У Свемирском центру Кенеди на Флориди – полетање Спејс Икс ракете гледано из првог реда

Пробијао сам се кроз маглу аутопутем који води са југа Флориде ка једном од најзначајнијих космодрома на планети – Свемирском центру „Кенедиˮ у Кејп Канавералу. Одатле су некада полетале легендарне мисије Аполо, одатле данас полећу ракете Насе и Илона Маска. Цео тај регион Америке добио је симболичан телефонски код 321 – одбројавање за полетање у свемир. Милијарде очију широм планете, често у чуду, на малим екранима (сада још мањим, телефонским) гледају овај кутак планете, очекујући вести из далаких простора. 

„Волео бих да умрем на Марсу, само не при удару”, изјавио је једном приликом Илон Маск. Након што сам се нашао на месту које представља предворје космоса, боље разумем његову жељу.

Пошло ми је за руком да набавим карте за музејски комплекс при свемирској станици. Радост је била још већа када сам затим, посредством пријатеља, добио и пролаз за ВИП туру која обухвата дружење с астронаутима и аутобуски обилазак рампи за полетање. Провео сам два дана обилазећи чудесни комплекс, да би ме на крају одвели на осматрачницу са које смо гледали испаљивање ракете Спејс Икс која се, по испаљивању и слању јединице у свемир, враћа на своју позицију. 

Шетња с крокодилима до рампе за лансирање

Свемирски центар „Кенедиˮ простире се на 580 квадратних километара. Некада је на том терену била мочвара, па не треба да нас чуди што ту и данас живи више крокодила него што има запослених људи. Скоро невероватна је прича како су, спремајући путовања у свемир, службеници Насе понекад затицали крокодиле на својим радним местима. Ове несташне, али и веома опасне животиње су чак успевале да отворе улазна врата. Због тога су, како ми је објашњено, сва улазна врата сада са посебним бравама које крокодили не могу да отворе. Овакве приче увесељавају посетиоце, али радницима ни близу није било тако забавно да се са крокодилима отимају за своје радно место. 

Од 1949. године када је овај свемирски центар основан, изграђено је више од седамсто објеката. Амерички председник Џон Кенеди га је два пута посетио, последњи пут недељу дана пред атентат, а како је његово залагање за развој америчког свемирског програма било кључно за слетање на Месец, цео комплекс сад носи његово име, иако већина туриста место препознаје по географској одредници – Кејп Канавералу на обали Атлантског океана.

Место је, наравно, пажљиво бирано. 

„То је најјужнија тачка на територији САД одакле је могуће испаљивати ракете у свемир са великом вероватноћом да ако нешто крене по злу неће завршити на територији других држава”, објаснио ми је водич. 

Свемирске луке се увек граде ближе екватору, јер ту гравитација и други природни услови полетање чине лакшим. Међутим, овај терен је америчка „престоница громова”, тако названа због неупоредиво учесталијих муња и громова него у другим америчким државама. 

Подразумева се да има и много више опасних олуја. Упркос изузетно развијеном громобранском систему, јаки громови ударили су у Аполо 12 и шатл Атлантис, срећом без већих последица. И мој долазак на ово место био је пропраћен севањем. Претпоставио сам да ће планирано лансирање ракете на које су ме позвали бити отказано, што се и обистинило.

Американци не би били Американци да све нису комерцијализови до крајњих граница

Тако је део космодрома претворен у хибрид начињен од музеја, забавног парка и тржног центра. То је једна од главних туристичких атракција Флориде коју годишње посети између милион и по и два милиона посетилаца. Њима је омогућено да једу храну коју једу астронаути, или да посете „највећу свемирску продавницу на свету”. 

Највећа атракција су симулатори који верно дочаравају обуку и путовање у свемир. Све то је резервисано само за оне са дубоким џепом –сам улазак у центар кошта стотинак долара, што и није неприступачно, али квалитетна вишедневна посета захватева много више новца јер су цене свега – од паркинга до додатних атракција, а нарочито ресторана и продавнице – заиста „свемирске”. Америка на свој свемирски програм троши огроман новац, али на њему и зарађује. 

„Центар за посетиоце не троши новац пореских обвезника”, обавештење је које се добија на улазу, када се прође џиновски сат који је некада одбројавао испаљивање ракета у космос, а сада је необичан украс на травњаку. 

Гужва се створила и по лошем времену већ у раним јутарњим часовима. Више од пола сата чекао сам у реду само да у комплекс закорачим. Зато умало нисам закаснио на приватни доручак уз разговор с астронаутом Роџером Кејт Краучем који је био договорен. Роџер је летео на две мисије; провео је 471 сат у свемиру, зато ме није зачудило што су његове фотографије биле постављене широм центра. На њима је младић, у пуној снази и плавој униформи, чини се да је тек дошао из свемира, да је управо облетео земљу, што је до сад и учинио 251 пут.

На доручак је дошао старији човек који се тешко креће и нимало не личи на своју фотографију коју ми потписује за Музеј књиге и путовања. Па ипак, његова прича одузима дах – објашњава како се хране астронаути док бораве у васиони и да је ту храну тако заволео да се чак угојио током једне од мисија. Сазнајем од њега како су у бестежинском стању компликовани одласци у тоалет, али се жали и на малу плату. 

Највише времена сам проводио у „Башти ракета”

Име успешно дочарава овај необичан простор у који посетиоци прво улазе: двадесетак огромних ракета поређано је у парку као експонати. Нестварно је шетати се међу ракетама као да се ради о џиновском цвећу. На сваких неколико сати експерти воде туре и објашњавају значај и техничка својства сваког уређаја. Најчешће постављано питање посетилаца је да ли су ове ракете биле у свемиру. 

„Наравно да нису. Испаљене ракете се испаљивањем уништавају”. Ово су ракете које из различитих разлога нису искоришћене, а својом величином, значајем, па чак и лепотом освајају посетиоце. Стреме ка небу као човечанство.

Већина изложбених поставки је интерактивна: разни симулатори и игрице, уласци у свемирске бродове и моторе спејсшатлова, разгледање возила која су била на Марсу уз кратка информативна предавања. Свемир је овде надохват руке, спуштен на Земљу, прилагођен смртницима. Једна мисао се нарочито често јавља: зар је могуће да поред свих ових чуда човек и даље остаје крхко и смртно биће? Чини се да ракете и сва ова грандиозна чудеса нису могли направити људи, тако ситни, налик мравима, тако нејаки и тако кратковеки.

Свемирска возила за шетње по Марсу права су атракција. Цела једна изложба посвећена је истраживањима и „скорим путовањима” на ову планету.

Нарочито сам био одушевљен оригиналним стварима астронаута. Ту је читава збирка одела и предмета коришћених у најславнијим свемирским мисијама, све до ситница као што су наочаре и оловке најславнијих истраживача свемира. 

 „Да бисмо стигли до садашњег тренутка у путовањима свемиром многи су дали своје животе”, објашњава ми водич и упућује ме у мали спомен парк с именима и фотографијама астронаута који су настрадали у мисијама.

На самим изложбеним поставкама такође се може наићи на читаве просторије посвећене трагично настрадалима, а делови спејсшатлова и ракета које су однеле људске животе налазе се у брижљиво чуваним стакленим витринама. Споменик између зграда је нарочито дирљив јер, поред уобичајених фотографија и информација, садржи џиновско покретно огледало – окренуто према звездама.

Командни модул мисије Аполо 14

Улазим у командни модул мисије Аполо 14 који је био на Месецу 1971. године и обишао га 34 пута. Нуде ми да додирнем камен са Месеца а затим упућују на симулатор, како бих и ја за тренутак био у спејсшатлу. Зачуђујући су првобитни модули у којима су људи одлазили у космос – изгледају као овеће конзерве у којима је изузетно напорно провести чак и сасвим кратко време.

Низ кратких филмова током којих посетиоце запљускује вода из Атлантика и шиба олујни ветар током полетања, упечатљиво дочаравају летове, а нарочито слетање на Месец. 

Велика изложбена поставка посвећена је спејсшатлу Атлантис који је обишао земљу 4.848 пута, путовао 203 милиона километара, раздаљина већа од 525 прелазака од Земље до Месеца. Био је оштећен приликом полетања, па је право чудо да су астронаути успели да изврше свој задатак и да се живи врате на земљу. 

Тешко је поверовати сопственим очима – цео спејсшатл је ту, преда мном. Читави лавиринти препуни уређаја коришћених у свемиру: од целих ракета и шатлова величине неколико путничких авиона, па до шрафчића коришћених у свемирским кухињама. Све је овде, све је на дохват руке.

Другог дана боравка су ме позвали на ВИП туру. Преузео нас је нови водич, ветеран који је ногу изгубио у једном од америчких иностраних сукоба. Приближили смо се рампама са којих се лансирају ракете и спејсшатлови и зауставили се крај главне зграде Нaсе.

Три, два, један… - лансирање снова у Кејп Канавералу

Ово више није музејска тура, сада смо на радној територији космодрома где важе посебна правила. Једна огромна рампа је тек у изградњи. Обилазимо једну, другу, трећу. Пролазимо покрај возила за превоз ракета, а релативно близу видимо како једну ракету довозе до рампе.

„За данас је планирано лансирање у 12 часова”, кажу, али се одлаже за 13, па за 14. Окупљају нас тек око 16 часова у специфичном амфитеатру – видиковцу за посматрање лансирања. Около је све обрасло у растиње и чудим се како је могуће да жбуње које делимично заклања поглед није сасечено.

Преда мном је неколико рампи. Почиње одбројавање, и ја укључујем камеру. Три, два, један… не видим ништа. Тек онда схватам да посматрам погрешну рампу. Брзо сам се окренуо ка другој.

Ракета се тек одвајала од тла, ништа нисам пропустио. Полетела је у непосредној близини – то је неколико километара, колико је довољно да посматрање буде у потпуности безбедно. Јасно се видео млаз мотора да би се затим претворила у дуг вертикалан бели облак. Ракета ће после неколико минута испалити сателит у орбиту, па се вратити на полазиште. 

„Потребни су нам минерали и ресурси широм Земље да бисмо стигли до Марса и других планета. Касније ћемо ресурсе добављати оданде”, објашњавају ми. Понело ме је њихово узбуђење, верујем у успех, био бих спреман да будем путник у спејсшатлу ка било којој звезди или планети. Већ видим себе на врху ове ракете како сам лансиран у свемир. Ако то и не доживим, сигурно ће доживети већ моја деца. Сви свакодневни проблеми само су небитне „земаљске ствариˮ у односу на ово чему присуствујем.

„Звезде нису само лепе. Оне су као дрвеће у шуми, живе и дишу. И посматрају ме”, написао је Харуки Мураками. Човечанство још од својих почетака покушава да посегне за звездама – погледом, маштом и науком. Управо то се, на најочигледнији начин, догађало преда мном.

Астронаут Џон Глен је током једног путовања у свемир видео четири заласка Сунца. Неизмерна лепота, неизмерни изазови и неизвесна будућност човечанства чекају у свемиру. 

„Ово је почетак краја”, пише на једном зиду. У току је настанак новог, успешнијег свемирског човечанства. Па ипак, мене од ове реченице подилази језа. Као што рече филозоф Маршал Меклухан, на Земљи нема путника, сви смо ми за њеним кормилом. Да ли ћемо сви бити и за кормилом Месеца и Марса?