Tulusdu i Himafuši – maldivski raj za surfere i još ponekog

Zamislite plažu iz snova.

Meki snežnobeli pesak u koji vam tonu stopala i koji se blago spušta ka svetlotirkiznom moru, čije mlečne nijanse blago tamne i stapaju se sa modrim plavetnilom negde daleko na horizontu. Ležite u hladu od palminog lišća i osluškujete blagi šum mora, koje vas nežno miluje svojom toplinom kad zaronite u njega. Levo od vas u plićaku plivaju raže. 

Takva je upravo Dream beach, Plaža snova, na osrvcetu Tulusdu u maldivskom arhipelagu. Ime govori sve. Nema šta ni da se doda ni da se oduzme. 

Tulusdu je ostrvo smešteno 28 kilometara severno od prestonice Malèa. Dugačko je 700, a široko 400 metara i na njemu živi oko 1.400 stanovnika. Administrativno je sedište atola Kafu, a glavna atrakcija je fabrika koka-kole, jedina u svetu koja za proizvodnju koristi desalinizovanu morsku vodu.

Zbog toga ga nekad zovu i Ostrvo koka-kole (Coke Island).

Postoji nekoliko hotela i manjih pansiona duž kojih su i druge atraktivne, mada plitke plaže, pod senkom palmi, na kojima takođe može da se kupa u bikiniju, što na Maldivima, većinski muslimanskoj zemlji, nije svuda slučaj. 

Tulusdu ima i fabriku za sušenje tune i morskih krastavaca i manje brodogradilište.

Koka-kola je kumovala i obližnjem stecištu surfera, jer se na vetrovitoj strani ostrva, suprotno od Plaže snova, nalazi tzv. „brejk", to jest prirodna prepreka od koralnih grebena, zbog koje se talasi lome i stvaraju odgovarajuće uslove za što duže surfovanje. Na Tulusduu se ona zove, pogađate – Cokebreak. 

I obližnji Himafuši, ostrvo slične veličine, ali nešto bliže Malèu, takođe je omiljeno odredište ljubitelja jahanja na talasima, ali se njegov „prelom" zove zatvorski (Jailbreak), jer se talasi najbolje lome baš ispred mesta gde je smešten jedan od maldivskih zatvora. 

Habib iz Bangladeša, vodi mali hotel na Himafušiju, čiji je vlasnik maldivski pilot. Zadovoljan je, kaže, a to se i vidi, jer je uvek nasmejan i ljubazan. Zarađuje 700 dolara mesečno i većinu novca šalje svojoj porodici u otadžbinu, gde ima dvanaestogodišnje blizance. Mnogo mu je, tvrdi, bolje ovde, nego da je, kao veliki broj njegovih sunarodnika, otišao u Emirate. Zarađivao bi manje i delio sobu sa ko zna koliko još radnika i bio loše tretiran. 

Ovde ima svoju slobodu, sam održava hotelčić sa četiri sobe, ima svoju u kojoj spava sam, hrani se u obližnjem restoranu. Kaže da na Himafušiju živi oko 500 lokalnih stanovnika, a da ih je iz Bangladeša čak 800. Ima radnika i iz Indije i Nepala.

Ostrvo ima veoma opuštenu domaćinsku atmosferu. Po prašnjavim peščanim putevima ne nose se štikle i večernje toalete, kada se ulazi u prodavnicu ili kuću skidaju se papuče, zna se koje su plaže namenjene turistima, na kojima se nosi bikini, a na kojima morate biti odeveni u burkini ili se kupati u helankama i majici.

Bila mi je nepojmljiva slika: bikini plaža usred dana, desetine praznih ležaljki i plastičnih stolica razbacani po belom pesku, svega šačica turista izležava se na nekima od njih u hladu palmi, a u moru, osim mene, ni žive duše. Na Himafušiju, a čini mi se i drugim ostrvima najmanje azijske države, izolovani ste od bilo kakvih tenzija, pa i onih hoćete li dovoljno rano postaviti peškir da ugrabite ležaljku u prvom redu do mora. Na pamet mi padoše smešni video-snimci stampeda gostiju iz hotela u nekim drugim zemljama. 

Nekoliko pristupačnih restorana, mnogo povoljnijih nego u prestonici ili na nešto udaljenijim ali, istini za volju, atraktivnijim Difušiju i Huri, nudi specijalitete lokalne, indijske, šrilančanske, ali i klasične zapadne kuhinje, po vrlo niskim cenama. Primera radi, kari od tune, basmati pirinač i ukusan masala čaj koštali su samo 55 rupija ili 3,5 dolara. Za pet do sedam može da se pojede ozbiljnija porcija grilovane ribe ili mesa.Teško je doduše što ne možete da ih zalijete čašom nekog dobrog vina, jer je alkohol zabranjen, osim u zatvorenim rizortima, ali bože moj. Nije ni to najgore što može da vam se desi.

Na ostrvcetu čije su dimenzije 900×750 metara, postoje čak četiri džamije a, osim pomenutog zatvora, tu je i centar za odvikavanje od droga.

Iako su i Tulusdu i Himafuši, zbog jakog vetra koji duva sa istočne strane, idealne destinacije za surfere, boraveći u punoj sezoni u februaru, nisam primetila nikoga da izvodi vratolomije na talasima, iako agencije nude turistima i časove obuke u toj veštini. Poznavaoci kažu da surferska sezona počinje s proleća, kad su vremenski uslovi da se uhvati pravi talas povoljniji.

Mada, daske za jedrenje bile su nezaobilazni rekvizit svuda, posebno u kućicama na plaži gde se iznajmljuje sportska oprema i gde bi svako malo lokalni mladići koji tu rade provozali neki džet ski. To je jedino što mi je tokom boravka stvaralo nelagodu, jer ne volim da ih vidim blizu obale. Trauma od pre više godina sa Skijatosa, gde su me od bahatog vozača i direktnog udarca spasila samo moja peraja i brza reakcija. 

Mladići koji su ih ovde vozili gotovo da su bili nevidljivi, jer bi se sa crnim skuterima stapali svojim duboko tamnim tenom i crnim nauljenim kosama koje su se presijavale na suncu.

Stekla sam utisak da je kosa ovde fetiš, naročito kod muškaraca. Njihove su kose, doduše, jedine bile vidljive, ženske su bile prekrivene hidžabom. To se dalo primetiti i u lokalnim samoposlugama, gde su na štandovima s kozmetikom dominirali proizvodi za kosu, uglavnom na bazi kokosovog ili bademovog ulja.

Mnogi, pogotovo mlađi koji rade u turizmu, nose duge kose, prirodno talasaste i bogato namazane.

Htedoh da primetim da me to podsetilo malo na Kabira Bedija, ali se ugrizoh za jezik, setivši se urnebesne šale bliske prijateljice, rođene Sarajke, kada sam jednom prilikom slučajno pomenula Sandokana: „Šuti, bona, nemoj neko da čuje da se sjećaš Sandokana!"

Tako je među nama, pripadnicama generacije Iks, nastala „šifra Sandokan“.