Reporter RTS-a u kući u kojoj je živeo komunistički diktator Enver Hodža

Blok – danas najposećeniji deo Tirane

Već sam pisala o Bloku, delu Tirane koji je u vreme vladavine Envera Hodže bio rezervisan isključivo za komunističku elitu, bliske saradnike Envera Hodže i njegovu rezidenciju. Tamo se nije moglo skoro punih trideset godina. Čuvala ga je državna garda i bio je zaštićen sa svih strana pa je otuda i dobio naziv Blok, danas „bivši Blok“. Da zatvori sve prilaze Bloku i izoluje sebe i svoje saradnike koji su tu živeli od 1945. godine, Enver je doneo je odluku krajem 1961. godine, kada je Albanija prekinula diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom.

Blok – nekada zabranjena oblast za običan svet, danas jedan od najposećenijih delova grada. Obiluje luksuznim pabovima, restoranim i kafićima, glavno je mesto za noćni  provod, ali i obilaske radoznalih turista. U dve reči centar grada.

Čini mi se nigde kao u Tirani nisu toliko vidljivi vodiči koji, noseći zastave zemalja svojih grupa visoko iznad glave, šetaju gradom predstavljajući njegove znamenitosti radoznalim turistima iz svih krajeva sveta. Obavezna tačka zaustavljanja u Bloku jeste na uglu ispred ograde kuće u kojoj je nekada živeo komunistički diktator Enver Hodža.

Upravo taj prizor, koji je najvidiljiviji u rano proleće pa sve do pozne jeseni, kada se kao mravi turisti razmile Tiranom, koja iz godine u godinu beleži porast turistički poseta, zaintrigirao me je da zavirim iza zidina tog zdanja i osetim deo atmosfere iz života čoveka koji je decenijama odlučivao o sudbini Albanaca. I moram priznati da sam ostala bez teksta. Prostranstvo, sklad boja, umetnička dela, luksuz nisam mogla da dovedem u vezu s njim.

Obratila sam se Direkciji za vladine usluge gde me je dočekala ljubazna i mlada direktorka Emilja Džura, od koje sam dobila dozvolu za obilazak kuće. Objasnila mi je da su neke od predratnih vila u Bloku, koje su bile konfiskovane od vlasnika, a koje su koristili visoki oficiri Envera Hodže, vraćene starim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, a da neke i dalje koristi državni protokol. Kuća u kojoj je Enver živeo poslednjih 10 godina svoje vladavine, do poslednjeg trenutka života, građena je državnim novcem za potrebe Envera i njegove višečlane porodice, koja se iz Bloka iselila početkom devedesetih godina prošlog veka, tj. 1991. godine, kada je on otvoren za slobodan prolaz građana. Od tada kućom upravlja direkcija koja je to zdanje donedavno koristila za organizovanje raznih svečanosti vlade.

Kuća u kojoj je živeo Enver Hodža ima 7.000 kvadrata

Poznati arhitekta komunističke Albanije Keljmend Kolaneci zajedno sa grupom stručnjaka projektovao je sadašnji izgled Enverove kuće i hodnikom ju je povezao s vilom u kojoj je po dolasku na vlast Enver prvobitno živeo, a koja je bila je oduzeta od jedne italijanske porodice. Tik uz nju sagrađena je nova kuća koja danas nosi isti naziv, Vila 31. Opasana je ogradom, travnjakom i fontanom sa prelepom skulpturom. Građena je na dva sprata. Jedan deo kuće od 1975. godine Enver je koristio za zvanične posete, prijeme delegacija, organizovanje raznih svečanosti, svoju kancelariju i stanovanje, dok je drugi korišćen za stanovanje njegove porodice.

U dvorište poznate vile koju i danas čuvaju pripadnici republikanske garde uvela me je upravnica zgrade, Marinela Sarači. Ušle smo na sporedan ulaz koji je bio rezervisan za članove porodice. Iako je kuća prazna i trenutno se renovira, na samom ulazu sam ostala bez daha. Moram priznati da nisam očekivala takav prizor. Socrealizam spolja, luksuz unutra. Dva lifta, bazen, kamini na svakom spratu, centralno grejanje, klavir, u potkrovlju soba za tajne razgovore među članovima porodice, sve je bilo uređeno i osmišljeno do najsitnijih detalja.

Tokom moje posete kuća je bila prazna, bez nameštaja, ali sudeći po abažurima lustera, ramovima ogledala, pažljivo biranim bojama zidova, pločica i sanitarija u kupatilima (nisam uspela da prebrojim koliko ih ima) i delovima nameštaja koji sam zatekla, čini se da su drug Enver i njegova višečlana porodica uživali i živeli u luksuzu.

Da bih bolje razumela to vreme i način života u Albaniji, potražila sam pomoć prijatelja. Sreli smo se u „Komitetu“, kafiću koji je ujedno i muzej, a čiji ambijent krase predmeti iz doba komunističke Albanije. Nekadašnji direktor škole, profesor matematike u penziji, prijatelj moje porodice, Agim Jakupi, odrastao je i živi u Tirani. Priča mi da su u doba komunizma Albanici živeli „komunistički“.

„Nije bilo klasnih razlika, ali je ona ipak postojala. Bila je kriza, nije bilo dovoljno hrane u gradovima. Na selu je moglo da se proizvodi, ali samo za lične potrebe, sve ostalo je odlazilo u zadruge. Uzimala je država. Imao sam platu i držao privatne časove za koje bih dobijao poneko jaje, komad sira, kukuruznog hleba. Dugo je to trajalo“, priseća se Agim i dodaje: „Koliko članova ima porodica, toliko jaja možete da kupite u prodavnici nedeljno. Meso smo dobijali isto tako, kilogram nedeljno, i to neko uvezeno iz Brazila, lošeg kvaliteta, živeli smo u nadi za bolje sutra i u ubeđenju da i drug Enver deli našu sudbinu. Da večera čorbu od tarane i da živi životom kao i svi Albanci tada“, ispričao mi je Agim pomalo stidljivo i sa setom.

Kada je Enver zatvorio Blok 1962, Agim je imao 14 godina. Sve prilaze tom delu grada čuvala je garda. Unutar Bloka odvojao se život po svemu sudeći drugačiji od onog kojim su živeli svi ostali građani.

„S obzirom na to da nije bilo televizije ili da je retko ko mogao da kupi TV prijemnik, korzo i bioskopi su bili izuzetno popularni. Glavni korzo je bio upravo na glavnom gradskom bulevaru tik na ulasku u Blok. Tuda se mladež šetala i nismo mnogo razmišljali kako je njima unutra. Nismo ni smeli da pogledamo. Postojala je priča da su sve vile u Bloku koje su bile oduzete od starih vlasnika, a u kojima su se naselili službenici partije, vojska povezala podzemnim tunelima u slučaju rata ili neke katastrofe. Mi smo imali skloništa a vojska bunkere. Sećam se kada su se pojavili prvi televizori, nije mogao da ih ima svako. Albanski televizor 'Adrijatik' proizvodio se u Draču. Škola u kojoj sam radio dobijala bi dva godišnje, a mi smo se u kolektivu dogovarali kome će kada da pripadne kupovina televizora, frižidera ili neke druge tehnike, sakupljali smo novac tokom godine jedni za druge i tako kupovali. Televizori su bili skupi. Morao si da izdvojiš četiri plate, a to tada nismo mogli sebi da priuštimo“, priča mi Agim uzbuđeno objašnjavajući da su oni koji su imali TV prijemnike izumeli neku kutijicu koju bi krišom kačili na antenu i tako gledali italijanske, kao i programe Radio-televizije Jugoslavije, Zagreb, Skoplje i Podgoricu.

Međutim, to što mi Agim priča opet ne mogu da povežem s onim što sam videla u kući Envera Hodže, koja se, ponavljam, trenutno renovira. Taj mrak i tako teskoban život u oskudici čini mi se da se nije mogao videti s one strane bulevara u Bloku i kući u kojoj je Enver živeo sa svojom višečlanom porodicom, tj. sa svojom decom, njihovim porodicama unučićima i partijskim drugovima. Imao je dva sina i ćerku. Svi su imali svoje apartmane u kući, opremljene tehnikom, televizorima, muzičkim stubovima, svoja kupatila. Kuhinje su na spratovima bile zajedničke.

Svaki sprat kuće imao je poslugu, koja je na posao dolazila u pet ujutro i uveče odlazila. Bioskop i kuhinja, iz koje je i toga dana, kada sam bila u poseti, dopirao prijatan miris, nalazili su se u podrumu gde postoji podzemni prolaz za slučaj neke prirodne katastrofe, kaže mi Marinela Sarači, sada upravnica u Vili 31, objašnjavajući da je kuhinja i dalje u upotrebi i da se tu spremaju obroci za službene ručkove sadašnjeg premijera.

„Porodica bi se okupljala jednom nedeljno na ručku sa Enverom. On bi se često igrao sa svojim unucima. Postoji priča da su se i brakovi sklapali isključivo među stanovnicima Bloka“, kao usput dodaje Marinela.

Buduća namena vile Envera Hodže

Pošto je kuća zidana kao državna, posle Enverove smrti porodica je u njoj ostala da živi do 1991. godine, kada je pokrenut sudski postupak protiv Nedžmije Hodže, Enverove supruge. Tada su se svi iz nje iselili i predali je državi. Sav nameštaj i pokućstvo ostali su u kući. Enverova ćerka Prenvera i stariji sin Ilir sa porodicama ostali su da žive u Tirani, dok je mlađi Sokol sa svojom porodicom emigrirao u Kanadu, gde i danas živi.

Marinela kaže da će celokupan nameštaj koji je bio u kući biti repariran i vraćen, a da će to zadanje u budućnosti biti predato umetnicima i da će se koristiti za likovne kolonije.

Enver Hodža je umro 1985. godine, tokom njegove i vladavine Komunističke partije rada bilo je zabranjeno ispovedanje vere, 1967. porušeni su skoro svi verski objekti u zemlji, sem onih koji su proglašeni za spomenike kulture. Zabranio je privatno vlasništvo. Pod komunističkim režimom (1945–1991) streljano je 5.577 muškaraca i 450 žena, više od 26.000 osoba je zatvoreno, 32.000 deportovano, a 77.000 je stradalo u radnim logorima.