeo sam se na prvi sprat. Tamno je, gušim se, mnogo je dima. Ne mogu da otvorim oči, pa puzim na kolenima kako bih osetio ako nagazim na živog čoveka. Pitam: ima li koga ovde? Čujete li me? Neko me doziva: ‘Džordž, Džordž, pomozi mi!’ Krenuo sam ka tom glasu, osetio pokrete poda mnom, nisam želeo da znam ko je to, samo sam tu osobu povukao napolje i video da sam izvukao muškarca. Ali, mene je dozivao ženski glas. Kada sam se vratio, bila je potpuna tišina…”

„Dok slušam kako su ranjeni izlazili iz gomile ruševina, kako su najbliži saznavali da su ostali bez dece, roditelja, supružnika, njihov bol na trenutak postaje i moj.”

Iza fontane je spomenik sa imenima poginulih i porukom koju sam dobro upamtio: „Neka nevine žrtve budu svesne naše odlučnosti da stvorimo svet u kojem će biti moguće da čovek živi pored svog brata u miru.“