Албански град Пермет – савршен избор за љубитеље историје, природе, авантуре и доброг залогаја

Пермет је обгрљен венцем три планине, Требешин, Димбел и Немрчке, а кроз њега протиче река Вјоса недавно проглашена за Национални парк природе. Због обиља којим га је природа даровала у последњих неколико година све више привлачи очи туриста из света којима има много тога да понуди. Природне лепоте, историју, културу, традицију и изврсне кулинарске специјалитете.

Пермет је градић на југоистоку Албаније у коме је 24. маја 1944. године одржан Конгрес албанксих комунистичких лидера по узору на Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије. Тада је формирана прва привремена комунистичка влада Албаније, а град и данас у маленом музеју поносно чува успомену на тај дан.

Сама зграда и просторије у њој исте су као оног дана када је одржан састанак, и све изгледа као да састанак управо треба да почне. Клупе распоређене једна до друге, застава окачена на истом месту, а по зидовима и даље стоје онда исписане пароле „Смрт фашизму, слобода народу!”. Оружје које је коришћено током рата, досијеји и фотографије погубљених партизана и оних који су живот дали за ослобођење део су сталне поставке.

„Није ни чудо што су се у то време партизани окупили управо на овом месту”, рекла ми је Аљбана док је радознало разгледала музејске експонате шетајући узбуђено од једног до другог. „Видиш какав је ово предео? Патизанима је било згодно да се одавде супроставе окупатору. Били су окружени планинама које су им пружале склоништа.”

У музеју се осећао устајали ваздух и патина прохујалог времена, а Аљбана као да је журила да ми што више исприча о борби албанских комуниста са окупатором. У једном моменту окренула се према мени и рекла: „Знаш људи из овог маленог, тако тихог градића, најпоштенији су Албанци. У време пирамидалног колапса земље 1997. године, када ништа није фукционисало и када нико у земљи није плаћао комуналије овде су сви плаћали. У граду који је познат и као град цвећа никада није била разбојнишатва”, причала ми је Аљбана.

Аљбана и ја смо смештај нашле лако, будући да смо град посетиле ван сезоне. Иначе, како нам је рекао Ледјан Комино запослен у туристичкој организацији, који нас је провео градом показујући нам његове лепоте, од пролећа до касне јесени у њему је готово немогуће наћи слободну собу.

„Многи становници Пермета иако су се послом одселили у друге градове Албаније, или у иностранство, не продају станове, већ их издају јер туристичка сезоне траје такорећи током целе године.” Говорио је егзалтирано, било му је драго што смо из Србије, и рекао нам је колико је одушевљен Соко бањом.

Ледјана смо упознале у Хотелу „Касо Ервехе”, чији је власник Иракли Касо, повратник из Грчке. Радио је тамо дуже од три деценије. Уштеђевину је уложио је у свој родни град што му је одувек била жеља. Купио је зграду, споменик културе од изузетног значаја, у којој је некада био Етнографски музеј и уз помоћ ИПАРД фонда, преуредио је у хотел са лепим собама, модерно опремљени купатилима, изванредном кухињом и негованом баштом која одише свежим ваздухом и тишином. Иракли је учинио све да се осећамо пријатно и добродошло. Разумео је колико уживамо да саме скувамо јутарњу домаћу кафу. Како нам је рекао схвата њен значај и није желео да нам ремети целокупни доживљај, јер Албанци ујутро махом пију еспресо.

Камена стена

Обилазак града почеле смо посетом најпознатијој атракцији Пермета, својеврсном споменику културе и природе, стени с које се види ток реке Вјосе, околне планине и цео град. Висока је педесетак метара и у вези с њом чува се легенда о настанку имена града. Наиме, цар Премт не желећи да се преда Османлијама скочио је са стене заједно са ћерком Александром, и данас град по њему носи име. До врха стене воде степенице, уз које се није било лако попети, али је то ипак био прави избор за почетак нашег обиласка знаменитост градића.

На путу до места које је природа дараовала термалним водама, Ледјан нам је причао о томе шта све туристи посећују и како им протиче боравак у Пермету. Нуди им се рафтинг реком Вјосом, планинарање, укључујући излете на коњима за љубитеље јахања, обилазак националног парка Хотова Дангели, на тридесетак километара од града, различити фестивали који се одржавају током лета.

Моју пажњу заокупило је још нешто. Простране ливаде са стадима оваца и коза. Зауставили смо се и поздравили са Ервином Тануцијем који је са породицом чувао стадо од 150 коза. Из разговора сазнајемо да пастире у Албанији муче исте муке као и наши сточаре у Србији. Ниска откупна цена млека и меса, и недовољна подршка од државе.

Бења бање

Кривудавим, али добрим путем стигли смо до обале Лангарице, реке преко које је у 18 веку, у време Турске окупације саграђен камени мост Катиут, још једна атракција Пермета.

И управо ту су јединствени термални извори чија је температура од 27 до 28 степени. Мирис сумпора осетиле смо чим смо изашле из аутомобиле који је за собом остављао облаке прашине.

Ледјан нам је рекао да је подручје националног парка заштићено, да у околини не сме да се гради, али да је нова градска управа одлучила, због све већег броја купача и туриста, да уреди паркинг. Вода је лековита каже, природни базени око моста лече стомак, кожу и кости. И тога дана средином фебруара било је купача.

Ледјан је предложио да видимо извор воде лековите за срце, и још један мало даље узводно чија је вода благотворна за нерве и кости. Срећом имале смо обућу погодну да ходамо, уз обалу или реком, газећи наизменично делове корита са хладном или топлом водом.

Кањон Лунгарице

Тако пешачећи стигли смо до „Васка е прифтит“ у преводу „Попове каде“, млака пријатна вода која извире испод стене лечи кости. Природни базен добио је име по свештенику који се у њој окупао и излечио. Кажу, био је пре тога у колицима. После купања у тој води, устао је и прходао самостално. Лепа прича!

Окупала сам се и ја. Пријатност тог купања не да се препричати, али са нестрпљењем чекам дан да поново одем до тог места, и останем, бар неко време.

Од тог извора, за неколико минута ходања кроз воду стигли смо до почетка кањона реке Лангарице дугачког пет километара. Ту током сезоне Ледјан започиње авантуру с туристима жељнима узбуђења. Пут кроз кањон траје три сата, на неким местима је толико узак да се једва пролази. Околне стене обиљу пећинама у којима су се некада скривали људи.

Традицонална кухиња у Антигонеи

Нисмо били уморни када се наша шетња кроз воду завршила, напротив. Пожурили смо назад у град. Чекао нас је власник Ресторана „Антигонеа”, познати кувар Урим Јаче.

У лепом и са укусом сређеном амбијенту ресторана представио нам је националну кухињу Пермета. Тањири су стизали један за другим, док смо ми уживали у изванредно припремљеним специјалитетима попут бурека са дивљим зељем, затим пите са сиром, супе, погаче карактеристичне за тај крај, пуњених кобасица и јагњетине.

Урим нам је испричао да у ресторану послужује искључиво биохрану спремљену од намирница које купује од мештана из околних села. Такође, придржава се принципа "slow food" покрета. То значи да сами, или у друштву, у том ресторану можете споро и дуго уживати у сласним залогајим аутентичног укуса. Главни састојци су сезонске намiрнице припремљене по локалној рецептури. Таква је и павлака, неки би рекли нека врста крем сира, која се припрема и чува, у јарећој кожи. Испробали смо је, и верујте на реч, изврсна је!

Урим је имао много тога да нам каже о кухињи Пермета, посебно о разним врстама џема, али и компота – ја бих рекла слатког који зову „речел“, а по коме је тај крај познат. Исто тако и његова прича вратила нас је на почетак ове моје приче, у оно време...

„Данас ретко ко негује традицију, све се полако заборавља, зато се моја супруга и ја трудимо да је чувамо. Свуда преовладавају ресторани брзе хране, не можете више видети ни конобаре какви су некада били у Албанији, обучени у одела, с белом салветом преко руке, жене су обавезно имале беле кецеље с карнерима. Гостима су прилазили с поштовањем, нису им окретали леђа већ су од стола одлазили кораком уназад. Али тога сада више нема“, са сетом нам је говорио Урим присећајучи се својих шклолских дана у Тирани где је похађао угоститељску школу.

О Пермету и његовој околини могло би још много тога да се исприча и напише, али то остављам за своју наредну причу о том крају. О селима са словнеским именима до којих је једино сигурно превозно средство и данас маграц или коњ, о црквама у Пермету и околини, селу Фрашери из кога потичу чувена браћа Фрашери.

Уколико одлучите да посетите албанско приморје, на путу до мора је скретање за Пермет удаљен тридесетак километара, верујте нећете зажалити ако у њему бар предахнте.