Sudan pred rat – kreveti u pustinji i rudnici zlata

Većina naselja u kojima sam boravio u Sudanu jedva da ima pet-šest raštrkanih kuća, često međusobno toliko udaljenih da se čini kao da su kuće nemarno pobacane po prostranstvu žute pustinjske ravnice, prepuštene svaka sebi, te ne čine jedinstvenu naseobinu. Prisustvo Nila se oseća i kada moćna reka nije u vidokrugu – jer bez nje ni ovih nekoliko duša ne bi moglo da preživi.

U tim seocima pokoji dom pretvoren je u hostel za putnike namernike i rudare. Koliko god izgledalo kao da nikad niko u ove predele ne zalazi, to zapravo nije tačno.

Spavaonice na otvorenom

„Duž Nila putuje celokupan život ovog dela planete. Putnika uvek ima, neki idu ka Egiptu, neki se vraćaju, a pojedini, prosto, lutaju. A ima i onih, poput tebe, koji tragaju za čudima prirode i ostacima starih kultura“, reče mi vlasnik malog ali urednog objekta od blata, sa izuzetno lepim čipkanim ukrasima na fasadi.

Iako se zna da svaki turista ima kudikamo više novca nego bilo koji meštanin, cene su ujednačene, i stranci neće platiti ni dinar više od lokalaca.

Sudancima je čudan običaj spavanja u zatvorenom prostoru. „Ako baš insistiraš, noći u svojoj sobi, ali ko još po ovako toplom vremenu bira da bude u četiri zagušljiva zida“, zbunjen je vlasnik hotela. I tad sam tek shvatio da posetioci ovde uopšte ne iznajmljuju sobe, već samo – metalne krevete sa tankim dušecima, koji se uveče poslažu u dvorištu bez kraja, jer dvorište ovog hotela – to je beskonačna pustinja.

Zvezdano nebo nad nama obuhvatilo je sve postojanje. Povetarac je rashlađivao topao vazduh. Spokoj univerzuma zavladao je i našim bićima. Činilo se da dišemo sa zvezdama, kao da smo i mi jedna od svetlucavih tačaka rasutih po tamnom plišanom platnu beskraja.

Pored mene je, u tišini, na metalnim krevetima ležalo nekoliko putnika i rudara, kao i brojna porodica vlasnika hotela. U potpunom miru gledali smo u nebo. Niko od nas nije imao prtljaga, tek poneku torbicu; činilo se kao da smo jednako siromašni i jednako bogati pod ovim svodom.

U mraku su se videle jedino zvezde koje čas jače čas slabije zatrepere. Osećao sam se kao nikada do tada: kao da sam potpuno sam u svemiru, a ipak nimalo usamljen, već duboko svestan prisustva ljudi oko sebe. Zvezde i sudansko nebo, pesak pod nama, pobratimiše nas. Poverovah da smo najbliži rod. Znao sam, svako od tih ljudi učinio bi sve za mene, kao najrođeniji. Znao sam, učinio bih i ja za njih isto toliko.

Kakav je blagoslov biti deo neba! Zvezde su zasijale, kao u ogledalu, u svakom od nas. Kako gledanje u zvezdano nebo može da poveže ljude i nadahne otkrića, znao je najbolje Mihailo Pupin, koji je čak pisao da je do nekih pronalazaka tako dolazio. A ja, jedinac, pronašao sam tako braću i sestre u sudanskoj pustinji.

Narednih mesec dana sam svakodnevno nestrpljivo čekao novi metalni krevet, i novu braću po zvezdama, nepoznate ljude da zajedno spavamo na otvorenom. Tih večeri čitava duša bi mi treperila od spokoja i zadovoljstva. Znao sam da ove noći neću zaboraviti, da ću za njima čeznuti, da ću ovo zvezdano nebo, ali i ove dobre ljude, zamišljati i u najskupljim hotelima. Setih se Andrićeve misli da se ljudskog lica i zvezdanog neba čovek nikada ne može dovoljno nagledati.

Kada pogledam fotografije spavaonica na otvorenom, vidim da su kreveti bili trošni, a posteljine neugledne i ponegde poderane. U kakvom je to nesaglasju sa mojim sećanjima na isto to mesto! Ni u jednom jedinom trenutku u tom siromaštvu nisam osetio bedu, štaviše, bilo je mnogo topline, dostojanstva, čovečnosti i – bogatstva.

Zlato kao hleb

Kada smo se ujutru okupili da se iz zajedničkog tiganja poslužimo skromnim doručkom od pirinča, upoznao sam se sa Mehmedom, koji u obližnjem rudniku iskopava zlato.

U Sudanu već čitavu deceniju vlada prava zlatna groznica. Procenjuje se da tri miliona ljudi živi od zlata koje se može pronaći u pustinji, te da Sudan godišnje izveze i do devedeset tona zlata, što ovu zemlju svrstava među deset najvećih proizvođača ovog dragocenog metala na svetu, a čini je i trećom po proizvodnji u Africi, posle Južne Afrike i Gane.

Kada je predsednik Omar al Bašir odlučio da okonča građanski rat u Južnom Sudanu i ovoj pokrajini omogući sticanje nezavisnosti, Sudan je preko noći ostao bez sedamdeset pet odsto naftnih rezervi, pa samim tim i glavnih državnih prihoda. Nakon toga se okrenuo zlatu.

Pored države, mnogi koji žive ispod granice siromaštva rešili su da po nepreglednoj pustinji sami tragaju za korom hleba u vidu plemenitog metala. Samo što nema hleba bez motike, a rudarski je hleb – hleb sa sedam kora.

Mehmed nekada danima hoda sa detektorom za metal, a češće radi u nelegalnom rudniku koji finansira lokalni političar udružen sa nekoliko biznismena. Političari i ljudi u državnoj upravi su ovde posebna tema – nekoliko sam ih upoznao i bio zgrožen koliko su, barem ti koje sam sreo, arogantni, bezobzirni i drugačiji od svojih sugrađana.

„Pođi sa mnom da vidiš moje radno mesto“, poziva me Mehmed i ja rado pristajem. Dok se vozimo pustinjom, shvatam da je pravo čudo kako u tom prostranstvu uspeva da se orijentiše. Posle manje od sata vožnje nailazimo na pocepane šatore koje je snažan vetar nakrivio. Prilazimo povećoj rupi u zemlji, iskopanoj, očigledno, teškom mehanizacijom.

Dok jedni ovaj posao rade zbog pukog preživljavanja, zbog šake pirinča dnevno, druge ka zlatu gura pohlepa. Tako sam saznao da su značajna istorijska nalazišta starog Egipta uništena tokom besomučnih iskopavanja, a kako se u izdvajanju zlata koriste teški zagađivači prirode, sve je više rudara, ali i novorođene dece, sa invaliditetom i neizlečivim bolestima.

Sve to mi je otkrivao Mehmed, korak po korak, dok smo silazili ka dnu ogromne rupe iskopane dinamitom i teškom mehanizacijom. Umesto dna, naišli smo na niz užih rupa koje se pretvaraju u tunele i sežu duboko u kamen, nalik bunarima. Mehmed mi pokazuje brazde u stenama, objašnjava šta znače i kako obično naslućuje gde ima zlata…

Rudnik kao grobnica

U jednu od tih strmoglavih pravougaonih rupa, dubokih i po trideset metara, spušta se neobičnom veštinom uz pomoć kanapa, i čekića. „Događa se da se zidovi pećine obruše i da rudnik postane grobnica“, objašnjava mi njegov saradnik.

Mehmedu vidim samo glavu i čujem jednolične udarce u dubini. Uz zidove se penje kao pauk, pruža mi komad kamena za koji kaže da bi mogao biti zlatonosan. Usitnjava ga, a zatim vodom pomešanom sa živom pročišćava prašinu i, zaista, na dnu proste metalne posude zasija nekoliko žutih zrnaca. Veoma su sitna, ali je Mehmed sasvim zadovoljan i obeća da će me danas častiti ručkom.

Ubrzo me povede u obližnju „fabriku“, u kojoj se nalaze mašine za sitnjenje kamenja i izdvajanje zlata. Rudnici su većinom privatni, maleni i iskopani primitivnim alatima.

Mnogo vlasnika, kao i rudara što češljaju teren u potrazi za blagom, nema mogućnosti da nabavi neophodnu mehanizaciju za usitnjavanje i analizu kamena. Zato usred pustinje mnoštvo generatora pokreće desetak mašina pod improvizovanom strehom od plastičnih mreža. Zatičem rudare koji prekriveni prašinom, kao da su se u njoj kupali, rade za grubim mašinama.

To je poseban biznis – tu donose kamenje koje su pronašli i iznajmljuju skupe mašine na minut ili na sat.

Nedugo posle mog odlaska pojavile su se paravojne formacije iz dalekih krajeva sveta, koje su otkupile jedan broj rudnika. Poznato je da je Grupa „Vagner” obezbeđivala rudnike zlata u vlasništvu ruskih kompanija.

Moji izvori iz Sudana tvrde da je i to jedan od razloga građanskog rata koji se upravo odvija. A sudanska pustinja, kažu, sada je raskopana uzduž i popreko i podseća na vanzemaljski predeo prepun kratera. Besprekorna ravnica, kakvu pamtim, u oštrom je raskoraku sa slikama rupa u tlu nalik ranama, koje mi Sudanci sada šalju.

Sudan je u užasnom ratu, nevolja se niže za nevoljom. Pa ipak, znam, zvezdano nebo je isto.

Hrane je manje, struje ni onomad nije bilo. Ali kad pucnjava utihne, kad umorni rudari odu na počinak, kad se sve što čini jedan težak radni i ratni dan završi, duša Sudanaca će pronaći mir u dodiru sa svetlošću dalekih zvezda.