Japanski fenomen kulta duše, opela za otupele igle, vizit-karte i mašine

Japan je naučno i tehnološki visoko razvijena zemlja, koja, međutim, krije mnoga iznenađenja za one koji su uvereni da nauka i tehnologija čine suvišnim stari religiozni pogled na svet i nezaustavljivo ga potiskuju.

U toj dalekoistočnoj zemlji, naime, ne samo što opstaje, već i poslednjih godina na popularnosti dobija običaj držanja opela za istrošene i nepotrebne stvari koje njihovi vlasnici moraju ili žele da odbace, kao što su igle i drugi alati, papir, lutke, naočare ili novčanici.

U kulturnom tlu te ostrvske države i dalje je čvrsto ukorenjen sloj drevnog animističkog verovanja da duhovi obitavaju u prirodnim objektima i fenomenima, ali i veštačkim tvorevinama. Domaća vera šinto snažno izražava animističko uverenje da duh ili duša obitava ne samo u ljudima i životinjama, već i u rekama i vodopadima, stenama i drveću, pa i veštački napravljenim predmetima poput lutaka, mačeva, papira i drugog.

To shvatanje delimično je prihvaćeno i u istočnoazijskom mahajana budizmu, gde se pod uticajem starih kineskih i japanskih verovanja u duhove biljaka i stvari govori, recimo, o prosvetljenju trave, drveća i zemlje.

Striktno govoreći, za spasenje od patnji koje propoveda budizam potrebni su inteligencija i svest, odnosno, razumevanje da je život ispunjen patnjom, te da je njeno prevladavanje moguće. Drugim rečima, preduslov za budističko spasenje od patnje, pa i patnju samu je umnost koju poseduju samosvesna bića, ili biološki gledano, bića sa nervnim sistemom, što biljke i stvari nisu.

Međutim, u Japanu, gde su šinto i budizam isprepletani, pa može se reći i stopljeni, i materija koja se u nauci naziva neorganskom i predmeti koji se u judeo-hrišćanskom kulturnom kontekstu smatraju neživim i nesvesnim tradicionalno se doživljavaju kao živa bića.

Stari pogled na svet

U Japanu se od davnina daje opelo dušama lutki koje se odbacuju (spaljuju ili puštaju da plutaju niz reku ili u more) jer su ispunile svoju namenu ili dotrajale. Za lutke se, po kineskom uzoru, verovalo da deluju kao dvojnice, odnosno zaštitnice ljudi, naročito dece, koje na sebe preuzimaju njihovu nesreću i zlu kob i tako ih brane od bolesti i nezgoda.

Opela su vekovima držana i za otupele, iskrivljene ili zarđale igle za šivenje, te noževe i druge predmete sa oštricama, što u današnjim uslovima obuhvata i makaze. S religioznom poštom su odlagana i nepotrebna ogledala, ražalovani kovački alati i istrošeni papir.

Danas se može čuti i za opelo dotrajalim novčanicima i modnim proizvodima od kože, jer poslednjih godina firme i zanatlijski esnafi traže od religijskih institucija da u skladu sa starim animističkim pogledom na svet, a u korist promocije njihovih proizvoda i profesije, vrše opela i za duše raznih predmeta.

Tako su, na primer, inicijatori obreda i prikupljači igala čije će duhove šinto, odnosno, budistički sveštenici uz izraze zahvalnosti brižno sprovesti na onaj svet pre nego što budu istopljene često proizvođači i prodavci konfekcije.

Uprkos tome, u Zemlji izlazećeg sunca danas je malo onih koji će animistički pogled na život i svet verbalno precizno formulisati i samosvesno izjaviti da su u njemu lutke, knjige ili kompjuteri živi, odnosno, da poseduju dušu ili um.

Radije, obični Japanci taj pogled na život, koji danas u doba nauke opstaje kao neka vrsta intuitivnog, maglovitog i ponekad nedoslednog i protivrečnog osećaja, izražavaju tako što govore o zahvalnosti lutkama za to što su bdile nad njihovim rastom i razvojem, o poštovanju za trud koji su alati uložili radeći za njih ili uvažavanju podrške koju su kancelarijske mašine i računari pružili za njihov uspeh u poslu.

On se nadovezuje na jednako amorfan osećaj krivice da grubo i neodgovorno postupanje s tim predmetima i mašinama predstavlja traćenje i štetu, te čak može prizvati neku vrstu nesreće. Preci savremenih Japanaca, naravno, u vezi toga imali su jasniju predstavu: za njih stvari su bile bukvalno produhovljene, odnosno, prožete dušom i božanske, pa je olako i bahato postupanje s njima moglo da prizove bes duha ili božanstva koje obitava u njemu i tako prouzrokuje bolest, siromaštvo i druge nezgode.

Pomenuti osećaj zahvalnosti i pošte naročito je jak kada je prisutan element žrtve. Tako, na primer, proizvođači predmeta od životinjske kože kao što su cipele, torbe, novčanici, futrole za naočare i pametne telefone ili planeri s kožnim koricama, potrepština poput jakni i jastuka koji sadrže guščje i pačje perje, pa i nakita u kojem su iskorišćeni biseri koje daju školjke, sami odaju religioznu poštu ili traže od šinto svetilišta i budističkih hramova da u njihovo ime održe rituale kojima se odaje počast ne samo isluženim i dotrajalim artiklima kojima sledi odlaganje na otpad, već, još važnije, u kojima se moli za pokoj duša životinja čiji su životi oduzeti kako bi oni mogli da ostvare prosperitet.

Otud, u Japanu se održavaju i obredi posvećeni dušama svinja, goveda i živine, u kojima se one nastoje umiriti i utešiti izrazima zahvalnosti za njihovu žrtvu i željama da se ponovo rode ili postanu Bude.

Nove tehnologije, novi običaji

Nove običaje zasnovane na staroj matrici verovanja generišu i savremene tehnologije.

U ostrvskoj carevini ne samo poslovni ljudi i profesori, već uopšte svi zaposleni, frilenseri, pa i studenti postdiplomskih studija, obavezno prave vizit kartice i iste razmenjuju ne samo kada nastoje da uspostave poslovni kontakt, već u svim situacijama kada žele ili treba da se predstave, uključujući tu i prijeme, večere i slučajne susrete.

Istraživanje sprovedeno pre nekoliko godina na uzorku od 297 privatnika, zaposlenih u preduzećima i državnim organima starosti od 20 do 60 godina, pokazalo je da ti japanski ispitanici prosečno poseduju 1.383 vizit kartice drugih osoba.

Međutim, posetnice je danas moguće digitalizovati, odnosno, skenirati i pohraniti u bazu podataka iz koje se lako mogu pozvati imena i telefonski brojevi, pa i mapa koja pokazuje adresu ubeleženu na kartici primljenoj od mušterija, klijenata, kolega i prijatelja. To znači da su fascikle sa stotinama vizit kartica suvišne i da se sav taj papir može baciti kako ne bi zauzimao mesto.

No, mnogi Japanci oklevaju da to učine iz osećaja krivice i poštovanja prema imenu i ličnosti osoba od kojih su dobili vizit kartice. Sveštenik šinto hrama Kanda Mjođin u Tokiju Masanori Kišikava, objašnjavajući zašto Japanci ne mogu lako da bace tuđe posetnice i kada im nisu više potrebne, novinarima je izjavio da u njihovim srcima i dalje živi (animistička) vera u hiljade božanstava, te da nemali broj njih oseća da su u vizit kartice unete duša ili svest ljudi kojima pripadaju, jer na njima stoje ime i lični podaci tih osoba.

Povrh toga, posetnice su emotivno važne zbog toga što su svedočanstvo susreta sa drugim osobama i što, uređene u fascikle, pripovedaju i o sopstvenoj karijeri i životnom putu.

Zato, kada je jedna od IT kompanija koja nudi usluge digitalizacije zamolila pomenuti tokijski hram da uspostavljanjem opela za posetnice koje će biti bačene i spaljene u pećima gradskih postrojenja za uklanjanje smeća olakša savest njenim mušterijama, rodio se novi, do tada ne postojeći ritual.

Sličan tome je i fenomen opela za dotrajale robote, jer su i oni tehnološka novina. Japanska kompanija „Soni“ u periodu od 1999. do 2006. proizvodila je simpatične pse robote po imenu AIBO, što bukvalno znači „partner“. Te mašine kućne ljubimce u pet različitih varijanti ukupno je kupilo više od 150.000 građana. Kada je kibernetski četvoronožac prvi put pušten u prodaju, po ceni od 250.000 jena (tada oko 2.000 američkih dolara), što nije mala suma ni za relativno imućne Japance, za samo 20 minuta planulo je 3.000 primeraka.

Uprkos tim uspesima i činjenici da je u domaćim medijima proglašen za prvi istinski originalan proizvod „Sonija“ još od vokmena, koji je na tržište izbačen krajem sedamdesetih godina, robotski švrća, koji je naklonost vlasnika sticao mahanjem repom, simpatičnim lajanjem i pokazivanjem promena u raspoloženju, je zbog teške finansijske situacije u kompaniji ubrzo izbačen iz ponude.

Osam godina nakon zatvaranja proizvodne linije, u 2014, je obustavljen i servis, što je prisililo stanovništvo da se brže i u većem broju oslobađa „Sonijevog“ futurističkog četvoronošca. Kvar samog tela robota ili prestanak funkcionisanja baterija koje su ga napajale u očima njegovih vlasnika predstavljali su „smrt“, pa su oni počeli da traže način da svoje „preminule“ mezimce pošalju na onaj svet uz svo poštovanje koje im pripada.

Opelo i za mašine

Zadatka da im u tome pomogne prihvatio se budistički hram Kofukuđi u gradu Izumi, u prefekturi Ćiba, koji je putem oglasa i reklama počeo da prikuplja večno usnule „Sonijeve“ kibernetske ljubimce da bi im držao opela koja se sastoje od recitovanja odlomaka iz "Lotus sutre", spisa koji, veruju pripadnici sekte Njićiren, predstavlja suštinu budizma i najbolji put ka spasenju.

Reč je o postupku koji se primenjuje i za ljude i životinje prilikom sahrane, a iza kojeg stoji vera da živi, naročito monasi i sveštenici, mogu da prenesu sopstvenu dobru karmu koju su stekli praktikovanjem budizma na mrtve i tako im omoguće reinkarnaciju u višim sferama egzistencije (konkretno, ponovno rođenje u formi čoveka ili božanstva) ili prosvetljenje samo, koje onda omogućava konačno oslobođenje od patnjom ispunjenog kruga rađanja i smrti.

Sveštenici hrama Kofukuđi, uspeli su da na onaj svet otprave „duše“ više od stotinu kibernetskih ljubimaca, a kuriozitet je da su za jedno od opela za „preminule“ mašine priredili i reklamni performans u kojem su tri specijalno programirana robota psa AIBO, obučena u kostim nalik monaškoj mantiji, uputila svojim isluženim kolegama želju za miran počinak.

Ta ekstravagancija upitnog ukusa je verovatno imala za cilj da privuče pažnju medija i podstakne druge vlasnike metalnih četvornožaca koji više ne žele da ih drže kod kuće da ih pošalju poštom u hram skupa sa novčanom naknadom za troškove ceremonije, rasklapanja radi prikupljanja delova koji se mogu iskoristiti za popravku, odnosno, transporta preostalog kostura na otpad.

Alati, lutke i mašine, dakle, u Japanu se i danas neretko tretiraju kao bića s dušom, te se okončanje njihove upotrebe ili kvar nekad svesno, ali često polusvesno ili nesvesno (i uz razne racionalizacije), izjednačavaju s krajem života u ljudi i životinja.

To onda zahteva održavanje posebnog obreda, opela, čiji je smisao ukazivanje pošte i zahvalnosti tim objektima.

Taj običaj je tradicionalno bio motivisan i jasnim strahom od natprirodne kazne za grubo postupanje s njima, ali ga u savremenom društvu prvenstveno oblikuju emotivna vezanost za stvari i maglovit osećaj krivice za njihovo odbacivanje, a podržavaju i dalje stimulišu reklamni i komercijalni interes preduzeća, esnafa i religijskih institucija.