Almati i Astana – dva ogledala Kazahstana

Kazahstan, najmnogoljudnija i teritorijalno najveća država Centralne Azije, krije dva grada koji najbolje oslikavaju njegovu složenu prošlost i dinamičnu sadašnjost.

Almati, nekadašnja prestonica, a danas kulturni i finansijski centar, i Astana, futuristički grad na vetrovitim stepama i simbol novog identiteta nezavisnog Kazahstana, na prvi pogled deluju različito kao dan i noć, ali se međusobno dopunjuju, pričajući priču o jednoj zemlji na raskršću nomadske tradicije i savremenih globalnih tokova.

Smešten u južnom delu zemlje, na padinama impresivnog planinskog masiva Tjen Šan, blizu granice sa Kirgistanom, Almati, mnogima poznatiji pod starijim ruskim imenom Alma Ata, vekovima je bio trgovinsko, kulturno i obrazovno sedište, i ostao je najveći grad u zemlji i posle raspada Sovjetskog Saveza i izgradnje nove prestonice.

Njegovo staro ime Almatau u prevodu znači „planina jabuka“, a zbog bogatstva divljih sorti jabuka u okruženju, postoji teorija da upravo iz ovih krajeva potiče najstarija sorta, Malus sieversii, pramajka svih današnjih jabuka.

Takoreći ona koja je zapela u Adamovom grlu.

Almati je grad kosmopolitskog duha – širokih avenija, zelenih bulevara i parkova i kulturnih institucija koje svedoče o njegovoj ulozi centra iz sovjetskog perioda.

U impozantnom zdanju opere i baleta bio je tokom Drugog svetskog rata evakuisan Marinski teatar, ali i mnoge druge najznačajnije kulturne institucije Sovjetskog Saveza izmeštene su privremeno u Alma Atu, pa su građani mogli da gledaju i slušaju najeminentnije sovjetske umetnike u vrhunskim produkcijama. Upravo tu je i legendarni reditelj Sergej Ajzenštajn (ili Ejzenštejn, prema ruskoj transkripciji), snimao najveći deo svog Ivana Groznog, na Staljinovu inicijativu.

Od zgrade opere kaskadno se spušta ka donjem delu grada popularna pešačka ulica Panfilova, sva u zelenilu, drvoredima i parkovima, a u obližnjem parku istog imena smešten je i velelepni Hram Hristovog Vaznesenja, živopisna ruska pravoslavna crkva s početka dvadesetog veka, napravljena od drveta, specijalnom tehnikom takoreći bez eksera. Sa svojih 56 metara visine druga je najviša drvena crkva na svetu i arhitektonsko remek-delo Andreja Pavloviča Zenkova.  

Nedaleko od nje je i prava ljudska košnica, orijentalni Zeleni bazar, bučan i pitoreskni svedok da se nalazimo u srcu Centralne Azije.

Kok Tobe uspinjača vodi do obližnjeg brda sa tornjem, zabavnim parkom i panoramskim pogledom na grad i moćne snežne planinske vrhove koji ga okružuju. 

Danas je Almati srce poslovnog života zemlje, ali i grad koji očarava svojom prirodnom okolinom, ski centrima, klizalištem na najvišoj nadmorskoj visini na svetu, šumama, planinskim jezerima, kanjonima i drugim čudima prirode. 

Za razliku od Almatija, koji priroda obgrljuje planinama, nova prestonica Astana je grad vetrovite i hladne stepe, gde zime znaju da budu ekstremno oštre i posle Ulan Batora druga je najhladnija prestonica na svetu. 

Ipak, upravo u toj surovosti prirode krije se snaga njene simbolike. Astana je dokaz da Kazahstan teži budućnosti, modernoj tehnologiji i međunarodnoj afirmaciji.

Putovala sam vozom, želeći da iskusim taj beskraj kazahstanskih stepa. Pruga iz Almatija do Astane prostirala se preko nepreglednih bledozelenih brežuljaka ustalasanih dokle vam doseže pogled, povremeno ukrašenih stadima ovaca i krava, koje su pastiri na konjima usmeravali ka sočnijim pašnjacima, ili monotone ravnice sa tek ponekim drvetom ili žbunom.

Voz je kretao posle četiri po podne, ali sam se nadala da ćemo se ipak za dana domoći Balhaškog jezera, čiju levu obalu pruga prati više od stotinak kilometara. Bilo bi mi to treće kazahstansko jezero koje vidim, posle bledskog ambijenta Kolsaja u Tjen Šan planinama nadomak Kine i nestvarnih tirkiznih nijansi Kaindija, iz koga izranjaju gotovo avetinjska tanana stabla breza. 

U vozu nažalost nije bilo interneta i nije radila nikakva navigacija u aplikacijama, pa nisam imala pojma gde smo i hoću li pre noći uopšte dočekati Balhaš. Mrak je ubrzo pao i ni prst pred nosom se više nije video, a čak ni kad smo posle ponoći stigli u prvu usputnu stanicu, Sari-Šagan, koji je inače smešten na Balhaškom jezeru, na vidiku ga bilo nije. 

Šesnaestočasovno putovanje bilo je beznadežno dosadno, što se, istini za volju, moglo i očekivati. 

Astana me je zato dočekala sva u sjaju i okupana suncem. Futuristički grad usred stepskog bespuća, proglašen je prestonicom 1997, a projektovan po viziji prvog i takoreći jedinog predsednika nezavisnog Kazahstana, Nursultana Nazarbajeva, koji je poput monarha, vladao gotovo tri decenije. Jedno vreme je čak i nosio njegovo ime. 

Bajterek toranj, visok 105 metara, simbol je koji dominira njegovom panoramom. Arhitektonsko rešenje Akmirze Rustembekova zasnovano je na ideologiji drevnih nomada o strukturi svemira kao drveta života, koje ujedinjuje tri sveta, podzemni, zemaljski i nebeski. Toranj je otvoren 30. avgusta 2002. godine i sa njega se pruža spektakularan pogled na najmoderniji deo grada i impresivnu predsedničku palatu Ak Orda, kojoj je gotovo nemoguće prići sa bilo koje strane. 

U kupoli na vrhu tornja je i otisak desne šake predsednika Nazarbajeva, gde turisti uglavnom u redu čekaju da stave svoju ruku u otisak i fotografijom ovekoveče taj trenutak. 

Nasmejalo me je kada sam naknadno pročitala nečije poređenje zlatnog otiska dlana sa mehanizmom kojim se u filmu Totalni opoziv oslobađa kiseonik na planeti Mars.

Asocijacija, ali i spekulacija je mnogo, pogotovo na društvenim mrežama i internetu, i kada je reč o mnogim drugim zdanjima moderne Astane. Neki su je čak proglasili prestonicom masonerije, iluminata i satanizma, tumačeći njeno ime kao anagram đavolskog i upoređujući njene moderne građevine i piramide sa brojnim okultnim simbolima. 

Na njihovo razočaranje, Astana na kazaškom znači jednostavno "glavni grad", mada su se mnoge njegove arhitekte potrudile da malo zagolicaju maštu i u tom smislu. Možda samo kao još jedan marketinški trik.

Vizuru grada koji je gotovo nemoguće prepešačiti pletu neke impresivne autentične građevine, od tržnog centra Kan Šatir, koji se uzdiže poput tradicionalne jurte, nomadskog šatora, ali od čelika i stakla, preko grandiozne Nur Astana džamije, do piramidalne Palate mira i harmonije, Normana Fostera, posvećene međureligijskom dijalogu.

Kulturnim segmentom dominiraju velelepna Opera, najveća na azijskom kontinentu, futuristička Koncertna dvorana i monumentalna zgrada Nacionalnog muzeja, bez posete kojoj ni ne pomišljajte da napustite Astanu.

Ona će vam otkriti korene jednog toplog nomadskog naroda i njegove bogate tradicije, ali i viziju njegove sutrašnjice, koja se s podjednakom utemeljenošću oslikava i u staroj i u novoj prestonici, poput dva različita, ali komplementarna odraza u ogledalu, koja samo gledana zajedno stvaraju jednu celinu.