U kripti vladike Georgija u Staroj Dongoli – sedam i po vekova sudanskog pravoslavlja

Bez vetra, ceo se prostor pretvorio u džinovsku furunu. Teško smo disali, s mukom koračali… 

Nađosmo se na novijem, muslimanskom groblju, sa nizom kupastih grobnica visokih dva metra. „Novije“ – znači da su grobovi stari između sto i trista godina. Niz „kubeta“, kako ih zovu, nalikuju okamenjenim stogovima pšenice čija je unutrašnjost prazna.

Stadosmo pod jedno kube da se zaklonimo. Po hrapavim belim zidovima ispisane su molitve na arapskom, citati iz Kurana i, na više mesta – „Alah“.

Oko kubeta su razasuti skromni muslimanski grobovi označeni tamnim komadima kamena. Izdaleka izgleda kao da su zagasite tufne posejane po žutom tepihu.

Bogorodica se porodila ispod palme

„Ispod kubeta sahranjivani su šeici i derviši“, objašnjava mi Makarije, moj vodič, dok vadi nekoliko palminih plodova i stavlja ih u ćoše grobnice. Palme su simbol života i bogatstva u nemilosrdnoj sredini. Pijace su prepune njihovih plodova, one su osnovni sastojak hrane, odeće, svakodnevnih predmeta, nameštaja, ali i strukture zgrada. Sudan je jedan od deset najvećih svetskih izvoznika urmi – tog „hleba pustinje“, „plodova bogova“.

„Po Kuranu, Bogorodica je potražila hlad ispod palme u porođajnim bolovima. Sad ćeš videti fresku kakva nigde drugde ne postoji: mali Isus iz krila Bogorodice pruža rukicu da ubere urmu.

Bez palminog lišća i grančica nema ni rođenja ni smrti u ovim predelima: svaku ceremoniju će i hrišćani i muslimani začiniti ovom biljkom. Palme su neizostavni deo naših običaja, bajki, snova“ – u dahu govori Makarije, moj neobični vodič, pravoslavac poreklom od prvih hrišćana iz Koptske crkve, a ja ga molim da sa mnom podeli neki običaj.

„Kada novorođenče dođe na svet, placenta i pupčana vrpca se zakopaju u zemlju u blizini odaje u kojoj se trudnica porodila, pa se na tom mestu zasadi palma. To drvo je za porodicu sveto.

Kad mladoženja odlazi po mladu, granu palme nosi u desnoj ruci. Svadbena kolona mora, barem nakratko, da prođe pokraj Nila. U moderno doba ide se kolima, pa se granje palmi kači na automobile, uz muziku bubnjeva i drugih starih instrumenata. Palminim lišćem i grančicama ukrašavaju se i stolovi i stolice za goste. Palme će biti sa mladencima i kad mlada prvi put kroči u novi dom.

Kad se dečaci obrezuju, u desnoj ruci drže granu palme.

Kada čovek umre, u grob se polaže i grana palme, a na grob – dve.“

Makarije nastavlja da priča, a ja upijam: muslimani veruju da je Muhamed rekao kako im u nasleđe ostavlja brigu „o vašoj tetki – palmi“.

„Zaista, palmu posmatramo kao da je biće, čovek, i to rođak. Kada obeležavamo Ramazan – jer se i mi hrišćani pridružujemo braći i komšijama muslimanima u proslavi – kad se prekida post, uvek se prvo zasladimo urmama. Palma može da živi više od sto godina. Ona često pruža jedini hlad, omogućava biljkama i životinjama da u tom hladu opstanu. Od njenih listova pravimo kotarice i nameštaj. Tako malo vode uzima, a tako mnogo plodova daje! Čudesna je to travka!“

Da, palma nije drvo, već vrsta trave. Dakle, u daljini, preko puta Nila, gde se zeleni pojas palmi, to nije šuma već – travnjak! O tome ću misliti svaki sledeći put kad se nađem u šumi palmi, kao mrav u dubokoj travi.

Iako smo udaljeni hiljadama kilometara i živimo na dva različita kontinenta bez takoreći ikakvog međusobnog kontakta, istorije Sudana i Srbije povlače neverovatne paralele.

U moderno doba i oni su preživeli američko bombardovanje, doduše manje strašno nego mi, ali i dugotrajne američke sankcije. No, sličnosti razvoja hrišćanstva u Sudanu i Srbiji za mene su najveće otkrovenje.

O istoriji hrišćanstva u Sudanu priča mi Makarije.

Vizantijska kultura u Sudanu, kao i u Srbiji

Novu, hrišćansku veru doneli su u Sudan Kopti, koji su u to doba bili pod direktnom vlašću Vizantije. Reč je o 6. i 7. veku, dakle, hrišćanstvo je kod njih stiglo u slično doba kao i među Srbe.

Kultura, religija, pogled na svet vekovima su nama i Sudancima dolazili iz istog izvora – vizantijskog, a zatim otomanskog Konstantinopolja. Da stvar bude još interesantnija, hrišćanske misionare, sudanske Ćirila i Metodija, koji su preobratili narod, poslao je u Sudan car Justinijan Prvi, rođen kod Lebana na jugu današnje Srbije.

Sudanci su isprva primili grčko pravoslavlje, a zatim postali monofiziti. Priznavali su primat Koptske crkve sa sedištem u Aleksandriji, pa ih istoričari nazivaju Koptima, iako se radilo o drugačijem narodu i nezavisnoj državi.

Stigao sam u Staru Dongolu, prestonicu pravoslavnog kraljevstva Makurija. To je bila najmoćnija od tri sudanske pravoslavne države, koje su postojale od 7. do 14. veka.

Makurija je imala trinaest provincija i u svakoj je izgrađena saborna crkva i postavljen poseban vladika. O tome se malo zna, jer muslimani ne vole da ističu veličinu i značaj hrišćanske države, pa čak taj period preskaču u udžbenicima, tako da su u to malo upućeni ne samo stranci, već i sami Sudanci.

Kada sam čuo da je ovo bila pravoslavna država, činilo mi se prirodnim da je, možda, neko još zadržao veru pradedova. Čitao sam da je postojanje male hrišćanske kneževine pomenuto u izvorima iz 1773. godine, a egipatski Kopti su mi govorili da je puno hrišćana bilo u Sudanu sve do ustanka koji su 1881. godine Sudanci pokrenuli protiv okupatora. Ustanici su bili tvrdokorni islamisti i proterali su ili preobratili veći deo preostalih hrišćana. Čini mi se da postoji poseban krug pakla za one koji ognjem i mačem privode druge svojoj veri…

Kako sam došao do Makarija, mog pravoslavnog vodiča

Procenjuje se da danas u Sudanu živi oko četiristo hiljada Kopta, što je tek mali deo populacije koja broji četrdeset pet miliona. Većina tih Kopta nisu pravoslavci koje ja tražim, to su egipatski Kopti koji su se ovde doselili u minulim vekovima, bežeći od progona kada je Sudan bio tolerantniji. Ja bih voleo da upoznam čoveka čiji su direktni preci živeli u kraljevstvu Makurija.

Moj prijatelj, koptski vladika u Egiptu, rekao mi je da još postoji desetak hiljada ljudi koji su deo Koptske crkve, za koje se veruje da su direktni potomci prvih pravoslavaca. Jasno se izdvajaju od drugih Kopta zift crnom bojom kože. Zamolio sam ga da nazove svog prijatelja, vladiku u južnom Egiptu, koji će pozvati svog prijatelja, vladiku u Kartumu, koji je onda zadužio sveštenika da mi za Staru Dongolu pronađe vodiča, hrišćanina iz jedne takve porodice. Možda deluje lako, ali je organizovanje posete trajalo dvadeset dana. Ukratko, tako sam upoznao Makarija.

Poseban problem bio je kako stići do stare prestonice, koja se nalazi na obali Nila ali u pustinji i van glavnog puta. Lokalitet je napušten, tu niko ne živi, pa ni javnog prevoza nema, a nisam mogao da priuštim privatno vozilo koje bi nas do tamo prevezlo.

Makarije, gospodin malo stariji od mene, koji izgleda kao da je već u ozbiljnim godinama. Lice mu se zboralo, a pokreti su mu spori i ukočeni. Smirenošću opravdava značenje svog imena – blaženi. Mirno je prihvatio činjenicu da ćemo morati da stopiramo. Kaže: čak i da imam novca, zašto bih ga uludo trošio…

Bitke za Dongolu

Usput me zasipa istorijskim podacima koji su mi neophodni da razumem gde se nalazim.

Elem, Arapi su osvojili vizantijski Egipat 640. godine, a nakon samo dve godine su sa dvadeset hiljada konjanika krenuli u Nubiju. Stigli su do Dongole i tad se dogodilo čudo – ujedinjene arapske snage doživele su jedan od retkih poraza.

Hrišćani su prozvani „izbijačima očiju“, jer su tako vešto zasipali protivnike kišom strela, da su na stotine, možda i hiljade arapskih vojnika bili – pogođeni u oči, priča Makarije.

Dodaje da arapski izvori ne govore o porazu, ali priznaju da ekspedicija nije bila uspešna.

Pa ipak, posle deset godina pokušaće da osvoje pravoslavnu Dongolu još jedanput. Drugi dongolski boj bio je pravi sudanski boj na Kosovu.

Odigrao se 652. godine, kada je arapska vojska nastupila sa pet hiljada ljudi.

Vođa Sudanaca Kulidurat, koji me po opisu podseća na kneza Lazara, hrabro je nastupio i naneo teške gubitke neprijatelju, iako je bio opkoljen sa svih strana. Tokom borbi teško je oštećena Saborna crkva, čije makete podsećaju na Hram Svetog Save.

Jedan arapski pesnik je zapisao: „Moje oči nikad ne videše bitku kao kod Dongole, sa konjima u jurišu odenutim metalnim oklopima.“ Šiitski istoričar Ahmada el Kufi navodi da nikada u svojoj istoriji Arapi nisu preživeli sličan poraz. Prestonica nije pala u ruke neprijatelju. Država je procvetala.

„Posle Drugog dongolskog boja sklopljen je pakt koji nazivamo 'bakt'. Muslimani su se povukli na sever, u okvirne granice današnjeg Egipta, a mi smo izvojevali slobodu. Dogovorena je trgovačka razmena – iz Dongole ćemo godišnje slati trista šezdeset robova u zamenu za žitarice, vino, konje, tkanine, i biće garantovana sloboda kretanja i trgovine.“

„O, pa pilo se dobro vino u ovoj pustinji“, rekoh.

„Nego šta! Pronađene bačve i freske dokazuju da su naši preci ne samo uvozili, već i proizvodili vino u Dongoli!“

Malo ko je na svetu čuo za Dongolu, a kamoli za ove ratove i ovaj mir. A to je najdugotrajniji ugovorni mir u istoriji! Trajaće petsto godina, obezbeđujući pet vekova slobode i prosperiteta pravoslavnom Sudanu.

Dongolci će uspeti nezamislivo: zaustaviće tada najjaču vojsku na svetu i postaće brana prodiranju islama na jug. U to doba nije bilo značajnije sile južno od Dongole koja bi se oduprla osvajačima, i veliko je pitanje šta bi se dogodilo da oni nisu stavili svoj život na kocku.

Zar se i u tome ne ogleda sličnost sa Srbijom? Oni će, baš kao i mi, na kraju platiti visoku cenu i biti pokoreni, ali se islam nikada neće proširiti na veći deo Afrike.

Islam nije ušao u Sudan mačem

Tek će egipatski Mamelučki sultanat u 13. veku postepeno vojno pokoravati tad razjedinjeni Sudan. Svog vladara dovešće na sudanski tron 1275. godine, ali će on iste godine biti ubijen. Usledilo je doba previranja, a vrata Arapima su bila otvorena. Pa ipak, Sudan nije primio islam mačem, već mešanjem stanovništva, sklapanjem bezbrojnih brakova Arapa i Arapkinja sa Nubijcima i Nubijkama, i postepenim prelaskom na novu veru.

Pa ipak, sve donedavno, u narodnim običajima ostali su sačuvani tragovi hrišćanskih verovanja i ceremonija.

Sudanci su milenijumima majstorski prihvatali tuđu kulturu i religiju, ali ostajali svoji, svaki put tuđim uticajima obogativši sopstveno nasleđe. U najtežim porazima na kraju su bivali pobednici. Po padu hrišćanskih kraljevina, osnovaće niz muslimanskih država koje će doživeti procvat i ostaviti dubok trag u umetnosti i istoriji.

Dongola, sada pod zaštitom Uneska, na savršenom je mestu: na brdu koje nadvisuje Nil, odakle kontroliše reku, plodnu zemlju kraj Nila, i pustinjske karavanske puteve na lako odbranjivom i dobro utvrđenom uzvišenju.

„Naši preci su gradili crkve bez prestanka!“, kaže mi Makarije dok prilazimo jednoj zgradi od blata. „Samo u gradu i neposrednoj okolini pronađeno je petnaestak verskih objekata. Hramovi spolja nisu bili impresivni, imali su uske prozore i vrata, često ravan krov. Unutra su bili dugački, a stubovi sa obe strane vodili su vernike do oltara. Tek poneka crkva je imala kupolu. No, uvek su sve bile oslikane freskama od poda do plafona“, dočarava moj saputnik. 

Dolazimo do odbrambenih zidova koji su bili visoki i po deset, a široki do četiri metra. Makarije priča da je gradnja tvrđave započeta pre primanja hrišćanstva, da najstariji zidovi od peščanog kamena i blatnih cigli broje više od hiljadu petsto godina.

„Bilo je mnogo odbrambenih kula. Unutrašnji zid koji je štitio kraljevske odaje bio je od mermera“, objašnjava Makarije. Na jednom mestu zid je bar dvostruko viši od nas. Uokolo su samo ostaci ostataka, mada su i oni impresivni. Meštani su koristili kamenje za izgradnju kuća, a mnogo toga je porušeno u sukobima sa muslimanima.

Na uzvisini stoji velika pravougaona zgrada od blata, blago ukošenih stranica, sa dva sprata različitih visina: prvi je izuzetno visok, skoro bez otvora, a drugi je značajno niže tavanice, pun prozora i vrata. Liči na usamljeni nasukani brod. Dominira okruženjem, vidi se izdaleka.

Freske

Makarije je nabavio ključ, ali me moli da unutra ne fotografišem. Prvi sprat je u potpunom mraku, tek malo svetla dopire od vrata. Oči se jedva privikavaju, obnevidele od bleštavog sunca. Tek posle nekoliko minuta primetih polukružno zasvođene prostorije – to su verovatno bili magacini. Makarije vešto pronalazi vrata iza kojih se u tmini naziru stepenice.

„Zidovi ovog zdanja su deblji od metra. Građeni su pre hiljadu godina, u 9. ili 10. veku. Sad te vodim u prestonu salu za krunisanja vladara“, reče dok njegovi koraci škripe remeteći viševekovnu tišinu.

Prostorija u vizantijskom stilu okružena je stubovima, a u središtu je kvadratni tron. Na zidovima se u tmini naziru ostaci fresaka. Makarije mi skreće pažnju na likove Hrista i jednog vladike, a zatim na botaničke motive. Kao i kod nas, i u Sudanu su vladari i vladike koji su mnogo učinili za svoj narod i crkvu proglašavani svecima.

Slične građevine sam viđao u Istanbulu, ali i po nekim mestima po Bugarskoj. Zdanje je monumentalno – najvažnija zgrada koju su Sudanci izgradili u srednjem veku.

„Stari običaji su jednim delom opstali u hrišćanskoj državi, poneki su se održali i do sada. Današnja koptska liturgija služi se na drevnom jeziku, sličnom jeziku starih Egipćana, a u slavno doba masovno se koristio i grčki jezik.

Prvi poznati dongolski svetac monah Ana

U to doba do nas dolazi vodenični točak. To je bio revolucionaran izum! Omogućio je da se navodnjava velika površina i uzgaja više hrane nego ranije.

„Kako su se oblačili? Kako su izgledali?“

„Isto kao u Vizantiji, žene su nosile dugačke haljine ukrašene složenim vezom.“

Dakle, da je neko u to doba posetio srpski i sudanski dvor, naišao bi na ljude iste vere, sličnih crkava, obučenih u jednaku odeću! Zažmurio sam pokušavajući da to zamislim. Proveli smo pola sata kraj nekadašnjeg prestola, ćuteći. Obojica smo imali potrebu za tišinom, za tihim upijanjem atmosfere svetog mesta.

„Naši preci u Dongoli naročito su slavili arhangela Mihaila. Njegovo ime je često ispisivano na posudama, amajlijama, zidovima kuća, a posvećena mu je i jedna kapela“, priča Makarije.

U istočnom delu grada izgrađen je manastir u 6. veku, koji je bio aktivan narednih sedamsto godina. Tu su pronađene dve crkve i isposnica monaha zvanog Ana, prvog poznatog dongolskog sveca. Dograđen u 10. veku, sa više od stotinu fresaka, važan je izvor za proučavanje pravoslavlja u Nubiji. Mada su freske u vizantijsko-koptskom stilu, čak je i meni kao laiku jasno da sadrže unikatne nubijske karakteristike.

Grob, molitva i ja

„Sada smo u kripti vladike Georgija, preminulog 1113. godine“, reče Makarije dok ulazimo u visoku grobnicu sa kosom tavanicom. Izvadi iz džepa lampu, koja mu posluži da osvetli zidove: sinuše stotine redova gusto ispisanih grčkih i koptskih molitvi. Pošto poljubi zid na ulazu, Makarije izvadi iz džepa jednu urmu i stavi je na gomilu sasušenih palminih plodova.

„Šta piše u ovim tekstovima?“, pitam.

„To su molitve Bogorodici, odlomci iz Starog i Novog zaveta, ali ima i nekih tekstova koje naša crkva ne priznaje kao svete… U kriptama ovog manastira sahranjeno je devetnaest ljudi u periodu od trista godina“, kaže.

Svetlost lampe treperi, baterija je slaba, stojimo u polumraku. Makarije tiho započe da peva pravoslavnu molitvu. Pravoslavne svetinje su bile pretvorene u džamije, a sada su napuštene. Pa ipak, ovakva molitva mogla bi da ga košta glave. Lampa se ugasi, ostasmo u potpunom mraku – grob, molitva i ja.

Makarijev moćni a tihi glas kao da ne dolazi od čoveka. Učini mi se da molitva dolazi iz samih zidova, iz groba. Čuje se blagi odjek, kao da udruženi pevaju Sveti Georgije i svetinja.