Kiše i ljubav na obodu Najrobija – u domu Karen Bliksen

Nekoliko jedrih kaktusa, niz narandžastih cvetova koji se promaljaju kroz zelenu ogradicu duž glavne staze i kiparisi zasađeni 1931, kada je Karen Bliksen napustila Keniju, dočekali su me ispred prave hacijende iz španskih filmova.

Evropski dom od sivog kamena, ni veliki ni mali, dovoljan da u njemu srećno živi jedna porodica, izgleda kao da je prenet iz Danske ili Engleske. Dodata mu je ogromna pokrivena terasa koja natkriva ceo prednji deo kuće: jasno je da se tu, zapravo, odvijao najveći deo života.

Jedan fenjer, kao podsetnik na davna vremena, i dalje stoji okačen iznad glavnog ulaza. Prednji deo kuće skoro da i nema zidova: tu je devet prozora, tu su klasična starinska bela vrata sa čak dvanaest krila! Po potrebi, ceo dom može izaći u prirodu: kada se sva vrata i prozori otvore, dnevna soba postaje deo šume i travnjaka, a trem čini da u slučaju tople letnje kiše, sve može ostati otvoreno.

Bila bi to, ipak, sasvim obična kuća da krov nije urađen sa dve simetrične badže od kamena između kojih je beli krovni kibicfenster, maleno ispupčenje sa dva prozorčića, sa posebnim minijaturnim krovom i – satom. Da, vreme prolazi neumitno i odnosi sa sobom i životinje i ljude.

Ova kuća je prozor u staru Keniju, kakva je bila pre stotinak godina. Stari sat pleni lepotom ali užasava neumitnošću: podseća šta je sve prošlo, podseća da će sve proći.

Slušajući o kolonijalnom vremenu u Keniji, ovako neutralan – jer niti sam iz naroda koji je bio kolonizator, niti koji je bio kolonija, bez predrasuda, već samo sa određenim kompasom ljudskosti i nadam se poštenja, ne znam šta da mislim, koji zaključak da donesem. Mnogo su propatili Afrikanci, ali je neosporno i da je među kolonistima bilo raznih ljudi, pa i onih krajnje dobronamernih.

Nije retkost da su belci koji su dolazili u Afriku takođe imali težak život i doživljavali nepravde. Događalo se i da zavole ovu uzbudljivu zemlju i njene stanovnike. Čini se da je jedna od takvih bila Karen Bliksen. Došla je da se uda za svog rođaka, švedskog barona Brora von Bliksen-Finekea, a zatim postala baronesa, zemljoposednica i upravnica farme od čak četiri i po hiljade ari, od čega je šesto bilo zasađeno kafom.

Nije bilo nimalo jednostavno voditi taj veliki posao, jer je u tome bila sama, budući da se njen muž prepustio čarima alkohola i bludnog života. Iako je Bror, zapravo, bio aristokrata i po mnogo čemu izuzetan, pre svega jedan od boljih safari vodiča i lovaca kojeg je Afrika videla, njegova raskalašna strana došla je do izražaja u doba „Srećne doline“.

Tada je u Keniji živelo više od dvadeset hiljada evropskih doseljenika, uglavnom britanskih aristokrata i avanturista. Uživali su u prirodi i suncu, ali i u promiskuitetu, pošto su razmene žena bile naročito popularan hobi, kao i korišćenje droge i alkohola. Bilo je tu i svakojakih drugih poroka, čak i ubistava. Karen se od muža ubrzo rastala i našla ljubav svog života – Denisa Finča Hatona, pravog gospodina, mada je ubrzo i gospodin našao ljubavnicu.

Lepa crnkinja pokazuje mi ono što je ostalo od Karenine farme. U dvorištu, na otvorenom, i dalje stoje mašine iz tog doba, prikolice čiji su drveni delovi odavno propali, i jedan traktor, koji je sasvim sigurno bio vrhunac tehnike kada je pre skoro stotinu godina orao afričku zemlju...

Neumorno fotografišem: možda će jednom te fotografije biti nekome interesantan istorijski trag.

Točkovi traktora su od metala, a zadnji su sasvim neobični, retki, sa metalnim sečivima za oranje. Van kuće, sada muzeja, ogromna farma je pretvorena u rezidencijalni kompleks koji sad nosi naziv „Karen“, pa tu i nema šta da se vidi. Oduševljava me staza oko koje je napravljena pergola sa beskrajnim pupoljcima puzavica što su načinile krov iznad staze.

Kakav je težački posao održavati plantažu kafe podno planine Ngong! Na svakom aru zemlje posadili su šesto stabljika ove biljke. Ključno je kad se sadi da se ne ošteti nijedan delić njenog dugog korena u zemlji koji, ako se savije ili polomi, ubija biljku. Mladim stabljikama potrebna je zaštita od sunca, a oko njih ne sme biti korova. Tek posle četiri godine mukotrpnog održavanja, kafa će dati svoj plod.

No, nesreća nije bilo malo na farmi: u Kareninoj knjizi opisuje se smrt čak petoro bliskih ljudi, trgovina kafom je povremeno doživljavala velike padove, a suša, zatim i požar učinili su da Karen ne može da izađe na kraj sa problemima. Morala je da proda farmu. Dok je bila u Keniji, nedostajala joj je Danska, a kada se vratila kući, nedostajala joj je Afrika.

Nekoliko godina posle povratka napisala je jednu od najboljih knjiga o Keniji, „Iz Afrike“, ili kako je prevedeno na srpski – „Moja Afrika“. Po toj knjizi snimljen je i istoimeni film koji je osvojio čak sedam Oskara, u režiji Sidnija Polaka, sa Meril Strip i Robertom Redfordom u glavnim ulogama. Kao dete sam sa ocem gledao ovaj film i zapamtio razne uzbudljive prizore – verovatno najlepše predele afričke prirode prikazane u nekom filmu do dana današnjeg, a naročito sam bio očaran snimcima savane iz aviona.

Dirnula me je i romantična ljubavna priča, odnos sa starosedeocima pun poštovanja i razumevanja, mada sad, kada sam ponovo odgledao taj film, čini mi se predugačak i na trenutke patetičan. Tek, zbog toga sam u Najrobiju jedva čekao da posetim Muzej Karen Bliksen.

„U toj divljini sam naučila da se čuvam naglih pokreta. Živa bića koja tu obitavaju izuzetno su plašljiva i imaju naročitu sposobnost da nas izbegnu i pred nama nestanu kada se tome najmanje nadamo. Nijedna životinja ne ume da bude tako savršeno mirna kao divlja. Mi, civilizovani narodi, izgubili smo sposobnost da budemo mirni, i moramo se učiti tišini od divljači“, piše, između ostalog, Bliksen (Karen Bliksen, Moja Afrika, Geopoetika, Beograd, 2014, sa danskog preveo Radoš Kosović).

Knjiga je pravi omaž Africi, istorijsko svedočanstvo kolonijalnog vremena u njegovim poslednjim trzajima, opis neverovatnog života sa zebrama, lavovima, žirafama, nosorozima, gazelom koja je sama došla da živi sa književnicom.

Sa podjednakom pažnjom Karen piše o svom ugljaru, koji joj je bio drag, i o kralju Engleske koji joj je došao u posetu. Ispunjena toplinom za ljude koji rade sa njom na farmi, prepuna razumevanja prema lokalnim običajima, koje je i danas teško shvatiti... Ona ne osuđuje, ona razume, i time podučava.

Bilo je potrebno da prođe čak sedamdeset i sedam godina da bi se njeno delo, inače klasika danske, a na neki način i afričke književnosti, prevelo na srpski jezik. Iako je prvi put objavljeno 1937, na srpski je prevedeno tek 2014. godine u izdanju Geopetike (Hrvatsko izdanje je objavljeno 1986. godine).

Nedopustivo je da tako važna dela izmiču srpskoj kulturi, neprihvatljivo je da objavljivanje ovog prevoda nije smatrano za važan događaj našeg kulturnog života.

Ljubav uvek rađa ljubav. Karen je volela Afriku i Afrika je uzvratila ljubavlju. Uvek će se naći neko ko će baciti kamen i reći: da, ali ona je simbol kolonijalizma, ona je savršeni primer belog koloniste zbog kojeg je Afrika toliko propatila... No, ja verujem da je najvažnije šta o tome misle Afrikanci, i to njeni sugrađani, kakva oni imaju sećanja na nju i šta oni kažu o njenom životu. A voleli su je, i vole je, kao jednu od svojih, podjednako nostalgični za njom kao što je ona bila za njima.

Ta ljubav se ogleda i u tome kako besprekorno održavaju muzej i svaki detalj u kući, koja je u najvećoj mogućoj meri obnovljena da izgleda kao u vreme dok je Karen tu živela. To je kutak Evrope prenet u afričku ravnicu. Kuća je simbioza dva sveta, ali dva sveta koja nisu samo ratovala i uvek bila jedan drugome suprotstavljena, već su se u vrtlogu svetskih dešavanja dobro upoznala, a onda i zavolela.

Opasne su predrasude u svim pravcima: i prema kamenu treba biti čovek, a kamoli prema drugom čoveku. Kada se Karen Bliksen vratila u Evropu, sa sobom je u jednoj kutiji ponela nešto afričke zemlje. Posle njene smrti naslednici su tu zemlju pomešali sa onom uzetom pokraj kuće u Danskoj gde je živela, i sa tom mešavinom je sahranili.

„Dve homogene celine nikada ne mogu da stvore jedno celo... Muškarac i žena postaju jedno... Desna rukavica sa svojom suprotnošću, levom rukavicom, čini celinu, par rukavica; ali dve desne rukavice ćeš baciti“, tako je Karen Bliksen pisala o polovima koji čine celinu, i takvim očima posmatrala svet: grad i selo, belce i crnce, sušnu i kišnu sezonu, hrišćane i muslimane.

Kustoskinja muzeja priča mi kako se Karen brinula o svim ljudima koji su živeli na zemlji što je pripala, i kako ih je često lečila. Jednom, dok je obilazila svoj posed, zapazila je da je jednog crnca prikleštilo drvo. Kod sebe nije imala morfijum, ali je imala pismo danskog kralja koji joj zahvaljuje na poslatoj lavljoj koži. „Ovo će ti ublažiti bol“, rekla je, izmislivši kako je pismo lekovito, i stavivši mu ga na grudi da nesrećnom čoveku barem malo umanji patnju. Na njeno iznenađenje, proradio je placebo i bolesnik je stvarno tvrdio da mu je bol kao rukom odnesen.

Posle toga su mnogi bolesnici tražili da se na njihove rane privije kraljevo pismo, što je Karen rado činila, pa je ono na kraju bilo „prepuno sukrvice i raznih supstanci“, kako sama Karen piše. A piše i ovo: „Osećam da ću se, gde god se nalazila u budućnosti, uvek pitati: da li pada kiša u planinama Ngong?“ Afrikanci znaju da ona o njihovim kišama koje život znače brine i na onom svetu.

Kakav je odnos mogla imati Karen sa svojim prijateljima Afrikancima, za kojima je takođe patila u Evropi, osetio sam istog dana kada sam posetio njen muzej. Čitave nedelje po Najrobiju me je vozio taksista Čarls. Srednjih je godina, prehranjuje svoju porodicu vožnjom.

Sasvim slučajno sam na njega naleteo, dopao mi se, i tako smo započeli zajedničko putovanje. Sa besprekornim znanjem engleskog jezika i manirima engleskog džentlmena, brinuo se o meni kao da sam mu rod rođeni.

„Gospodine, molim Vas, nikako ne možete odavde otići a da ne posetite grob gospodina Hatona, ljubavnika Karen Bliksen. Molim Vas, gospodine, to je veoma važno, biće Vam žao ako tamo ne odemo. Jeste daleko, ali evo, ako su pare problem, odvešću Vas besplatno“, nagovara me Čarls, i mi ubrzo krećemo. Taj odvažni ljubavnik bio je, kao i većina ljudi, kompleksna ličnost. Uz to, neizmerno je voleo prirodu, bio je pilot, i Karen je opisala kako su joj neki od najsrećnijih trenutaka u životu bili upravo letovi nad Afrikom.

Zajedno su izabrali mesto na kojem će biti sahranjeni, sa divnim pogledom na ravnicu. Kada bi džipovima kružili po savani, jedno bi gotovo neizostavno predložilo: „Hajde da se vozimo do mesta gde će nam biti grobovi“. To je upravo pravac u kojem smo mi sada krenuli.

Nedavno je otkriveno da je Haton čak dva puta vodio na safarije engleskog kralja Edvarda Osmog – uspeo je da ga ubedi kako nije dobro da kolima upadaju u staništa životinja tokom lovačkih safarija, i da je bolje da životinje fotografišu i snimaju nego da ih ubijaju, te je iz tih druženja pokrenuta inicijativa da se osnuje Nacionalni park Serengeti, jedan od najvažnijih u celoj Africi.

Sudbina se okrutno poigrala, u jednom preletu avion se srušio i Haton je poginuo – dan pre nego što je trebalo da preveze Karen za Mombasu na njenom povratku u Evropu. Bliksen ga je nadživela trideset i jednu godinu. Ona je sahranjena u Danskoj, a Haton visoko u Ngong brdima, iznad farme na kojoj su živeli, a koje su bili izabrali za zajednički grob.

Ostala je priča o njihovoj ljubavi, ali i o njegovoj slobodnoj prirodi, tako uklopljenoj u kenijsku divljinu, zbog koje je dolazio u sukob i sa Karen.

Čarls pažljivo vozi po mokrom kolovozu, pošto je upravo pala kiša. Uzak zemljani put vijuga kroz šume i sela, pa na putu ima puno domaćih životinja, ali i dece koja veselo dočekuju pljusak. Iza jedne okuke naglo stadosmo usred polja kukuruza: da sam sâm ovo mesto tražio, teško da bih ga našao. Obelisk od tamnog, gotovo crnog kamena, uzdiže se u minijaturnoj bašti punoj raznolikog cveća, pokraj puta, ali usred šume.

„Lepo se molio onaj ko je lepo voleo i čoveka, i pticu i zver“, napisano je na spomeniku. Čarls mi priča kako su, neposredno posle smrti pilota, Masaji ratnici izvestili da se često kad sunce zalazi ili izlazi, oko groba kreću dva lava. Na visini, grob je pogodno mesto odakle puca pogled na ravnicu, na stoku i divljač koja njome tumara.

Nastavljamo dalje zemljanim drumom, i opažamo vetropark sa nizom vetroturbina načičkanih po samom obodu planine. Prolaze kola i zasipaju nas prašinom. Grad se promalja kroz zelenilo.

„Među mnoštvom ljudi doseljenih iz Evrope u Afriku, našlo se i dobrih i poštenih, iako je jasno da je kolonizatorski sistem duboko nepravedan, čak zločinački. No, razumevanje se mora pokazati prema svakom čoveku i njegovom delu – što nije opravdavanje sistema u kojem su živeli, zbog kojeg su došli; ne, to je samo stvar čovečnosti i pravde. Ponekad su i oni bili žrtve sopstvenog sistema.

U svakom slučaju, to je sad prošlost i ne vredi biti ogorčen, a uvek vredi biti pošten“, objašnjava Čarls svoje viđenje, ali i dodaje da je Karen veoma popularna jer odgovara svima: bivšim kolonizatorima ona je dokaz da nije baš sve bilo tako strašno kao što jeste bilo, a Kenijcima godi da imaju nekog „svog“ u Evropi, čiji standard i uslove života sanjaju.

Sudar svetova, nesklad i sklad Evrope i Afrike u srcu jedne borbene dame, i to u eri vladavine muškaraca, spojio je zauvek dva kontinenta.

Došao sam u ovu zemlju kivan na kolonizatore, ubeđen da su svi redom bili krvavi bili eksploatatori, surovi ljudi koji su izgradili udoban život na tuđoj nesreći... Odlazim zbunjen.

Čovečnost domorodaca čak i prema kolonistima samo još više ističe nepravdu… S druge strane, očigledno je da čovek treba dobro da se zamisli i da ne osuđuje olako ono što ne poznaje.