Putopis iz Indonezije: Branilac mora, slonovi, orhideje i Buda u stotinu hiljada komadića

Hrabro se uputio preko Indijskog okeana sve do Sejšela, Madagaskara, putem Južne Afrike pa sve do Gane i dokazali da su ljudi pre 1.200 godina mogli da dosegnu neobično velike daljine svojim brodogradilačkim umećem.

Iako ne znamo, još uvek, da li su to zaista i radili, sigurno je da su bili pravi gospodari mora i da su, ako bi se usudili na tako težak put, bili u stanju da ga i ostavre i prežive.

Posle dugog putovanja okeanima, morima i istorijom sa svoja dva jedra, replika drevnog broda usidrila se pokraj Borobudura, u posebnom muzeju koji nosi njeno ime, a u kojem je do detalja prikazana veština drevnih brodograditelja: sve je urađeno što je autentičnije bilo moguće, od čvorova na užadima do kormila.

Za model su korišćeni pronađeni potopljeni brodovi iz tog perioda ali, pre svega, reljefe sa zidina Borobudura. Brod je nazvan „Samudra Raksa“, tj. branilac mora.

Tadašnji Indonežani napravili su svojevrsnu talasokratiju, državu koja je svoju moć zasnovala na mornarici i širenju imperije po ostrvima, tj. obalama. Plovili su još u praistoriji, što dokazuju prastari pećinski crteži, 3.000 godina pre Hrista na Sulavesiju, 500 godina pre Hrista na Papui. Vekovima su smišljali kako da unaprede plovidbu i svoja plovila.

U kamenu Borobodura ovekovečen je višeslojan svet: fizički i metafizički. Ženske grudi u kamenu lepe su i žive kao i drevne Indonežanke pre 1.200 godina, pa ne čudi da je tako stari reljef broda posle milenijuma nadahnuo moreplovca, zapravo umetnika, na ovo neobično putešestvije.

Kao da Borobudur sam nije dovoljan da se čovek raspameti i provede ceo dan kraj ovakvog čuda, Indonežani su odmah pored hrama napravili i minijaturni zoološki vrt! Tek da podsete da nema vrednosti u lepoti ljudske ruke ako se ona ne prepliće sa božanskom prirodom. Tu je i bašta prepuna orhideja iz svih krajeva Indonezije, tu su drvoredi, palme i zelenilo, tu su lotosi koji promaljaju svoje ljubičaste i beličaste cvetove među ogromnim lišćem u fontanama i jezercima... A među njima slonovi i jeleni, kokoške i pauni.

A tu je i muzej koji uopšte ne izgleda kao muzej, već kao neobičan paviljon sa natkrivljenim terasama. Visoki stubovi nižu se jedni za drugim kao i tipični indonežanski krovovi.

To je javanski tip kuće nazvan „džoglo“, čiji se krov postepeno uzdiže da bi mu obod bio blago nakrivljen, da bi se u jednom trenutku prelomio i oštro krenuo ka nebu, skoro kao piramida, samo što je to piramida su dužim vrhom koji ima dva ćoška. Tako već arhitektura očarava i podučava, podseća na ranije hijararhijsko uređenje javanskog društva u kojem su jedino posebne porodice mogle da grade u ovom stilu.

Sada je ovaj tip krova postao simbol Indonezije, tako se grade aerodromu, vladine zgrade, tako se, evo, grade i muzeji. Ali, Indonežani najviše vole da sede ispod džoglo paviljona, zapravo samo natkrovljene terase u tom stilu, pošto tu prijatno pirka vetar tokom velikih vrućina. Jednom nedeljno zapaliće mirišljave štapiće ispod centralnog dela krova u čast boginje pirinča Devi Šri.

Vreme je ogroman mikser koje je prošlo kao tajfun i od Borobudura otkinulo sve što nije bilo spojeno svojom punom snagom. Zatim je sve te „deliće“ razbacao svuda po okolini i pokrilo ih zemljom, vulkanskim pepelom i džunglom.

Ogromna džinovska kamena slagalica, to je Borobudur! A to se shvati tek kada se uđe u dvorište muzeja, koji je zapravo groblje izgubljenih delova svetinje za koje niko nije mogao da utvrdi gde pripadaju. Kada su radili restauraciju, arheolozima, istoričarima i stručnjacima svih vrsta najteži zadatak bio je da otkriju kako da u jednu celinu spoje na hiljade komada na koje su svuda nailazili.

Mnoge su vratili na svoje mesto, a ono što nisu, uredno je klasifikovano i poređano u dvorište muzeja koje zaprepašćuje posetioce. Broj tih komada, njihovi oblici iz kojih se promaljaju ljudski rad, talenat, lepota od pre više od milenijuma, neverovatan je.
Razbijeni Buda, samo njegov mirni lotosov sed i ispružena ruka, predsedavaju skupom crnih ostataka Borobudura. Stoje ispred njih kao večnost na groblju.

Borobudur izgleda savršen, kompletan, kao da mu ni najmanji trun ne nedostaje! Bez rane, bez nedostatka, a onda u muzeju izgleda kao da je pola hrama isečeno na komadiće i uredno poređano po prostranom travnjaku čekajući večnost da ih vrati na svoje mesto!

Tek kada se komadima priđe, otkrivaju se novi svetovi: delovi kamenih mozaika, parčići Budinog lica, stopala, ruku, delovi ogromnih kamenih zvona, lotosa, drevnih čudovišta. Ceo jedan univerzum raskomadan je na uredno poređane parčiće među kojima je niklo tek poneko lepo stablo, na kojima je mahovina pronašla svoj dom možda još pre više vekova, davši crnini kamena lepu zelenkastu nijansu.

Invazija đaka obilazi Borobodur i muzeje: pevaju, slikaju se, vesele se. Budućnost, ona skorašnja, galopirajuća, spaja se svaki dan na ovom mestu sa prošlošću. U muzej ulaze najviše kako bi videli poznatog „nezavršenog Budu“ preko kojeg je prebačen beli svileni šal. Pronađen je zakopan ispod starog oraha, koji predstavlja najsavršeniju formu Bude.

Pojedini stručnjaci sumnjaju da je možda upravo ova figura bila smeštena na samom vrhu, ispod glavne kupole, ali ja sam skloniji da verujem monasima koji kažu da tamo nikada nije bilo ništa, jer se apsolutno savršenstvo ne može izraziti nijednom materijom već jedino - ništavilom!

A bogat, ali i grešan ovozemaljski svet veoma detaljno je naslikan na mnogobrojnim reljefima koji krase podnožje hrama. Kao beskrajna čipka od kamena reljefi ukrašavaju zidove, čine da težak vulkanski kamen deluje lagano. Među bezbrojnim scenama života, strasti i vlasti, izdvaja se 160 reljefa koje niko ne može da vidi! Naime, čak 160 reljefnih celina sa detaljnim sakriveno je iza 12.000 glomaznih blokova od vulkanskog kamena!

Tek slučajno su otkriveni tokom jedne od mukotrpnih restauracija. Niko ne zna šta je razlog tajnovitosti: možda neka greška umetnika, možda naknadna potreba da se stabilizuje građevina, možda želja da se prikriju gresi koji su na njima detaljno opisani... Mnogo je promenljivih „možda", jedino sigurno jeste trajna lepota svakog kutka.

Reljefi na kojima se uglavnom nalaze scene iz Ramajane otkriveni su samo jedanput, 1890-1891. godine, kada ih je fotografisao Kasijan Sefas (1845-1912), prvi indonežanski profesionalni fotograf lokalnog porekla, pravi Javanac koji je obučen da se bavi fotografijom na lični zahtev sultana Jogjakarte.

Fotograf još od 1871. godine, ovaj neobični čovek bele bradice i brkova koji nije skidao javansku tradicionalnu kapu sa glave, ostavio je neprocenjivo svedočanstvo o reljefima Borobudura, pre nego što su kamene ploče koje prekrivaju reljefe vraćene na svoje mesto. Sada su njegove fotografije jedini izvor za proučavanje tih umetničkih dela i upravo zbog njih danas mnogi posećuju ovaj, inače skroman muzej.

Detaljno sam zagledao fotografije, pošto je u čovekovoj prirodi, pa i mojoj, da me pored svih lepota koje mogu da vidim, baš najviše zanima ono sakriveno, mada ne mora biti ni vrednije ni lepše od onoga što mi je nadomak ruke. Naročito su mi zapale za oči krave i pašnjaci i neverovatna lepota devojke koja sedi u travi i čuva svoju kravu. Tolike je lepote da čoveku dođe da sa njom okamenjenoj na fotografiji flertuje!

Zaintrigirao me je i život tog prvog fotografa koji je svoje slike radio 17 godine pre nego što je Kodak razvio prvu kameru za široku upotrebu 1888 godine. No, o njemu nema nikakvih informacija u muzeju, tek svojom znatiželjom dolazim do više podataka i do neverovatnih fotografija sultana, sultanske porodice, ali i pletilja, prelepih žena, igrača tradicionalnih plesova, pa čak i fotografija iz vazduha koje u 19. veku načinio ovaj neobični umetnik. Njegove fotografije javanskih spomenika i hramova su toliko kvalitetne i precizne da su ih posle više od sto godina od njihovog snimanja, koristili restauratori za obnovu hramova!

Svakog maja kad pun mesec zavlada nebom, nastupa u Borobuduru Vesak, Dan Bude, najlepši i najvažniji budistički praznika, kada se obeleževaju tri događaja iz života Bude: njegovo rođenje, prosvećenje i prelazak (tj smrt). Iako je Indonezija najveća muslimanska zemlja na svetu sa manje od jedan odsto budista (oko 2 miliona od 270 miliona ljudi), tih dana cela zemlja praznuje iz poštovanja prema svojim sunarodnicima i činjenici da je budizam drevna religija ovih ostrva.

Tih dana na hiljade vernika nosiće baklju od obližnjeg hrama Pandit do Borobudura, koju će prethodno upaliti na prirodnom izvorištu vatre koja izbija iz vulkanskog javanskog tla. Baklja predstavlja svetlost prosvetljenja, a uz to vernici će se napiti i uzeti svetu vodu sa obližnjeg izvora.

Cela ikonografija je u žutom, sa ogromnom figurom pozlaćenog Bude koju donose za taj dan, sa crnim hramom u pozadini. Vernici će zatim sa upaljenom bakljom i hiljadama sveća i mirišljavih štapića tri puta kružiti oko svetinje, da samoj svetinji odaju počast a sebi i svetu dozovu blagoslove, da bi zatim čak 1.000 ekološki razgradivih lampinjona pustili da odlete ka nebu ne bi li, barem simbolično, doneli prosvetljenje celom svetu...

Ne znam za svet, ali svaka poseta Borobuduru je prosvetljenje koje bi svaki čovek na planeti trebalo da doživi barem jedanput.