U Svemirskom centru Kenedi na Floridi – poletanje Spejs Iks rakete gledano iz prvog reda

Probijao sam se kroz maglu autoputem koji vodi sa juga Floride ka jednom od najznačajnijih kosmodroma na planeti – Svemirskom centru „Kenediˮ u Kejp Kanaveralu. Odatle su nekada poletale legendarne misije Apolo, odatle danas poleću rakete Nase i Ilona Maska. Ceo taj region Amerike dobio je simboličan telefonski kod 321 – odbrojavanje za poletanje u svemir. Milijarde očiju širom planete, često u čudu, na malim ekranima (sada još manjim, telefonskim) gledaju ovaj kutak planete, očekujući vesti iz dalakih prostora. 

„Voleo bih da umrem na Marsu, samo ne pri udaru”, izjavio je jednom prilikom Ilon Mask. Nakon što sam se našao na mestu koje predstavlja predvorje kosmosa, bolje razumem njegovu želju.

Pošlo mi je za rukom da nabavim karte za muzejski kompleks pri svemirskoj stanici. Radost je bila još veća kada sam zatim, posredstvom prijatelja, dobio i prolaz za VIP turu koja obuhvata druženje s astronautima i autobuski obilazak rampi za poletanje. Proveo sam dva dana obilazeći čudesni kompleks, da bi me na kraju odveli na osmatračnicu sa koje smo gledali ispaljivanje rakete Spejs Iks koja se, po ispaljivanju i slanju jedinice u svemir, vraća na svoju poziciju. 

Šetnja s krokodilima do rampe za lansiranje

Svemirski centar „Kenediˮ prostire se na 580 kvadratnih kilometara. Nekada je na tom terenu bila močvara, pa ne treba da nas čudi što tu i danas živi više krokodila nego što ima zaposlenih ljudi. Skoro neverovatna je priča kako su, spremajući putovanja u svemir, službenici Nase ponekad zaticali krokodile na svojim radnim mestima. Ove nestašne, ali i veoma opasne životinje su čak uspevale da otvore ulazna vrata. Zbog toga su, kako mi je objašnjeno, sva ulazna vrata sada sa posebnim bravama koje krokodili ne mogu da otvore. Ovakve priče uveseljavaju posetioce, ali radnicima ni blizu nije bilo tako zabavno da se sa krokodilima otimaju za svoje radno mesto. 

Od 1949. godine kada je ovaj svemirski centar osnovan, izgrađeno je više od sedamsto objekata. Američki predsednik Džon Kenedi ga je dva puta posetio, poslednji put nedelju dana pred atentat, a kako je njegovo zalaganje za razvoj američkog svemirskog programa bilo ključno za sletanje na Mesec, ceo kompleks sad nosi njegovo ime, iako većina turista mesto prepoznaje po geografskoj odrednici – Kejp Kanaveralu na obali Atlantskog okeana.

Mesto je, naravno, pažljivo birano. 

„To je najjužnija tačka na teritoriji SAD odakle je moguće ispaljivati rakete u svemir sa velikom verovatnoćom da ako nešto krene po zlu neće završiti na teritoriji drugih država”, objasnio mi je vodič. 

Svemirske luke se uvek grade bliže ekvatoru, jer tu gravitacija i drugi prirodni uslovi poletanje čine lakšim. Međutim, ovaj teren je američka „prestonica gromova”, tako nazvana zbog neuporedivo učestalijih munja i gromova nego u drugim američkim državama. 

Podrazumeva se da ima i mnogo više opasnih oluja. Uprkos izuzetno razvijenom gromobranskom sistemu, jaki gromovi udarili su u Apolo 12 i šatl Atlantis, srećom bez većih posledica. I moj dolazak na ovo mesto bio je propraćen sevanjem. Pretpostavio sam da će planirano lansiranje rakete na koje su me pozvali biti otkazano, što se i obistinilo.

Amerikanci ne bi bili Amerikanci da sve nisu komercijalizovi do krajnjih granica

Tako je deo kosmodroma pretvoren u hibrid načinjen od muzeja, zabavnog parka i tržnog centra. To je jedna od glavnih turističkih atrakcija Floride koju godišnje poseti između milion i po i dva miliona posetilaca. Njima je omogućeno da jedu hranu koju jedu astronauti, ili da posete „najveću svemirsku prodavnicu na svetu”. 

Najveća atrakcija su simulatori koji verno dočaravaju obuku i putovanje u svemir. Sve to je rezervisano samo za one sa dubokim džepom –sam ulazak u centar košta stotinak dolara, što i nije nepristupačno, ali kvalitetna višednevna poseta zahvateva mnogo više novca jer su cene svega – od parkinga do dodatnih atrakcija, a naročito restorana i prodavnice – zaista „svemirske”. Amerika na svoj svemirski program troši ogroman novac, ali na njemu i zarađuje. 

„Centar za posetioce ne troši novac poreskih obveznika”, obaveštenje je koje se dobija na ulazu, kada se prođe džinovski sat koji je nekada odbrojavao ispaljivanje raketa u kosmos, a sada je neobičan ukras na travnjaku. 

Gužva se stvorila i po lošem vremenu već u ranim jutarnjim časovima. Više od pola sata čekao sam u redu samo da u kompleks zakoračim. Zato umalo nisam zakasnio na privatni doručak uz razgovor s astronautom Rodžerom Kejt Kraučem koji je bio dogovoren. Rodžer je leteo na dve misije; proveo je 471 sat u svemiru, zato me nije začudilo što su njegove fotografije bile postavljene širom centra. Na njima je mladić, u punoj snazi i plavoj uniformi, čini se da je tek došao iz svemira, da je upravo obleteo zemlju, što je do sad i učinio 251 put.

Na doručak je došao stariji čovek koji se teško kreće i nimalo ne liči na svoju fotografiju koju mi potpisuje za Muzej knjige i putovanja. Pa ipak, njegova priča oduzima dah – objašnjava kako se hrane astronauti dok borave u vasioni i da je tu hranu tako zavoleo da se čak ugojio tokom jedne od misija. Saznajem od njega kako su u bestežinskom stanju komplikovani odlasci u toalet, ali se žali i na malu platu. 

Najviše vremena sam provodio u „Bašti raketa”

Ime uspešno dočarava ovaj neobičan prostor u koji posetioci prvo ulaze: dvadesetak ogromnih raketa poređano je u parku kao eksponati. Nestvarno je šetati se među raketama kao da se radi o džinovskom cveću. Na svakih nekoliko sati eksperti vode ture i objašnjavaju značaj i tehnička svojstva svakog uređaja. Najčešće postavljano pitanje posetilaca je da li su ove rakete bile u svemiru. 

„Naravno da nisu. Ispaljene rakete se ispaljivanjem uništavaju”. Ovo su rakete koje iz različitih razloga nisu iskorišćene, a svojom veličinom, značajem, pa čak i lepotom osvajaju posetioce. Streme ka nebu kao čovečanstvo.

Većina izložbenih postavki je interaktivna: razni simulatori i igrice, ulasci u svemirske brodove i motore spejsšatlova, razgledanje vozila koja su bila na Marsu uz kratka informativna predavanja. Svemir je ovde nadohvat ruke, spušten na Zemlju, prilagođen smrtnicima. Jedna misao se naročito često javlja: zar je moguće da pored svih ovih čuda čovek i dalje ostaje krhko i smrtno biće? Čini se da rakete i sva ova grandiozna čudesa nisu mogli napraviti ljudi, tako sitni, nalik mravima, tako nejaki i tako kratkoveki.

Svemirska vozila za šetnje po Marsu prava su atrakcija. Cela jedna izložba posvećena je istraživanjima i „skorim putovanjima” na ovu planetu.

Naročito sam bio oduševljen originalnim stvarima astronauta. Tu je čitava zbirka odela i predmeta korišćenih u najslavnijim svemirskim misijama, sve do sitnica kao što su naočare i olovke najslavnijih istraživača svemira. 

 „Da bismo stigli do sadašnjeg trenutka u putovanjima svemirom mnogi su dali svoje živote”, objašnjava mi vodič i upućuje me u mali spomen park s imenima i fotografijama astronauta koji su nastradali u misijama.

Na samim izložbenim postavkama takođe se može naići na čitave prostorije posvećene tragično nastradalima, a delovi spejsšatlova i raketa koje su odnele ljudske živote nalaze se u brižljivo čuvanim staklenim vitrinama. Spomenik između zgrada je naročito dirljiv jer, pored uobičajenih fotografija i informacija, sadrži džinovsko pokretno ogledalo – okrenuto prema zvezdama.

Komandni modul misije Apolo 14

Ulazim u komandni modul misije Apolo 14 koji je bio na Mesecu 1971. godine i obišao ga 34 puta. Nude mi da dodirnem kamen sa Meseca a zatim upućuju na simulator, kako bih i ja za trenutak bio u spejsšatlu. Začuđujući su prvobitni moduli u kojima su ljudi odlazili u kosmos – izgledaju kao oveće konzerve u kojima je izuzetno naporno provesti čak i sasvim kratko vreme.

Niz kratkih filmova tokom kojih posetioce zapljuskuje voda iz Atlantika i šiba olujni vetar tokom poletanja, upečatljivo dočaravaju letove, a naročito sletanje na Mesec. 

Velika izložbena postavka posvećena je spejsšatlu Atlantis koji je obišao zemlju 4.848 puta, putovao 203 miliona kilometara, razdaljina veća od 525 prelazaka od Zemlje do Meseca. Bio je oštećen prilikom poletanja, pa je pravo čudo da su astronauti uspeli da izvrše svoj zadatak i da se živi vrate na zemlju. 

Teško je poverovati sopstvenim očima – ceo spejsšatl je tu, preda mnom. Čitavi lavirinti prepuni uređaja korišćenih u svemiru: od celih raketa i šatlova veličine nekoliko putničkih aviona, pa do šrafčića korišćenih u svemirskim kuhinjama. Sve je ovde, sve je na dohvat ruke.

Drugog dana boravka su me pozvali na VIP turu. Preuzeo nas je novi vodič, veteran koji je nogu izgubio u jednom od američkih inostranih sukoba. Približili smo se rampama sa kojih se lansiraju rakete i spejsšatlovi i zaustavili se kraj glavne zgrade Nase.

Tri, dva, jedan… - lansiranje snova u Kejp Kanaveralu

Ovo više nije muzejska tura, sada smo na radnoj teritoriji kosmodroma gde važe posebna pravila. Jedna ogromna rampa je tek u izgradnji. Obilazimo jednu, drugu, treću. Prolazimo pokraj vozila za prevoz raketa, a relativno blizu vidimo kako jednu raketu dovoze do rampe.

„Za danas je planirano lansiranje u 12 časova”, kažu, ali se odlaže za 13, pa za 14. Okupljaju nas tek oko 16 časova u specifičnom amfiteatru – vidikovcu za posmatranje lansiranja. Okolo je sve obraslo u rastinje i čudim se kako je moguće da žbunje koje delimično zaklanja pogled nije sasečeno.

Preda mnom je nekoliko rampi. Počinje odbrojavanje, i ja uključujem kameru. Tri, dva, jedan… ne vidim ništa. Tek onda shvatam da posmatram pogrešnu rampu. Brzo sam se okrenuo ka drugoj.

Raketa se tek odvajala od tla, ništa nisam propustio. Poletela je u neposrednoj blizini – to je nekoliko kilometara, koliko je dovoljno da posmatranje bude u potpunosti bezbedno. Jasno se video mlaz motora da bi se zatim pretvorila u dug vertikalan beli oblak. Raketa će posle nekoliko minuta ispaliti satelit u orbitu, pa se vratiti na polazište. 

„Potrebni su nam minerali i resursi širom Zemlje da bismo stigli do Marsa i drugih planeta. Kasnije ćemo resurse dobavljati odande”, objašnjavaju mi. Ponelo me je njihovo uzbuđenje, verujem u uspeh, bio bih spreman da budem putnik u spejsšatlu ka bilo kojoj zvezdi ili planeti. Već vidim sebe na vrhu ove rakete kako sam lansiran u svemir. Ako to i ne doživim, sigurno će doživeti već moja deca. Svi svakodnevni problemi samo su nebitne „zemaljske stvariˮ u odnosu na ovo čemu prisustvujem.

„Zvezde nisu samo lepe. One su kao drveće u šumi, žive i dišu. I posmatraju me”, napisao je Haruki Murakami. Čovečanstvo još od svojih početaka pokušava da posegne za zvezdama – pogledom, maštom i naukom. Upravo to se, na najočigledniji način, događalo preda mnom.

Astronaut Džon Glen je tokom jednog putovanja u svemir video četiri zalaska Sunca. Neizmerna lepota, neizmerni izazovi i neizvesna budućnost čovečanstva čekaju u svemiru. 

„Ovo je početak kraja”, piše na jednom zidu. U toku je nastanak novog, uspešnijeg svemirskog čovečanstva. Pa ipak, mene od ove rečenice podilazi jeza. Kao što reče filozof Maršal Mekluhan, na Zemlji nema putnika, svi smo mi za njenim kormilom. Da li ćemo svi biti i za kormilom Meseca i Marsa?