Naučnici napravili tečnost koja „usisava“ 98 odsto nanoplastike iz vode

Niko i dalje ne zna kakvu opasnost zaista predstavlja plastika po ljudsko zdravlje, ali nedavna spoznaja da pijemo nevidljive delove plastike zajedno sa svojom vodom učinila je da se mnogi osećaju nelagodno.

Da bi sprečili da mikroplastika i nanoplastika prodiru duboko u naša tela i mozak, istraživači Univerziteta u Misuriju smislili su potencijalno održiv i bezbedan način da vodu očiste od mikroskopskih zagađivača.

Koristeći prirodne sastojke niske toksičnosti u tečnom obliku, istraživači su pokazali da se može ukloniti oko 98 odsto nanoskopskih polistirenskih komadića iz slatke i slane vode.

Rastvara koji su istraživači napravili pluta na površini vode, poput nafte. Međutim, ako se sve promeša, ta tečnost će pokupiti mikroskopsku plastiku iz vode i izvući je na površinu. Usisavajući gornji sloj tečnosti pipetom, istraživači sa Univerziteta u Misuriju otkrili su da mogu da uklone skoro sve komadiće nanoplastike iz svojih uzoraka kontaminirane vode.

U slanoj vodi, metoda je bila uspešna u uklanjanju 99,8 odsto komadića polimera polistirena. Na osnovu preliminarnih ispitivanja, koncept bi trebalo da je isplativ i potencijalno „održivo rešenje problema sa nanoplastikom“, kažu istraživači Univerziteta u Misuriju.

U svakom litru flaširane vode oko 240.000 čestica nanoplastike

Uz dalje istraživanje, tehnika bi se čak mogla pokazati korisnom za čišćenje vode i od drugih zagađivača, kao što su hemikalije koje ostaju u vodi zauvek.

Više studija otkrilo je da voda iz česme i flaširana voda sadrže brojne mikroskopske komadiće plastike, posebno nanoplastike koji su manji od mikrometra.

Prema nekim procenama, u proseku, u svakom litru flaširane vode postoji oko 240.000 čestica nanoplastike. Ovi biološki nerazgradivi komadići se ponekad prave namerno, a ponekad formiraju samostalno od razložene mikroplastike. Oni mogu lako da prodru u prirodne ekosisteme, kroz reke ili mreže za dreniranje terena ili prilikom habanja guma, voda korišćenih u poljoprivredi ili postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Danas se nanoplastika nalazi u vodama širom sveta, uključujući mesta koja su tako udaljena ili zabačena kao što su duboki slojevi mora i okeana gde ne dopire svetlost, Arktik i planinska jezera.

„Nanoplastika može da poremeti vodene ekosisteme i uđe u lanac ishrane, što predstavlja rizik i za divlje životinje i za ljude“, kaže hemičarka Pijuni Ištavera, koja je vodila istraživanje.

Osim toga, štetne hemikalije, poput teških metala ili usporivača plamena (supstance koje se koriste za gašenje vatre, smanjuju zapaljivost materijala ili širenje plamena), takođe mogu da se zalepe za površinu nanoplastike, gde mogu da stupe u interakciju sa biološkim membranama.

Uklanjanje tako sitnih zagađivača iz životne sredine nije lako. Nedavno su istraživači u Kini otkrili da obična ključala voda iz slavine može da ukloni do 90 odsto nano i mikroplastike. Ovo bi mogao biti jednostavan način za uklanjanje zagađivača iz vode za piće, ali nije primenljiv za veće vodene površine koje bi mogle biti kontaminirane.

Nova tehnika koju su osmislili istraživači Univerziteta u Misuriju mogla bi se pozabaviti zagađenjem nanoplastikom na daleko skalabilniji način.

„Naša strategija koristi malu količinu posebno dizajniranog rastvarača da apsorbuje plastične čestice iz velike količine vode“, objašnjava hemičar Geri Bejker.

Prema njegovim rečima, mogućnosti ovih rastvarača nisu u potpunosti shvaćene.

„U budućem radu, cilj nam je da odredimo maksimalni kapacitet rastvarača. Pored toga, istražićemo metode za recikliranje rastvarača, omogućavajući njihovu ponovnu upotrebu više puta ako je potrebno“, najavio je Bejker

Studija je objavljena u naučnom žurnalu ACS Applied Engineering Materials.