Sudanski rituali i priče iz Delga - skupocena promaja po kvadratnom metru i kupanje u Nilu s kokoškom

Nebo postade zavesa akvamarin boje koja zaklanja sunce. Vazduh ispuni težina i smrači se kao pred oluju. Vetar stvori utisak kao da se nebo meškolji, da se nije odlučilo da li će se zavesa razotkriti i podići temperaturu iznad pedeset stepeni ili će se na pustinju stuštiti kiša. U toj neodlučnosti prolazi dan. Glavna asfaltirana trasa, koja hiljadu kilometara prati Nil od granice sa Egiptom do Kartuma, potpuno je prazna i prava: u daljini horizonta gubi se podno plave zavese.

„Neće pasti kiša, ne boj se… Poslednja je pala, ima tome, bogami, deset godina“, kaže vozač, a saputnici negoduju: njima se čini da je i više vremena od tada prošlo.

Tepisi od ovčijeg krzna

Vozim se u pikapu koji prevozi putnike između dva grada, zapravo dve pijace. Razigrani dečačić, možda mu je pet-šest godina, ide od krila do krila, zabavlja se sa svim putnicima, pa dođe i do mog naručja. Malenom šakom obuhvata jedan moj prst i gleda kako se lepo uklapaju naše boje: ja beo kô sir, on crn kô ugalj.

Trošni automobil vozač je ukrasio tepisima od ovčijeg krzna. Plafon je tapaciran kožom sa mnoštvom perli i ukrasnih resica, a na kontrolnoj tabli je od belih perli načinjeno ogromno srce. Unutrašnjost vozila je tako puna topline, iako uz nagoveštaj kiča, dok je predeo oko nas zloslutno prazan.

Pikap me ostavlja u naselju Delgo. Treba da nađem prevoz preko Nila, no, ništa lakše od toga, treba samo ići ulicom i zapitkivati ljude: znate li ko ovde čamcem vozi preko, do ostataka drevnih egipatskih gradova?

Već drugi čovek kojeg upitah za pomoć reče da ima čamac i da će mu biti drago da me preveze. Zatim je uzeo megafon i počeo nešto da viče po pijaci, a ljudi krenuše da se okupljaju. Kao što kod nas Romi pozivaju ljude da daju stari otpad, tako on sad pita ko želi da sa nama pređe reku. Za pet minuta okupilo se desetak meštana.

Ako kokoška ispliva živa, ulaziš u vodu

U vodi ugledasmo mladiće kako se kupaju. Hteo sam i ja da se brčnem, ali nešto dalje od njih.

„Gde ti je kokoška?“, upita me kapetan.

„Kakva kokoška?“

„Pa ti mora da si poludeo kad hoćeš da se kupaš bez kokoške!“

Šta na to da mu odgovorim, u tuđoj sam zemlji, kad on tako kaže, mora da je u pravu. Priznadoh: stvarno sam blesav, ne znam šta mi je danas!

„U vodi ima krokodila, prvo baciš kokošku, pa ako ispliva živa, onda tek ulaziš“, pojasni mi kapetan.

„Možda u vodi ima zveri, ali kod kuće nema kupatila. Šta je slađe nego rashladiti se u Nilu?!“

Setih se stihova meksičke pesnikinje Karmen Lenjero: „Ne iznenađuje to što reka ide; iznenađenje je u tome što ostaje.“

Pronašao je kokošku za mene u komšiluku i pošto smo joj utvrdili cenu u slučaju da završi u čeljustima nemani, ušao sam u Nil, tek da operem noge i osvežim lice. Ali izgleda da sam postao plašljiv od svih priča, pa sam brže izašao nego što sam ušao.

Ukrcali smo se na maleni čamac i uronili u međuprostor magle i širokog zelenog Nila. Postepeno nas je obuhvatala izmaglica, nalik paukovoj mreži. Najednom shvatismo da ne vidimo ni sopstvene noge. Tek povremeno otvara se vidik koji jedva seže do vode. Koža nam postaje vlažna i lepljiva, a Nil se učini gust, kao da plovimo po jogurtu iz kojeg nas posmatraju gladne oči krokodila.

„Da li bi krokodil mogao da prevrne naš brod?“, upitah kapetana.

„Kakva je njemu korist od tolikog truda, ljudi njemu nisu omiljena hrana…“

Koliko košta kuća s promajom

Kako smo iskoračili iz čamca, iskoračili smo iz magle. Kao da je neko naglo povukao zavesu, tako se otkrio hram pred nama na obližnjem brdu. I dalje je magla pritiskala beskrajnu pustu ravnicu kao džinovski poklopac, ali je sad bila od nas udaljena nekoliko desetina metara.

Duž sudanskog Nila stari Egipćani su daleko na jugu gradili naselja, hramove, rezidencije. Ko zna koliko toga je još neotkriveno.

Moćni Nil, jedina postojana afrička svetinja otkad je života, spokojno teče.

Uzak pojas plodnih polja između Nila i pustinje ispunjen je bukom motora koji crpu vodu iz Nila. Zelene se dva-tri reda krošnji. Sa svakim metrom udaljenosti rastinje se proređuje, a zemlja je gola i sve grublja.

Na ovom brdu, davnašnjoj osmatračnici i utvrđenju, svuda je go kamen. Teško se razaznaje šta je priroda tu postavila, a šta je bilo sastavni deo davnašnjih građevina.

Novo naselje je u podnožju, uz Nil. Svako dvorište je ograđeno visokim zemljanim zidom. Verande često sa svih strana okružuju dom: cena kuće se određuje ne po kvadraturi, već po količini promaje!

Veština graditelja je zato presudna, jer za razliku od Srba, Sudanci čeznu za promajom i spremni su da za nju skupo plate.

Fasade zemljanih kuća su u svega tri boje: braon, to jest, nefarbane, blistavobele ili svetlozelene. Dvospratnih kuća gotovo da nema, pa naselje kao da je jedva izronilo iz pustinje, naslonivši se na zelenilo Nila. Na ulici nema nijednog čoveka, kao da je selo zaspalo. Sa ove visine čini mi se kao da se naselje blago nadima, kolektivno, u popodnevnoj dremci, celo selo spokojno diše.

Nad podzemnom rečicom izdubljena je rupa, dovoljna da u nju stane ceo vodenični točak. Na njega su stavljeni ćupovi koji svakim zaronom vade vodu. Mašineriju pokreće kompleksan drveni sistem užlebljenih kolutova. Kada ćupovi dođu na vrh vodeničnog točka, voda se silom gravitacije presipa u drvene naćve u sredini, odakle šupljinom u povezanim, napola rasečenim palminim stablima stiže do plastičnih burića. Sa mrežom kanapa i drvenih držača skalamerija podseća na džinovsku dečju igračku.

Sudanci pustinju porede sa božjom dušom

„Ukrštanje svega što postoji i ogromne praznine, univerzum u zrnu peska – to je pustinja. Praznina je dvostruko ogledalo: odražava se i upija u tebe, ali mami sve što u sebi nosiš. Samo borac vičan pobeđivanju samog sebe ovde opstaje“, govorili su mi.

Nailazim na uginulo goveče, trup se otvorio i prikazao kostur, ali su se noge i glava na suncu same mumifikovale. Života ga je koštalo nekoliko stotina metara, koliko je zalutalo od svog obora na otvorenu vrelinu pustinjskog sunca.

Seljaci su isekli nekoliko stotina blatnih cigala i ostavili ih nasred pustinje, daleko od kuća, da ih isto to sunce stvrdne, ispeče.

„Dom, život, smrt – sve je iz istog izvora“, kažu Sudanci, a kuće prave na sličan način kao njihovi preci pre tri hiljade godina.

Kuće su kvadrati ili pravougaonici od stvrdnutog blata, ravnih zidova. Sudanci ukrašavaju kapije i vrata, koji u tako jednoličnom građevinskom stilu zasijaju lukovima, kružićima, zalepljenim ukrasnim tanjirićima u fasadi, igrom boja i ukrasa često napravljenih iskošenim ciglama.

Ako ništa drugo ne mogu da priušte, onda će barem dva stuba kapije ofarbati u roze ili svetloplavo, a ako imaju talentovanog ukućanina, onda će on te stubove oslikati lišćem, linijama i citatima iz Kurana.

Da bi podalje od Nila opstalo poneko drvce, mladice su zasadili u prirodna udubljenja. Tu nalivaju vodu, stvarajući oko tanušnih stabala jezerca koja će ih napajati životom.

Po peskovitoj ulici igraju se dvojica bosonogih dečaka. Svaki u ruci drži po papuču, veću od svoje glave. Sa kubeta zelene džamije bez minareta, izgrađene kao petougaoni bastion, razleže se poziv na molitvu.

Život na obodu pustinje – to je večita borba, bliskost s Bogom ispunjena dečjom srećom. A kap vode – to je kap života.