Šta se desi u Keniji, ostaje u Keniji – kako se zaljubiti u žirafu i slona

U svojoj sedmoj godini Volter je odvažno saopštio roditeljima kako će napraviti prirodnjački muzej, a do desete je već imao više eksponata sakupljenih u prostranoj šupi iza porodične vile nedaleko od Londona nego većina državnih muzeja. Porodica je, naravno, bila zgrožena njegovim strastima, pa je pokušala na sve načine da ga od muzeja odgovori, a kad je videla da je đavo odneo šalu i da nemaju gde da smeste 46.000 eksponata koje je ovaj njihov ekscentrični izdanak sakupio do svog dvadeset i prvog rođendana, rešila je da mu pokloni ono što je najviše želeo: zgradu za muzej, koji i dan-danas radi.

Nije mi namera da se poredim sa jednim Rotšildom, ali je činjenica da se u njegovom životu donekle prepoznajem. Jer, ja sam sa deset godina napisao prvi statut biblioteke-muzeja koji sam kasnije, uz poprilične žrtve i protivljenje porodice, pretvorio u uspešan projekat, opredeljujući se pre za spasavanje knjiga i legata nego za zarađivanje novca. Zato mi je lako da zamislim koliko je Volter bio srećan kada je uređivao čudesno zdanje svog muzeja.

Po dvorištu je pustio da se slobodno šeta čitav jedan zoološki vrt, gde su naročito bili zastupljeni kenguri, kornjače, jeleni i posebna vrsta zebri koje je povremeno uprezao u kočije i tako se vozio po Londonu, na zaprepašćenje običnog sveta.

Njegov muzej zapravo je bio beskrajno carstvo prepariranih životinja – od belih medveda i nosoroga, do slonova, krokodila i čak dvesta osamdeset hiljada ptica! Ajkule je Volter okačio da vise sa plafona, tako da prepadaju posetioce što su, u desetinama hiljada, hrlili u seoce gde je živeo da vide to čudo neviđeno.

Bilo je to doba kada je Evropa još uvek otkrivala svet. Volter je angažovao četiri stotine kolekcionara na svim meridijanima planete da za njega sakupljaju čudesa prirode. Tako je otkriveno čak 4.800 novih vrsta insekata, tako je utvrđeno i da se grupa žirafa u Keniji, sada znanih kao Rotšildove žirafe, razlikuju od svih drugih na svetu. Bila bi to bajkovita priča da danas nismo sasvim svesni koliko je bio u pravu Volterov profesor Alfred Njutn kada mu je rekao: „puniš muzej, ali prazniš svet, a to je užasno“.

Sve što radimo, mora biti na korist planete, mora je bogatiti, spasavati, štititi. Kolekcija ne sme biti svrha sama sebi i ne sme nikome nanositi štetu. Da je ostalo samo na Volteru, šteta ne bi bila nesaglediva, ali horda drugih kolekcionara, a zatim sve više gladnih usta rastuće ljudske populacije, umnožavanje pohlepnih proizvođača željnih da zadovolje svaku perverznu želju za egzotičnim nakitom, hranom, ukrasima i odećom, pokrenuli su ono što danas zovemo „Doba masovnog istrebljenja“, kada postoji stvarna opasnost da čovek istrebi većinu drugih bića na planeti, a na kraju možda i –  sebe.

Otac će Voltera, pošto ga je greškom ispred kućnog praga dočekao paket sa živim medvedićima, čak isključiti iz testamenta i odseći od velikog bogatstva.  (Izvor: Krik Vlas Džonson, Otac lopov, Viking, London, 2018.)

Volterova prirodnjačka zbirka ipak spada u najbolju privatnu zbirku ikada sakupljenu u svetu. Sakrivao je Volter koliko troši od porodične imovine, ali je na kraju upao u dugove. Da bi prikupio sredstva, prodao je celu svoju zbirku buba, a nešto kasnije jednom američkom muzeju i svoju najdražu zbirku ptica. Posle Volterove smrti saznalo se da nije muzej bio jedini izvor njegovih finansijskih briga, već i, do dana današnjeg nepoznata ljubavnica koja ga je, sa svojim mužem, ucenjivala i uzimala mu značajna sredstva čitavih četrdeset godina! A on joj je plaćao da ne bi osramotio porodicu i povredio majku.

Ljubi, ljubi, al glavu ne gubi

Ljubio sam različite žene i ja, ponekad se zbog nekih i pokajao, a moja majka je takođe zbog mojih ljubavi propatila, pa čak i tu mogu da ga razumem – razmišljam dok na farmi Najrobija ljubim Rotšildovu žirafu. Znam, zbog toga se sigurno neću kajati. Da bi se prišlo visokoj lepotici, napravljen je poseban trem u visini njene glave. Kako u životu ništa nije besplatno, čak ni žirafin poljubac, morao sam zauzvrat da joj dam nešto hrane. U znak zahvalnosti, ispružila je hrapavi jezik dug pola metra i njime me liznula po licu. Nije baš bilo nežno, ali mi je prijalo.

Još pamtim taj ljubavni sastanak na visini od pet metara: gledamo se u oči, mazim joj ogromnu glavu, dodirujem joj bradu i obraze. Ona me radoznalo posmatra, pita se šta li još imam u džepovima. Vidi se znatiželja i inteligencija u jednoj glavi teškoj tridesetak kilograma koja bi mi se, da može, rado smestila u krilo!

Sad znam kako su se osećali Beti Lesli Melvil i njen suprug Džok, kenijski praunuk škotskog grofa, kada su u svojoj novokupljenoj kući 1979. godine posmatrali ova fantastična bića dok su im provirivala kroz vrata i prozore. Samo što to nisu obične jedinke, već Rotšildove žirafe kojih je, u tom trenutku, u divljini Kenije bilo manje od 150.

Kada su saznali da država namerava da uništi i njihovo poslednje stalno stanište u divljini, bračni par se dao na posao. Rešili su da ne dozvole da visoke žute lepojke izumru i posvetili su svoj život njihovoj zaštiti. „Ako ne možeš da promeniš stvari u državi, promeni ih u svojoj kući i u svom dvorištu“, bio je njihov moto, tako da su svoju farmu pretvorili u sigurnu kuću i odgajalište žirafa.

Knjiga koju je napisala Lesli, o usvajanju i odgajanju svoje prve žirafe Dejzi Rotšild, postala je svetski bestseler. Posle toga su i samu Lesli prozvali „Gospođa Žirafa“, čime se ponosila. Usledile su knjige meni čak i draže: Slonovi imaju pravo prvenstva i Nosorog u bašti ruža. Došao sam u ovaj park ne samo da poljubim žirafu, već i da se poklonim senima tih ljudi što već dugo nisu među nama, zahvaljujući kojima sada Kenijom tabana više od sedamsto Rotšildovih žirafa. (Ukupno ih na svetu ima između dve i dve i po hiljade, sa značajnom populacijom još jedino u susednoj Ugandi).

Ovaj centar nastavak je tog podviga. Dok se neki zaneseni par negde u daljini pari, nekoliko umiljatih žirafa, najređe i najviše vrste na planeti (dostižu visinu od skoro šest metara), uvek su tu da upoznaju posetioce. A to je, zapravo, najbolja njihova zaštita, jer onaj ko ih upozna, ne može da ih ne zavoli, a onaj ko ih zavoli, neće moći da ih ne zaštiti. Na ulazu u Centar za žirafe, kako ga sad zovu, stoji natpis: „Kenijsko društvo treba da bude u harmoniji sa prirodom i da živi održivo“.

„Najviše vole da jedu lišće izuzetno bodljikavog drveta akacije. Dnevno u svoja četiri želuca, koliko svaka žirafa ima, unesu oko 35 kilograma hrane, a muške jedinke i do 130! Ovo što si im dao... to za njih nije ni jedan zalogaj! Nisu baš neke spavalice, odmaraju se tek do 30 minuta dnevno.

Porodična su i druželjubiva bića, kao što vidiš. Žive u zajednicama od najmanje pet, a nekada i sa više od pedeset članova. Ako ostanu same, pašće u depresiju. Veoma su čiste, ližu i sebe i svoje rođake, čiste se češanjem o stabla ili kupanjem u blatu ili pesku. Imaju ogromno srce u svakom smislu. Teško 11 kilograma, svakog minuta ispumpa 76 litara krvi, te je njihov krvni pritisak tri puta veći od ljudskog! Ali, mogu biti i opasne: udarcem nogu mogu čak i lava da ubiju. Najveći neprijatelji su im hijene i lavovi, koji napadaju mlade ili bolesne jedinke, pa u divljini čak polovina mladih skonča kao hrana“, priča mi dežurni vodič dok prinosim još lišća akacije ne bih li izmamio još neki poljubac.

„Ovom bodljikavom drvetu malo ko može da priđe, a gde nema žirafa, odmah i ono izumire. Žirafe pomažu rasprostiranju semena akacije, tako da je međuzavisnost ogromna. Isto je i sa pticama“, objašnjava vodič dok posmatram ptičicu kako stoji na leđima žirafe. Viđao sam to na slikama, ali sam uvek mislio da se radi o umetničkoj konstrukciji, da je vizuelno čoveku zanimljivo da upari malenu pticu i ogromnu žirafu, te da u prirodi mora biti samo redak slučaj da ptica baš mirno stoji na leđima tako velikog stvorenja koje se stalno klimata i kreće. „Ove ptice se hrane buvama i krpeljima koje žive na žirafama. Bez dugovratih nema ptica, bez ptica život žirafa bi postao pakao“, saznajem.

Kada se, posle petnaest meseci trudnoće, žirafa porodi, prvih nedelju dana mama i beba provode ližući se i mazeći, upijajući miris jedno drugog. Ali bebe brzo uče da budu nezavisne, a zauzete žirafe grupišu svoje mlade u neku vrstu žirafa-obdaništa!

Već znam da svaka dugovrata lepojka ima različite šare, da su one kao otisak prsta, ali mi sada skreću pažnju da jedino Rotšildova žirafa nema šare ispod kolena.

Pitam se kako joj se ne zavrti u glavi od tolike visine, a onda mi stručnjaci koji ovde rade objašnjavaju da ona u vratnim krvnim žilama ima posebne ventile koji sprečavaju gravitaciju da povuče krv iz glave, a ujedno kontrolišu količinu krvi u mozgu kada životinja odluči da spusti glavu. Kako je sve to čarobno! Preplavljuje me osećaj topline, ljubavi, zahvalnosti što sam na našoj čudesnoj planeti imao priliku da se susretnem, upoznam i poljubim sa ovim prelepim stvorenjima.

U blizini parka nalazi se skrivalište za ptice uz reku Gogo. Da bi posetiocima učinili dodatno zadovoljstvo, na pojedine grane radnici su okačili kukuruz i drugo zrnevlje, pa žute i crvene krilate lepotice mogu da se osmotre izbliza... Divljina je, zapravo, veoma pitoma. Brojim koliko različitih vrsta ptica sam video: za sat i po, dvadeset i dve. Kažu mi da nisam dobro gledao, ili nisam bio dovoljno tih dok sam hodao, pošto se dešavalo da turisti izbroje i po šezdeset vrsta.

Stigao sam do ogromnog znaka: „Put za žirafe, prolaz dozvoljen samo žirafama, ostali odstupite!“ Kažu da one mogu da trče i brže od šezdeset kilometara na sat, dok su im noge povezane tako da sa jedne strane trče usklađeno, a sa druge u drugom tempu, tako da u galopu nikada ne dodiruju zemlju istovremeno.

Pored Rotšildove vrste, u Keniji živi skoro 30.000 drugih žirafa, što je oko trideset odsto svih afričkih dugovratih sisara. Saznajem i to da su repovi žirafa bili veoma cenjeni u starom Egiptu i da se mogu videti oslikani na zidovima piramida i hramova. Panoi na ulazu u centar daju još obilje informacija, čitav školski čas o ovim životinjama. Sada Centar za žirafe najviše i radi kao obrazovna institucija: hiljade đaka i studenata svake godine dođe ovamo da pomazi i poljubi žirafu, da nauče koliko je čudesan svet u kojem žive, a koji moraju da čuvaju. (Centar se izdržava donacijama, prodajom ulaznica i suvenira)

Slončići u akciji

David Šeldrik bio je prvi upravnik nacionalnog parka Cavo, najvećeg u Keniji. Ceo život je morao da se bori sa nelegalnim upadima u park, sa banditima i kriminalcima koji su želeli da pobiju što više životinja za malo koristi. Njegova žena Dafne Šeldrik bila mu je desna ruka. Kada bi zajedno nailazili na bebe-siročiće nosoroga, slonova, antilopa, zebri i još desetine drugih životinja, čiji su roditelji nestali, najčešće okrutno ubijeni, nisu mogli da ih prepuste divljini, jer bi bez roditeljske zaštite brzo uginuli.

Dafne je njima davala mleko iz prodavnice, ali su slončići bili neuhranjeni, a ubrzo bi i umirali. Mladunci u potpunosti zavise od majčinog mleka. Šta sve ta žena nije pokušavala nastojeći da ih održi u životu, ali nije uspevala. Nabavljala je mleko iz svih krajeva sveta, mešala ga sa raznim supstancama. Na kraju je, iz Evrope, uvezla mleko sa visokim procentom kokosovog ulja. Ispostavilo se da je ono po hranljivosti najbliže mleku slonice. Lično je Dafne osmislila formulu koja je omogućila da se spasu stotine slončića – siročića.

Dobila je Dafne titulu grofice i orden od kraljice Elizabete Druge, počasni doktorat i još priznanja. Smatram da bi ime ove heroine planete, moralo da se nađe u školskim udžbenicima širom sveta, kao primer izvanredne plemenitosti i čovečnosti, ispravnog stava prema životu i svetu. Svet bi kudikamo brže napredovao ako bi svoje junake sa bojnih polja zamenjivao drugačijim junacima – borcima za zdravu prirodu i miran život. Umesto krvoprolića i nesreća svih vrsta, treba veći značaj dati razumevanju i pomoći svakoj duši. 

Afrika je prepuna pojedinaca koji dokazuju koliko može biti ogroman i blagotvoran uticaj jednog čoveka. A šta tek može da učini cela porodica kada se udruži – svedoči „Šeldrik trast“, sada nevladina organizacija koju je osnovala Dafne Šeldrik kao uspomenu na svog supruga. Pred stotinak gostiju, koji u tačno određen čas mogu da ih posete, izvode se slonovi-siročići.

Vreme je kupanja, igre, hranjenja. Velika kolica prepuna su flaša mleka pripremljenih po Dafninoj magičnoj formuli. Čuvari zaduženi za svakodnevnu dobrobit životinja uvek su Kenijci, zato što toliko zavole životinje da tu ljubav šire u svojoj zajednici i tako stvaraju dodatan krug ljudi koji nastoje da se nerazumno ubijanje smanji. Gledam kako čuvar, nasmejan od uva do uva, u svakoj ruci drži po jednu dvolitarsku flašu. Prilaze mu dva slončića i kreću da sisaju iz sve snage, istovremeno, svaki sa svoje strane. Malo dalje slonče pomaže surlicom čuvaru, pridržava mu flašu dok ga hrani. Kada se najedu, sledi kupanje, prskanje, igranje.

Mašu veselo surlama i repićima. Bebe se bacakaju po blatu iz sve snage, surlicama uzimaju vodu i prskaju se međusobno, a povremeno mlaz šikne i u publiku. Slušamo pojedinačne priče: ovom slončiću je majka ubijena, onog je krdo ostavilo jer je upao u rupu iz koje ga nisu mogli izvući... Ko želi, može slončića i da usvoji – plaćanjem mesečne sume za njegovo izdržavanje.

Oko jedne kante naročito su nahrupile slonovske glave. Slončići skupili uši uz tela, pa piju vodu. Vodič nam govori kako je potrebno dvoje ljudi da odgaje jedno slonče. Čuli smo da piju čak po dvadeset i četiri litra mleka dnevno! Sada je ova nevladina organizacija najuspešniji centar na svetu za podizanje nezbrinutih slončića, mada se brinu i o značajnom broju nosoroščića. Finansiraju se uglavnom od ulaznica koje plaćaju turisti za posmatranje dražesnih prizora kupanja i hranjenja malih stokilaša. Nije to nikakav slonovski šou, već uobičajeno kupanje i hranjenje, a turistima se naplaćuje mogućnost da jedan sat u toku dana tome prisustvuju. Posetiocima bu duša htela da poleti, zaštiti ova čudesna bića.

Nije dozvoljeno da se ljudi sa slončićima igraju, pošto će svi oni biti vraćeni u divljinu i nije dobro da se naviknu na maženje i ostale sentimentalnosti.  (Nevladina organizacija je vlasnik i posebnog aviona kojim nadgleda život slonova i drugih životinja u divljini).

No, nemoguće je razdraganim slončićima zabraniti da povremeno svoje znatiželjne surle ispruže ka posetiocima ili da se poneki zaigra i zaleti u igri pravo među goste. Uprkos strogim pravilima i kratkom vremenu koje je dozvoljeno provesti sa životinjama, interesovanje publike je ogromno, jer ovi nezgrapni lepotani znaju kako da ostave nezaboravan utisak.