Albanski Alpi – turističko-planinski centar Tet

Ušuškano u krševitim planinama Prokletija, na severu Albanije, nalazi se seoce Tet, koje administrativno pripada Skadaru, opštini Šalja i oblasti Dukađin. Od Skadra je udaljeno oko sedamdeset kilometara i do njega, kroz prelepe pejzaže, vodi novi put, mnoštvo krivina i uspona pa imate utisak da ste sve bliže nebu i oblacima.

Tet je smešten u centralnom delu planinskog venca Prokletija u dolini na 900 metara nadmorske visine. Istoimeni nacionalni park prostire se duž granice sa Crnom Gorom i Kosovom i Metohijom. Obuhvata površinu od 2.630 hektara, od kojih je više od polovine pod šumom. Administrativno pokriva nekoliko mesta kao što su Valjbona, Vermoš i Tamara, Lepuša. Najviši vrh je Maja, jezerce je 2.694 metra iznad mora, i raj je za one koji se bave pešačenjem i penjanjem.

Visoki planinski vrhovi Prokletija s albanske strane, bistri izvori, idilične kamene i drvene kuće, stada ovaca i goveda, netaknuta priroda, zelenilo podsećaju na Alpe s razglednica, pa Tet s razlogom zovu „Albanski Alpi”.

Donedavno su bili misterija mnogima, ne samo zato što su bili teško pristupačni već i zbog običaja koji se dovodi u vezu s ovim krajem Albanije – krvnom osvetom.

Nedavno je urađen novi put do Teta pa se do njega danas lako stiže, a o krvnoj osveti i dalje svedoči kula pretvorena u svojevrsni muzej koji je u privatnom vlasništvu porodice Kočeku.

Nisam ljubitelj pešačenja, još manje penjanja, ali me je ta priča o kuli za zaključavanje, opisana u romanu Slomljeni aprili čuvenog albaskog pisca disidenta Ismaila Kadarea, stalno privlačila pa sam odlučila da se uputim ka Tetu. Naravno, opet je tu bila Aljbana, uvek spremna za avanturu. A Tet to jeste bio...

Od Skadra, na putu ka Tetu prošle smo kroz jedno baš lepo područje u podnožju Prokletija. Mesto se zove Bog. Tu se odvaja put za još jedno turističko mestašce – Razem, koje Albanci rado posećuju leti, ali i tokom zimskih dana. Priroda je bila nestvarno zelena, vazduh rezak.

Aljbana mi je rekla da su u Bogu nekada viđeniji Skadrani kupovali zemlju i pravili vikendice. Od tog mesta kreće uspon ka planini kao i krivine, ali ne tako nepodnošljive. Penjale smo se i činilo mi se da ništa posebno nema na tom putu. Sve već viđeno… zelenilo, proplanci, šume, ptice, dok se u jednom trenutku nisu pojavili stenoviti vrhovi planina ispod kojih su bili načičkani oblaci. Sve vreme smo se penjale ka njima, zatim vozile, čini mi sa kao po njihovim vrhovima, da bismo se na kraju spustile u Tet. Bila je sredina maja i pravo vreme za posetu tom planinskom mestu.

Kada smo stigle u Tet, bilo je kasno posle podne. Vazduh rezak, reka koja protiče rubom Teta, ulica posuta šoderom i s jedne i s druge strane privatne kuće pretvorene u svojevrsne hotele koje Albanici zovu bujtine, prvo je što sam opazila.

Bujtine su povezane malim prašnjavim sokacima koji su vrveli od turista. Neki su radoznalo razgledali okolinu, drugi pokušavali da nađu svoju bujtinu, a neki već sedeli u njihovim baštama uživajući u pogledu na Prokletije i gustirajući tradicionalne domaće proizvode.

Putem se dizala prašina, a glasovi različitih jezika vodiča dopirali su sa svih strana. Sve je vrvelo kao na pijaci, samo što za prodaju nije bilo ničega. Bio je lep, prijatan dan. Požurile smo da stignemo do Kulla e ngujimit, u prevodu bi bila kula za preispitivanje, da se ne bi zatvorila, jer je između ostalog ona bila razlog posete tom mestu.

Strpljivo smo sačekale svoj red za ulazak u kulu, gde je kustos posetiocima pričao istorijat tog zadanja za svega osam minuta. Bile smo poslednje u redu. Iz kule je Kočeku izašao sa belim kečetom na glavi i pozvao nas unutra. Pošto smo platile simboličnu cenu karte, krenule smo za njim. Strmim drvenim stepenicama popele smo se u malu prostoriju na čijoj se sredini nalazila sofra osveteljna petrolejskom lampom. Imala je male prozore, naizgled kao puškarnice. Zamolile smo ga snimamo njegovo kazivanje, na šta je rado pristao.

„Ovo je kula testa ili pomirenja, građena je pre 390 godina, prvobitno za zaštitu od ratova, a zatim je korišćena kao kula mira ili pomirenja”, počeo je svoju priču Kočaku i dodao: „Šta to znači? Kada bi čovek u to vreme imao krvnog neprijatelja, dolazio bi ovamo s ciljem da se pomiri. U kuli bi dobio svog zastupnika, neku vrstu posrednika. To su bili uglavnom mudri stariji ljudi, vrlo poštovani. U kuli je mogao da ostane petnaest dana, ali ukoliko se u roku od tri dana ne bi izmirio, morao je da ode. Po odlasku iz kule krili su se u svojim kućama, bežali iz sela ili odlazili u kačake, to su bili oni ljudi koji su se zbog krvne osvete krili u planini”, pričao je pa smo imale utisak da smo u pozorištu.

„Dakle govorimo o vremenu kada se u ovom kraju primenjivao kanon Leke Dukađina koji je tada bio svojevrsni ustav. Ljudi su ga poštovali gotovo tri veka, od 1446. godine. Po kanonu Leke Dukađina, ako bih ubio, imali su pravo da u roku od 48 sati ubiju svakog člana moje porodice osim žena i dece. Posle 48 sati tragali bi za ubicom ili onim ko je preuzeo na sebe da plati danak, dok bi ostali članovi porodice bili pošteđeni. Ovde, u kulu nisu smeli da uđu ni žene ni deca, već samo onaj ko je izvršio ubistvo i posrednik, starešina”, naglasio je Kočaku.

Braća Sokol i Kočeku danas su kustosi ovog svojevrsnog privatnog muzeja, na čijim su zidovima izložene fotografije njihovih predaka, i predmeti koji su nekada bili u upotrebi. Pažnju mi je privukla kolevka kakavu je koristila moja baka sa Kosova i Metohije. Vratila mi je uspomene na povezivanje bebe i stavljanje u kolevku mojih malih rođaka koje sam pazila dok sam bila kod bake na raspustu.

„Kolevka je korišćena kada su se sukobljene strane suočavale i ima veoma snažno značenje. Na tom sastanku, kada se sastanu muški članovi dve posvađane porodice uz posredstvo starešine, vezali su bebu, muško dete za kolevku, okrenuli bi je naopako i zamolili žrtvu za mir. ‘Hoćeš li mu oprostiti ili pustiti da umre?‘ Ako bi porodica žrtve vratila kolevku, pomirili bi se i krv bi bila oproštena. Kada je krv oproštena, uspostavlja se prijateljstvo da kasnije ne bi bilo kajanja ili ljutnje. Običaj je bio da se tada bebi iseče pramen kose, pa bi porodice vezivalo kumstvo.”

Ukoliko porodica žrtve ne bi vratila kolevku, to bi učionio starešina, posrednik, da ne bi stradalo nevino dete i osveta bi se nastavljala.

„Po kanonu, ukoliko bi onaj ko je dužan da izvrši krvnu osvetu našao žrtvu u pratnji žene i dece, nije imao pravo da je ubije pred očima žene i deteta niti iza leđa. Samo licem u lice. Bilo je slučajeva da je u porodici ubijen jedini muškarac, onda je naplatu duga preuzimala najstarija sestra, koja se zbog toga nije udavala. Ona bi obučena kao muškarac imala pravo da izvrši osvetu. To su bile burneše (Burrnesha). Imale su sva prava koja su pripadala muškim glavama, pa čak i da oproste, pomire porodice. A ako bi je ko ubio, smatralo se da je ubio mušku glavu.”

Kada smo izašle iz kule, već je počeo da pada mrak. Aljbana i ja smo zaboravile da nemamo smeštaj. Pre polaska na put nismo ga rezervisale, jer smo računale da nije sezona, biće mesta. Međutim, nije ga bilo. Zahvaljujući intervenciji Kočekua, uspele smo da nađemo sobu u blizini kule. Sve bujtine su bile zauzete.

Pitala sam se šta toliki turisti koji ovamo dolaze vide u ovom ne tako posebnom i ne tako uređenom mestu, do kojeg treba truda da se stigne. Ruku na srce, priroda je i dalje netaknuta, još divlji nisu isterali pitome, ali su na dobrom putu, jer su se tih dana kada smo bile u Tetu zvukovi građevinskih mašina čuli na sve strane. Na to moje pitanje odgovorila je Liza, koju sam upoznala u hotelu gde smo Aljbana i ja odsele.

„Znate, kod nas stalno pada kiša. Ova priroda je za mene raj. Svet je došao u Albaniju! Nema potrebe da ljudi odavde odlaze u svet.” I kada sam malo bolje razmislila o tome što mi je rekla u noći ispred hotela, dok je vatra oko koje su bili okupljenji turisti iz svih krajeva sveta tinjala, shvatila sam koliko je bila u pravu. Svet jeste došao u Albaniju. Ova zemlja i te kako ima šta da ponudi. Bogata prirodnim lepotama, morima, jezerima, planinama, kulturom, tradicijom, mistična, svoja i nepredvidiva.

Iznenađenje nam je bilo još veće za doručkom, koji nam je poslužila Đeralin iz Perua. Njeno ime se na našem jeziku, reče nam, izgovara kao Kaća. Kada sam je upitala otkud ona u Tetu i to da radi, tako daleko od Perua i albanske civilizacije, rekla mi je da je to njen i način života njenog supruga, inače Turčina. Putuju u mesta koja žele da posete, u njima privremeno rade kako bi prikupili novac za sledeće destinacije. Najduže mesec dana se zadržavju u izabranom mestu. Vole prirodne lepote Albanije i već treći put dolaze u Tet. Bila je, kaže, i dva puta u Srbiji, ima drugaricu Meksikanku koja živi u Beogradu i udata je za Srbina. Progovorile smo i poneku reč na srpskom i uz smeh se rastale.

Aljbana i ja smo pošle u nova istraživanja Teta. Mimoilazile smo se prašnjavim putem s mnoštvom turista, koji su baš kao i nas dve želeli da upoznaju svaki kutak ovog mesta, koje u ponudi ima razne pešačke ture, odnedavno i ziplajn, posetu obližnjem vodopadu i viru plave boje koji zovu Plavo oko (Syri i Kalter). Ispred crkve srele smo meštanina koga sam zamolila da nam kaže nešto više o Tetu.

„U selu je stalno nastanjeno pedesetak kuća, leti ima više ljudi, uglavnom se bave turizmom i stočarstvom. Turista ima tokom cele godine. Otkako je napravljen put, oni dolaze i tokom februara i marta“, priča mi pedesetogodišnjak Đovalin Lokti, otac sedmoro dece od kojih najmlađe ima tek godinu dana.

„Imamo školu i ambulantu, kada su hitni slučajevi dolazi i helikopter. Da bi živeo u gradu treba da imaš posao i novac, ovde imam svoj posao, izdajem smeštaj, obrađujem zemlju, školujem decu. Najstarija ćerka mi ima dvadeset godina, završava studije engleskog na fakultetu u Skadru. Na fakultetu je polagala i srpski jezik kao izborni. Kaže mi da se i on kao i mnogi Albanci oprabao u radu u inostranstvu, ali je ipak odlučio da se vrati na svoju zemlju, u Tet, dokle ni Turci, kaže, nisu mogli da stignu.

„Nisu uspeli Turci da dođu ovamo, jedino je srpska vojska stigla do Crvenog kamena. Mi vučemo korene iz sela Široke kod Skadarskog jezera, tamo su i dalje naše kuće. Naši preci su pobegli od Turaka da bi izbegli islamizaciju i očuvali veru. To su bila tri brata Šoš, Šalj i Mirdit, iz Široke su došli ovamo 1520. godine. I to je danas oblast Dukađina. Na popisu 1992. godine u Tetu je živelo oko 260 porodica, danas ih je upola manje.”

Na moje pitanje zašto je odlučio da ostane i to sa sedmoro dece, danas kada svi odlaze sa sela, jednostavno je odgovorio: „A gde da nađem ovakvu zemlju? Sada se sve više vraćaju na selo. U Tet se vraćaju meštani, zbog turizma”, priča mi s ponosom ovaj pedesetogodišnjak, iz koga zrači zadovoljstvo načinom života i onim što ga okružuje. Kada je čuo kako se zovem, oduševljeno me je pitao za našu pevačicu narodne muzike Draganu Mirković, reče mi da zna sve njene pesme, pa smo i zapevali Kad bi znao kako čeznem!

Uveravao me je da bi na Draganin koncert, ukoliko bi se održao u Skadru, došlo više Albanaca nego kada bi neki političar držao miting.

Rastali smo se uz moje obećanje da ću Dragani Mirković preneti poruku da u Albaniji vole njene pesme, da joj poručim da razmisli i organizuje koncert u Skadru. S tim u vezi nedavno sam došla do podatka da u Albaniji živi 46 osoba ženskog pola sa imenom Dragana. Možda to i ima neke veze sa našom proslavljenom pevačicom. Ali ono što sigurno znam i u šta sam se uverila jeste da su albanske generacije odrastale uz Draganu Mirković, Lepu Brenu, Zdravka Čolića, „Crvenu jabuku”.

„Albanske Alpe” posećuje i dosta naših turista, prevashodno zimi, oni koji vole avanture penjanja i osvajanje vrhova. Moja preporuka je svakako da sva ova mesta treba posetiti i tokom leta jer su spas od vrućine. Nedavno smo Aljbana i ja iz Tirane pobegle u Razem, o njemu ću u sledećoj priči.