У Долини смрти камење тешко 300 килограма „хода“ – плес леда, воде и ветра

На дну исушеног језера Рејстрек Плаја, у једном од најсувљих и најтоплијих места на Земљи, стотине стена разбацано је по испуцалом глиновитом тлу. Неке су величине песнице, неке достижу тежину и до 320 килограма. Оно што ово место чини јединственим нису саме стене, већ трагови које оне остављају за собом – дуге, вијугаве бразде које сведоче о њиховом кретању. Стене путују, понекад паралелно, понекад мењајући правац под оштрим углом, а њихови трагови могу бити дуги и стотинама метара.

Вековима је ово кретање било потпуна мистерија, јер нико никада није видео како се оно дешава, што је рађало безброј теорија, од натприродних сила до ванземаљских утицаја.

Век спекулација и научних ћорсокака

Први писани трагови о овом феномену датирају из раних 1900-их, али су научна истраживања започела тек четрдесетих година прошлог века. Геолози су у почетку претпостављали да су за кретање одговорни изузетно снажни ветрови, попут пешчаних вихора, који би гурали камење преко влажне и клизаве површине блата. Међутим, прорачуни су показивали да би за померање најтежих стена били потребни ветрови ураганске снаге, што је реткост чак и у екстремним условима Долине смрти.

Најпознатији покушај решавања мистерије извели су геолози Боб Шарп и Двајт Кери током седамдесетих година. Поставили су чувени „корал“ експеримент, забадајући седам челичних шипки у земљу око једне од стена. Њихова хипотеза је била да, ако камење покрећу велике ледене плоче, шипке би морале да зауставе или скрену кретање. На њихово изненађење, већ прве зиме стена је успела да се извуче из корала, остављајући друге унутар њега нетакнуте. Овај резултат као да је оповргао теорију о леду и само продубио мистерију. Чинило се да се свака стена креће независно, вођена неком невидљивом силом.

Решење мистерије: Тријумф стрпљења и мало среће

Одговор је стигао тек 2014. године, захваљујући тиму који је предводио палеобиолог Ричард Норис са Скрипс института за океанографију. Схватајући да се кретање дешава можда једном у деценији, одлучили су се за стрпљив приступ. У зиму 2011. године, уз дозволу управе парка, поставили су метеоролошку станицу високе резолуције и опремили 15 стена (донетих са друге локације) специјално дизајнираним ГПС уређајима који се активирају покретом. Један од истраживача, Ралф Лоренц, приметио је да очекује „најдосаднији експеримент икада“.

Међутим, наука понекад захтева и дозу среће. У децембру 2013.године Ричард и његов рођак Џим Норис стигли су на Рејстрек Плају и затекли призор који се ретко виђа: дно језера било је прекривено плитким слојем воде, дубоким једва седам центиметара. Убрзо након тога, њихови инструменти су забележили кретање.

„Очекивали смо да ћемо чекати пет или десет година, али смо се, игром случаја, нашли на правом месту у право време“, рекао је Ричард Норис. По први пут у историји, мистериозно кретање стена је снимљено и документовано.

Њихова запажања, објављена у часопису Plos One, открила су да је за овај феномен потребна савршена и ретка комбинација услова. Прво, киша мора да створи плитко језеро.

Затим, током хладних зимских ноћи, температура мора пасти довољно ниско да се на површини формирају танке плоче леда, дебеле свега три до пет милиметара. Кључни тренутак настаје током сунчаних дана, када лед почиње да се топи и ломи у огромне, плутајуће панеле.

Тада и најслабији ветар, брзине од свега 10 до 15 километара на час, почиње да гура ове ледене плоче преко језера. Плоче делују као једра, полако гурајући стене испред себе по клизавом блату. Кретање је изузетно споро, два до пет метара у минути, што га чини готово неприметним за људско око.

„Могуће је да су туристи ово видели, а да нису ни схватили шта се дешава“, објаснио је Џим Норис.

Истраживање је такође објаснило зашто је стена у Шарповом и Керијевом експерименту побегла из „корала“: танка ледена плоча се вероватно сломила о једну од шипки, омогућавајући делу леда и стени да наставе пут, док су остали делови остали заглављени. Мистерија је коначно добила елегантно и логично објашњење, али Ричард Норис истиче да посао можда још није готов.

„Документовали смо пет догађаја кретања и видели да је плутајући лед моћна сила. Али нисмо видели да се највеће стене о померају. Да ли то функционише на исти начин?“ Загонетка плеса стена је великим делом решена, али Долина смрти, чини се, још увек чува понеку тајну.