Severna milina Talina – gde sve može onlajn, pa i brak 

Talin je poput Helsinkija i Praga u jednom. Takav je bar bio moj utisak kada sam sletela u estonsku prestonicu, ledenu, iako bez vidljivog snega.

Moderna arhitektura čistih i ravnih linija i enterijeri od svetlog drveta neodoljivo su me podsetili na obližnju Finsku, dok je sam centar bio više nalik nekom kontinentalnom srednjovekovnom gradu opasanom zidinama, poput onih u Češkoj ili Nemačkoj.

Živopisne kupole pravoslavne crkve Aleksandra Nevskog iz 1900. godine, kao iz neke ruske bajke, svedoče o dugom ruskom nasleđu, jer je Estonija, posle Danaca i Šveđana, dugo bila pod vlašću carske Rusije i kasnije, sve do nezavisnosti 1991, deo Sovjetskog Saveza. 

Pomenuta crkva opstala je zahvaljujući činjenici da nisu imali dovoljno novca da je sruše, a hteli su, tokom prvog perioda nezavisnosti, kada su uklanjali sve ruske spomenike, u vreme kada je Rusija imala preča posla, zbog Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije. 

Rusko stanovništvo i danas je ogromno. U Talinu, od pola miliona stanovnika, za više od 40 odsto njih, maternji jezik je ruski. Žive potpuno odvojeno, u svom delu prestonice, imaju svoje škole, svoja mesta gde izlaze i druže se, i takoreći se ne mešaju i ne komuniciraju, što mi je bio potpuno neverovatan podatak. 

Najviše ih razdvaja jezik. Rusi gotovo uopšte ne govore estonski, iako im je obavezan u školi, kao i Estoncima ruski. 

Kadri, koja radi kao lokalni vodič, otkrila mi je da je u njenoj porodici pre tri godine izbio skandal, kada je majka priznala da je u stvari Ruskinja, čiji su roditelji promenili prezime i preselili se u drugi deo grada, jer ih je „bilo sramota“. Porodica se, tvrdi, još na terapijama oporavlja od šoka.

Kadri ima samo jednu poznanicu Ruskinju,  koju je upoznala tek nedavno. Pitala ju je zašto njeni sunarodnici ne biraju da idu u estonske škole i dobila frapantan odgovor: izbegavaju ih, da ne bi u njima bili maltretirani po nacionalnoj osnovi.

Poražavajuća priča za jednu modernu e-državu, članicu Evropske unije u jeku 21. veka.

Da su Estonci propatili tokom sovjetske vladavine, nesporna je činjenica. Mnogi su završili u ozloglašenom Sibiru, poput Kadrine bake po ocu, živahne 99-godišnjakinje, koja je tamo na svet donela sina, i koja duhovito primećuje da joj je mnogo teže od Sibira pala izolacija tokom pandemije kovida.

Estonci su žilav narod. Za sebe tvrde da su spori, ne mnogo društveni, ali i nimalo religiozni. Važe za najpaganskiji narod Evrope, koji je uz Letonce i Litvance, bilo najteže pokrstiti. I sad manje od četiri odsto Estonaca ide u crkvu. Luteranci su, što je nasleđe švedske vladavine, ali je najmasovnija religija u zemlji ubedljivo ruska pravoslavna. 

Monumentalna katedrala iz XIII veka, prethodno je bila katolička, pa je promenjena u luteransku. Na njenim vratima, neobično, naići ćete na jedan grob, za koji je vezana još jedna zanimljiva priča.

Izvesni Oto, bogati bonvivan koji je živeo u grehu celog života, pred sudnji dan se pokajao i postao veoma religiozan. Crkvi je donirao silan novac da mu dozvole da bude pokopan na samom ulazu u katedralu, računajući da će mu svi ti silni ljudi, koji se baš na tom mestu prekrste i pomole, pomoći da okaje grehe. 

No, anegdota ima i svoju vickastu stranu. Zlobnici tvrde da je Oto bio neiskren u svom pokajanju i da je samo smislio način da i posle smrti, ženama koje prelaze prag crkve, malo zaviri pod suknju.

Zanimljivo je da Estonci spomenike ne podižu gotovo nikom, a da su po pismenosti vodeći u Evropi, na PISA testovima izbili su na čelnu poziciju. Potonje bi logično moglo da objasni prethodno. 

Ranije pomenute sličnosti sa Finskom naravno nisu slučajne. Estonci, zajedno sa Fincima i Mađarima pripadaju ugro-finskoj grupi naroda i jezika. Finski razumeju 30-40 odsto, ali mađarski ne.

Prate finske TV programe i nekako na Finsku gledaju kao na starijeg brata. Ponosni su kad se neki finski sportista popne na pobedničko postolje, iz prostog razloga što je himna koju slušaju – i njihova! Sibelijusovu melodiju dele oba naroda, iako su stihovi različiti.

Estonski jezik su, za razliku od finskog, zapisivali Nemci, i u tome verovatno leži glavni razlog što se razlikuju. Ima i duhovitih razlika. Reč koja na estonskom označava „venčanje“ na finskom znači „nevolju“. Da li je baš slučajnost? 

Estonski jezik ima 14 padeža, nema rod i što je još zanimljivije, nema futur. Digitalni narod budućnosti ne govori o budućnosti, on je proživljava. 

Žive sporo i govore sporo. Imaju karakteristične duge, gotovo pevajuće vokale, pogotovo kada spoje reči sa dugim vokalima. Na primer, „ivica leda“ bi se na estonskom reklo „jeeeeaaaar“, u srpskoj transkripciji.

Estonija je najdigitalnija zemlja Evrope i jedina u čijem ustavu piše da je pravo na pristup internetu jedno od ljudskih prava. Doduše, za to pravo mora i da se plati, jer besplatnog interneta nema.

Na poslednjim izborima glasalo je rekordnih 80 odsto građana, a onlajn glasova bilo je više nego fizičkih.

Pomenuta Kadri je dete devedesetih, rođena posle nezavisnosti, i glasa onlajn otkako zna za sebe i otkad na to ima pravo. Opisuje svoju malu „avanturu“ kada je na prošlim izborima izašla na svoje biračko mesto da vidi kako izgleda to glasanje na licu mesta.

Bila je u čudu dok su je bukvalno vodali za ruku okolo i pokazivali šta treba da radi, i to je sve trajalo i trajalo. Merila je vreme. Za onlajn glasanje trebalo joj je svega deset sekundi. Sada može da glasa i mobilnim telefonom, pa planira da obori svoj rekord u brzini.

U Estoniji možete i da se venčate onlajn. Brže nego u Las Vegasu. Ne zvuči baš mnogo romantično, ali za one koji brak doživljavaju samo kao nešto što on u suštini i jeste, ugovor o zajedničkom životu dve osobe, može da bude veoma praktično.

Još praktičnije je što će uskoro moći i da se razvode digitalno. Bez drame, papirologije i premišljanja. 

Estonska kuhinja najviše je nalik nemačkoj. Najčešće se jede meso sa krompirom i kiselim kupusom. U jednom od najboljih restorana u gradu, Rataskaevu 16, probala sam specijalitet, pečeno meso losa, sa celerom i šljivama. Neverovatno mekan i ukusan tamni ražani hleb sprema se po specijalnom receptu bake šefa kuhinje.

U okolnim restoranima, koji su gotovo svi izuzetno atraktivni, u srednjovekovnom ambijentu, smešteni pod arkadama debelih zidina, i sa osobljem obučenim u srednjovekovne odore, može se naručiti i meso medveda. Konobar kaže da se dinsta 24 sata da bi bilo meko i sočno.

Na meniju je često, na našem podneblju gotovo nepoznata rabarbara, koju mešaju i u peciva i pudinge.

Crkva Svetog Olafa u donjem delu grada, kada je sagrađena u XVI veku, bila je najviša u Evropi. Posle udara groma rešili su da je malo skrate. 

Čuveni hotel Viru, izgrađen je u blizini luke u vreme SSSR, kako kažu, s namerom da se otkrije ko su i šta smeraju ti silni stranci koji dolaze u grad. Priča se da je KGB prisluškivao sve sobe, a da je jedan Finac pokušao da proveri da li je ta priča istinita, pa je u sobi rekao: „Kakvi su im ovi KGB hoteli, nikad u njima nema toalet papira!“

I gle čuda, odmah su u sobu dostavljene zalihe. Ili bar tako sad pričaju turistima. 

Estonci tvrde da je kod njih okićena i prva Božićna jelka, 1441. Poručili su mi da to prenesem i Letoncima, koji tvrde da su je oni izmislili.

Trg kod Gradske skupštine, glavno okupljalište, gde se tradicionalno postavlja i Božićni market i velika novogodišnja jelka, u prošlosti je bio jedino mesto gde je moglo da se trguje.

Zgrada većnice iz 1404. godine ponosno ga krasi, a na njenom vrhu, poput vetrokaza, simpatična metalna figura Starog Tomasa, uspomena na dobričinu iz davnog vremena koji je voleo deci da deli slatkiše. Da je živeo u moderno doba, možda bi zbog toga zaglavio i u zatvoru.

Na istom trgu i apoteka iz 1422. za koju tvrde da je najstarija u Evropi. Ne sećam se na koliko sam još mesta boravila,  gde mi je takođe rečeno da imaju najstariju apoteku. Ona firentinska je definitivno starija dva veka, ali ova talinska je po nečemu posebna. U njoj zvanično možete kupiti i „ljubavni napitak“, koji nije baš napitak, više je, kažu, bombonica od marcipana. Nadam se ne onakva kakvu je Stari Tomas delio deci.

Pa ako vam je baš, baš stalo da se neko u vas zaljubi, a sigurni ste da ga nećete osvojiti svojim urođenim šarmom, a vi – pravac Talin. „Ljubavni napitak“ će sigurno imati efekta, ako ništa drugo, makar u suprotnom smeru, i uticati da se barem zaljubite u ovaj jedinstveni grad na severu evropskog kontinenta.