Sve je manje „kovača sreće“

Ako je sreća naći potkovicu onda je prava umetnost pronaći kovača te sreće. Dragoslav Vuković je zanat izučio zbog sopstvenih konja.

„U to vreme sam učio iz knjiga koje su mogle da se nabave u tadašnjoj Jugoslaviji i učio sam od starih majstora, tu sa beogradskog hipodroma. U Engleskoj je to već ozbiljna profesija to je škola od četiri godine“, rekao je Vuković.

Ističe da je posao isplativ za one koji hoće da rade.

„Dosta je težak i fizički naporan posao, iziskuje dosta rada, dosta učenja da biste bili uspešni u tom poslu, a mladi naraštaji nemaju vremena za to nego bi odmah da budu direktori, da zarađuju veliku lovu“, iskren je Vuković.

Potkovica je za konja kao cipela. Traje tri meseca a pravi se od gvožđa ili aluminijuma. U tom periodu konj se potkiva dva puta. Dragoslav kaže da konje to ne boli.

„Ne, to je kao kad vi sebi skraćujete nokat. Naravno da može da zaboli kad zasečete više, ali zato ne treba da radi neko ko se ne razume u to. Postoji dobar majstor, kao i dobar pedikir i loš manikir, tako i kod konja isto, mi smo njihovi pedikiri i manikiri“, ispričao je Dragoslav.

Dodaje da je najvažnije poznavati anatomiju konjskog kopita, da bi se posao kvalitetno odradio i otkriva da je ponekad bolje ako su konji „bosi“.

„Mi jašemo konje po tvrdim podlogama gde ima i neravnog i oštrog kamena, i oni moraju da budu potkovani, a ko ima mogućnosti da drži konje gde su travnate površine, peščane, oni nemaju potrebe da se potkivaju“ objasnio je Vuković.

U protekle tri decenije broj konja u Srbiji konstantno se smanjuje i sada ih ima oko 13.000. Stoga i ne čudi što je potkivanje na pragu izumiranja.