I veliki umovi su imali svoje slabosti i hobije

Uvreženo je mišljenje kako su veliki umovi opsesivno posveđeni samo svom naučnom radu i ničem drugom. Međutim, ovo je često veoma daleko od istine, a veliki broj najvećih umova svih vremena uživao je u mnogim hobijima. Evo šta su petorica velikih mislilaca radila u slobodno vreme.

Ejda Bajron, grofica od Lavlejsa je volela da se kocka, čak previše

Grofica Ejda od Lavlejsa je poznata britanska književnica i matematičarka s početka 19. veka. Iako Ejda, ćerka engleskog pesnika lorda Bajrona i Anabele Milbank, nije stigla da upozna svog oca, bila mu je veoma slična kako po izgledu tako i po naravi. Njena majka nije želela da joj ćerka postane pesnikinja, pa se potrudila da sve uradi kako se to ne bi desilo. Ledi Bajron se interesovala i za matematiku i nauku, tako da je njeno obrazovanje bilo u skladu sa njenim interesovanjima.

Radeći sa Čarlsom Bebidžom, napisala je prvi algoritam namenjen za upotrebu na njegovom predloženom mehaničkom računaru, Analitičkoj mašini. Ali, što je možda još važnije, ona je bila prva koja je shvatila da proračuni koji se vrše na mašini mogu prevazići čisto računanje. Njen rad i uvidi navode mnoge da je smatraju prvim kompjuterskim programerom.

Uprkos najboljim naporima svoje majke, Ejda je na mnogo načina krenula za svojim ocem – čovekom koji je bio hodajuća definicija zavisne ličnosti. Između ostalog, nasledila je i njegovu ljubav prema kockanju. U drugoj polovini 1840-ih izgubila je više od 3.000 funti, otprilike 280.000 funti u današnjem novcu, samo zato što se kladila na pogrešne konje.

Godine 1851. pokušala je da iskoristi svoj matematički genij da stvori algoritam koji će joj obezbediti uspešne velike opklade. Nažalost, kao i svi takvi sistemi, ni ovaj njen nije funkcionisao i nastavila da gubi velike sume novca. Da bi otplatila dugove, morala je da založi porodični nakit. Njen muž je uzalud pokušavao da izađe na kraj sa njenim kreditorima i gomilom skandala koji su je okruživali.

Umrla je od raka sa 36 godina, isto koliko je imao njen otac kada je umro.

Albert Ajnštajn je želeo da bude muzičar

Ajnštajn je svirao violinu od malih nogu. Njegova majka, talentovana pijanistkinja, upoznala ga je sa violinom kada je imao pet godina u nadi da će mu pomoći da se više poveže sa nemačkom kulturom. Iako je u početku to smatrao obavezom, zavoleo je instrument u 13. godini kada je otkrio Mocarta.

Ajnštajn nikada nije ozbiljno razmišljao o tome da postane profesionalni muzičar. Međutim, razmišljao je o tome u slučaju da ne postane naučnik, čak je povremeno je svirao sa profesionalcima, uključujući Kurta Apelbauma. Pošto je više bio samouk nije baš briljirao, ali mnogi koji su svirali sa njim tvrdili su da je dobar violinista.

Iako je retko nastupao u javnosti, nikada nije putovao bez svoje violine. U kasnijem periodu žibota družio se i svirao sa poznatim „Zolner kvartetom“ i gostujućim članovima „Džulijard kvarteta“. Oba orkestra su bila impresionirana njegovim sposobnostima. U Ajnštajnovom domu u Prinstonu večernje sedeljke sredom su gotovo „religiozno“ bile posvećene kamernoj muzici.

Isak Njutn je tragao za kamenom mudrosti

Uticaj na nauku koji je imao Isak Njutn gotovo je neprocenjiv, uprkos tome što savremene teorije prevazilaze principe fizike koje je on uspostavio.

Od deset miliona reči koje je Njutn zabeležio, milion se odnosilo na alhemiju. Ovo delo nije bilo objavljeno, a znatan deo bi se verovatno smatrao jeretičkim ili na neki drugi način nezakonitim u to vreme. Veći deo se sastojao od kopija postojećeg rada sa novim napomenama. Čuvena, ali pomalo sumnjiva priča kaže da je Njutnov pas, Dajmond, izazvao požar u laboratoriji u kome je nestalo 20 godina alhemijskih tekstova koji su izgubljeni za današnja pokolenja.

Iako postoje oprečne tvrdnje šta je tačno radio, neki istoričari nauke tvrde da je Njutnova alhemija bila bliža prethodnicima moderne hemije nego magiji. Mnogi od njegovih spisa sugerišu da je tražio čuveni kamen mudrosti, koji bi druge metale mogao da pretvori u zlato. Možda je bio zainteresovan i za Eliksir života.

Mnogi od njegovih alhemijskih papira su prodati na aukciji, a veliki deo je možda završio u rukama ekonomiste Džona Mejnarda Kejnsa, koji je sakupio Njutnove spise.

Džon Mejnard Kejns je sakupljao slike i bio popularizator umetnosti

Baron Kejns je bio engleski ekonomista koji se smatra najuticajnijim ekonomistom 20. veka. Njegove ideje pokrenule su kejnzijansku revoluciju u ekonomskoj misli i zaslužne su za pronalaženje izlaza iz Velike depresije i postulata na kojima je izgrađen posleratni procvat. Danas su malo izmenjene verzije njegovih ideja i dalje dominatne u ekonomskim teorijama.

Kejns je bio prilično bogat – dva puta je zaradio ogromno bogatstvo na berzi – smatrao je da je sticanje bogatstva radi bogatstva znak mentalne bolesti. U želji da dobro iskoristi svoje bogatstvo, izgradio je priličnu kolekciju umetničkih dela, uključujući 135 dela koje je poklonio Kembridžu. U kolekciji su bila dela Pikasa, Seraa i Sezana.

Osim kolekcionarstva, bio je mecena brojnih pozorišta, operskih kuća i plesnih kompanija. Takođe je bio član Blumsberi grupe, organizacije koju su činili engleski umetnici i intelektualaci koji su promovisali značaj umetnosti i bili angažovani u mnogim smelim estetskim eksperimentima. Njegove veze sa ovim umetnicima su verovatno razlog zašto je njegova umetnička kolekcija bila tako dobra kao što je bila.

Alan Tjuring je mogao da drži korak sa olimpijcima

Alan Tjuring, engleski matematičar, informatičar, teorijski biolog, filozof i kriptoanalitičar, poznat je po svom radu na razbijanju koda nacističke Enigma mašine tokom Drugog svetskog rata i razvoju filozofije veštačke inteligencije, posebno na „Tjuringovom testu“. Pored rada sa računarima, postavio je i temelje reakciono-difuzionoj teoriji morfogeneze u biologiji.

U slobodno vreme, Tjuring je uživao u trčanju. Za razliku od mnogih velikih sportista, Tjuring je počeo da se bavi sportom tek u svojim tridesetim godinama. Međutim, svojom posvećenošću je nadoknadio izgubljeno vreme.

Ponekad je na sastanke u London iz Blečli parka trčao preko 60 kilometara. Ipak, bezuspešno se okušao u britanskom olimpijskom timu 1948. kao maratonac sa vremenom od 2 sata i 46 minuta. (Ovo je bilo samo jedanaest minuta iza vremena za srebrnu medalju Toma Ričardsa).

Tjuring je prijateljima govorio da mu je trčanje način oslobađanja od stresa: „Imam toliko stresan posao da je jedini način da ga izbacim iz glave naporno trčanje; to je jedini način da se oslobodim pritiska.“