Град који се не стиди своје прошлости и народ чије срце куца у ритму планинског ветра 

Киргистан није типична туристичка дестинација. Ова мала земља Централне Азије, ушушкана у срцу планинског ланца Тјен-Шан, чији снежни врхови љубоморно чувају њену историју и културу, спаја богату номадску традицију, дивљу природу, гостољубиве људе и совјетско наслеђе. И управо у тој непознаници можда лежи њена чаролија. 

Више од 80 одсто територије државе на надморској висини је изнад 1500 метара. Највиши врхови некадашњег Совјетског Савеза налазили су се управо овде: Врх победе (7.439 м) и Лењинов врх (7.180 м).

Ала Арча национални парк у близини престонице Бишкека један је од бисера нетакнуте природе и рај за љубитеље планинарења, са својим снегом окованим врховима, који попут новогодишњих украса уоквирују пејзаж, толико нестварно леп, да подсећа на кичасте алпске разгледнице. Ту ћете највише осетити све специфичности киргистанског поднебља. Док се пењете уз брдо неких пар стотина метара до природног видиковца на стени, одакле можете да направите спектакуларне фотографије, искусићете успут сва четири годишња доба.

Веверице и птичице јешће вам из руке, а на висинама изнад 4.000 метара могли бисте да набасате и на медведе, али и на животињу која је симбол и маскота ове државе и чији лик поносно краси многа њена знамења - снежног леопарда. 

Номадски начин живота осети се чим се крочи на тло Киргистана. Ово је земља која има јединствен национални спорт - кок бору, у преводу "плави вук", нешто попут полоа, где два тима на коњима јашу, али уместо лопте, бацају "улак", обезглављени леш козе! Некада се у игри користио леш предатора који би покушао да нападне њихова стада. Овај спорт је на листи Унескове културне баштине. 

Лети се пастири селе у високе пашњаке, где у традиционалним живописним шаторима, јуртама, чувају стада и живе у складу с природом.

Посетиоци су често добродошли да проведу ноћ с локалним породицама, уз домаћу кухињу и поглед на звездано небо какав се ретко где може доживети.

За оне који нису у могућности да то искусе, Музеј националне историје на централном градском тргу у Бишкеку нуди непосредан увид у културу и номадску традицију киргиског народа. Топлину дома под кровом јурте, обложене ручно тканим шареним ћилимима, чији је специфичан начин израде такође под заштитом Унеска, можете осетити и под сопственим стопалима ту у музеју.

На зидовима висе предмети за свакодневну употребу, на централном огњишту гори ватра на којој се спремају неки од надалеко чувених специјалитета централноазијске кухиње. 

Најпознатији је бешбармак, национално јело номада, танко тесто углавном квадратног облика (таласбешбармак), кувано у богатој месној чорби и сервирано са ситним коцкицама укусног меканог меса, најчешће коњетине, али и јагњетине или говедине, и заливено "чиком", црвенкастим ароматичним темељцем од јагњетине, лука и бибера.  

Сличан бешбармаку, али ипак другачијег укуса, је и лагман, чија су основа широки резанци у сафту, са доста меса и поврћа, а ту је и незаобилазно пиринчано јело Централне Азије, плов, налик нашем пилаву, али потпуно различит и по укусу и по састојцима.

Позната у целом овом региону је и самса, пециво пуњено углавном месом и често печено на специфичан начин, лепљењем теста за зидове врелог казана.

Чалап је национално традиционално пиће од ферментисаног млека, воде и соли, пријатног и освежавајућег укуса, које ће вам негде послужити и као аперитив.

Познат је и кумис, ферментисано пиће које се прави од кобиљег млека.

У ресторанима ће вам уместо хлеба сервирати мирисне топле уштипке, толико мекане и ваздушасте да се топе у устима, а које можете, уз много гриже савести, да комбинујете и са намазом од кајмака. 

Још ако наручите и неки типични оријентални десерт, у сафту од шећера, па све то залијете одличним локалним коњаком, ручак би вам у потпуности могао да упадне у категорију "не морам ни да се трудим да жваћем, могу одмах да залепим на кук"!

Али кога брига, све је то део истраживања локалне гастрономије и културе.

Поменуто велелепно здање Националног музеја налази се на широком Ала Тоо тргу у соцреалистичком стилу, над којим се уздиже огроман јарбол, стотину метара висок, подигнут пре мање од годину дана, на стогодишњицу Кара-Киргиз аутономног региона. На њему се вијори велика застава Киргистана дуга 33 метра. 

Не могу да се отмем личном утиску да ми је величина заставе на коју ми пуца поглед увек била обрнуто пропорционална количини демократије и слобода у друштву које та застава симболизује, тако да ме се застава није нарочито дојмила. Али јесте једна отворена неискомплексираност совјетском заоставштином. Киргизи се не стиде своје прошлости, па ни дугог периода проведеног унутар Совјетског Савеза. 

Иако и централни и многе друге тргове у Бишкеку красе статуе Манаса, националног јунака чији се значај поносно истиче углавном после деведесетих и распада велике заједничке државе, у непосредној близини наићи ћете и на споменике Лењину, Марксу и Енгелсу.

Ово је вероватно једина чланица Совјетског Савеза где статуа Лењина у престоници није помпезно рушена, већ је остала готово нетакнута. Једино је касније померена стотинак метара, па уместо на централној позицији, сада стоји иза Музеја. Али је и даље ту. 

После мог повратка, међутим, дочекала ме је вест о измештању још једне Лењинове статуе у Киргистану, и то оне највише у Централној Азији, у граду Ошу, тешке 7,5 тона.

"Народ који заборавља своју прошлост, не може да иде у будућност", приметио је тог мајског поподнева локални водич Фарук, показујући једној девојци са Тајланда и мени најзначајнија места у граду. Мали приватни бизнис са све многобројнијим туристима у Бишкеку има његов млади а, како тврди, врло способни газда, за кога ради. Претходно је, у потрази за зарадом, да би прехранио породицу, радио у Емиратима и Јужној Кореји. 

Велики је број Киргиза који су отишли на рад у Кореју, која одавде није толико далеко. Фаруков најбољи пријатељ се поприлично обогатио тргујући половним корејским аутомобилима, које увози, што се показало као веома уносни бизнис. 

Генерално, нема много речи хвале за ситуацију у друштву. Постсовјетски период обележило је сиромаштво, немири и насилне смене власти. Много је корупције, каже, показујући једно од репрезентативнијих здања у граду, председничку палату, која се, попут оне америчке, такође зове Бела кућа. 

Открива ми да је много нових грађевина у турском власништву и да Ердоганов режим стратешки инвестира и шири интересе у региону у овој већински муслиманској земљи.

Они су финансирали и изградњу импресивне џамије у центру града, која може да прими чак 30.000 верника и која од 2018. даје додатну димензију некада претежно атеистичком граду из времена комунизма. На отварању је наравно био и турски председник Ердоган.

Бишкек има нешто више од 1.100.000 становника, што можда и није толико много, али и своју хаотичну урбану динамику. У саобраћајним шпицевима, кретање по граду уме да буде готово немогуће, па је неопходно много стрпљења, али и да за све што треба обавити, кренете за сваки случај сат раније него што сте планирали. 

Осим јавног саобраћаја, аутобуса, тролејбуса, функционишу и минибусеви, такозване маршрутке, а за туристе и локално становништво најчешћи вид превоза је Јандекс такси, чија је апликација доступна и популарна у свим земљама Централне Азије. 

Велики проблем у граду је загађење, које углавном вишеструко премашује дозвољене границе, иако Бишкек важи за најзеленију престоницу у региону, јер има бројне паркове и зелене површине. 

Оно што највише осваја је љубазност и гостољубивост људи, као и локалне оријенталне пијаце, попут Ош базара, где се смењују непрегледне тезге са типичним живописним хрпама зачина, воћа и поврћа, чајева, шарених ћилима, рукотворина и сувенира, али и свега осталог што је локалном становништву потребно за живот.

Посебно ароматичан и укус и мирис имају разне комбинације чајева које се овде могу пазарити и које ће вам, у данима када се вратите, поново покренути сећање на ову помало тајанствену номадску земљу неукроћене природе и топлих људи чије срце куца у ритму планинског ветра.

У свету у којем дестинације постају сличне једна другој, Киргистан остаје јединствен и веран себи - дубоко укорењен у традицију, поносан и отворен за оне који желе да га искрено упознају.