Srbija bi zbog klimatskih promena mogla da ostane bez Pančićeve omorike

Treba pronaći adekvatne vrste za pošumljavanje, uz istovremeno očuvanje postojećih biljaka i životinja. Kao ni ljudima, ni šumama ne prijaju dugi periodi veoma visokih temperatura.

Osim što mogu da utiču na sušenje drveća, neretko su i uzroci šumskih požara. Klimatske promene ugoržavaju opstanak gotovo svih vrsta drveća u Srbiji.

„Rezultati najnovijih i najznačajnijih evropskih istraživanja pokazali su da je u zadnjih 30-40 godina na prostoru Evrope otežan rast i konstatovano smanjene vitalnosti, a time posle i zdravstvenog stanja šuma bukve, koja je naša najrasprostranjenija vrsta drveća, te da je budućnost bukve u Evropi i našoj zemlji problematična. I naša nova istraživanja pokazuju da će se areal bukve smanjiti i da će ona biti potisnuta ka višim nadmorskim visinama“, navodi dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu, prof. dr Branko Stajić.

„Takođe, najnoviji rezultati naših istraživanja, pokazuju da postoje negetavne promene u reakciji i hrastova, borova i što je posebno problematično Pančićeve omorike, kao naše reliktne vrste drveća, koja raste samo kod nas i manjim delom u Bosni i Hercegovini, na povećanje temperature i smanjenje količine padavina. To može imati katastrofalne ekonomske i ekološke posledice po našu zemlju“, dodaje naš sagovornik.

Utvrđeno je, kaže, i da hrast kitnjak još može da podnese povećane temperature vazduha i smanjene količine padavina tokom juna i jula.

„Međutim, u godinama kada su i u avgustu zabeležene nadporosečne temperature vazduha i značajno manje količine padavinama nego što je to višedecenijski prosek, prirast i vitalnost ove vrste drveća se značajno smanjuje i stabla počinju da se suše. To ukazuje na potencijalne probleme u budućnosti za celu našu zemlju, imajući u vidu da je hrast druga vrsta drveća po rasprostranjenju kod nas“, objašnjava Stajić.

„Četinarsko drveće, posebno, smrča i jela su vrlo ugrožene, jer trpe najveći pritisak zbog nedovoljne količine i neravnomerne raspodele padavina. U ugrožene vrste spada i jasen čiji opstanak dovodi u pitanje parazitska gljiva, brest kojeg je bolest skoro u potpunosti potisnula i pitomi kesten zbog tzv. „raka kore“, navodi master inženjer šumarstva Boris Ivanović iz JP „Srbijašume“.

Osim suše i pojave bolesti izazov za šume su i ekstremno niske temperature.

„U šumama na području istočne i jugoistočne Srbije krajem 2014. prouzrokovane su štete na izuzetno velikoj površini, nastale zbog niskih temperatura i stvaranja ledenih omotača na granama u krošnjama drveća. Usled jakih vazdušnih strujanja došlo je do ledoloma i izvala određenog broja stabala. Do danas nisu u potpunosti sanirane štete u smislu stabilnosti šumskih sastojina na tom području“, kaže naš sagovornik.

Sve češće šume oštećuje grad, a iza superćelijskih oluja neretko ostaju polomljena i iščupana stabla iz korena, kao što se to prošle godine u većoj meri dogodilo na šumskom području u Vojvodini.

Da bi se smanjio negativan efekat klimatskih promena neophodno je sačuvati šume koje imamo, ali i pošumiti novi prostor. Međutim, upravo ove promene prave probleme i prilikom osnivanja novih šuma i prilikom veštačkog obnavljanja postojećih. Zbog toga se često iste površine više puta pošumljavaju.

Tradicionalna sadnja, kažu stručnjaci, sve manje može da se primenjuje u praksi i potrebno je iznaći nove tehnologije.

„Suše i žege utiču na to da sadnice, i kada se posade i kada se prime, nastavljaju da budu ugrožene zbog izostanka adekvatnih uslova za rast i razvoj. Usled konstantnih promena klimatskih prilika sve više se skraćuju povoljni periodi za sadnju sadnica. Vegetacija kreće ranije, nakon čega se sve češće javljaju kasni prolećni i rani jesenji mrazevi koji mogu imati izuzetno negativan uticaj na mlade tek posađene biljke“, objašnjava Ivanović.

„Iz istih razloga izostaje ili je neredovan urod semena šumskih vrsta drveća, koje je neophodno za proizvodnju adekvatnog sadnog materijala visoke genetske vrednosti, što za posledicu ima slabiju otpornost sadnica“, precizira ovaj stručnjak iz „Srbijašuma“.

Svaka treća sadnica uspe

Akcije pošumljavanja, kažu stručnjaci, moraju se sprovoditi u saradnji ili pod patronatom šumarske nauke i struke.

„Potrebno je imati saznanja o tome gde se i kako sadi, ali i koju vrstu drveća i kada treba saditi. Kakav korenov sistem je adekvatan i o još nizu uže stručnih pitanja i nedoumica, a sve imajući u vidu jako duža i vrelija leta, sa dužim periodima bez padavina, što u mnogome utiče na to da je uspeh pošumljavanja danas suviše često vrlo skromnih dometa“, objašnjava profesor Stajić.

„Nije važno koliko se sadnica zasadi već koliko se istih primi tj. preživi prvu sezonu rasta. Svedoci smo velikih akcija ovakvog profila koje nisu dale i velike rezultate, gde je procenat primanja sadnica bio ispod 30 procenata, pa i manji, a ima mesta gde je sadnja u potpunosti propala, sa nula odsto preživelih sadnica“, ističe naš sagovornik.

Najvažnija pitanja na koja nauka danas mora da pronađe odgovore su: mogu li naše najzastupljenije vrste drveća da se adaptiraju dovoljno brzo na ovakve promene klimatskih uslova, ako mogu, koje su to vrste drveća i do kojeg obima se mogu adaptirati na uočene suše i smanjenje padavina i vlažnosti, kao i koje vrste drveća se mogu koristiti da se poveća otpornost i adaptivnost naših šuma.

„Vreme potrebno da se nešto stvarno sazna i da se može sa dovoljnom sigurnošću znati kako neka nova vrsta utiče na šumski ekosistem je veliko i prevazilazi ljudski vek i ne možemo sa sigurnošću da govorimo o tome dok ne prođe bar nekoliko ciklusa rasta, razvoja, obnavljanja. Međutim, nije dobro unositi nove alohtone vrste drveća u naše šume. Najčešće su to invazivne vrste, njihovo dalje širenje je nekontrolisano, sa sobom najčešće nose i neke nove, nama nepoznate patogene i predstavljaju veliku pretnju autohtonim vrstama“, upozorava Ivanović.

U ovako izazovnim vremenima jako je važna pravilna nega i zaštita šuma, a kako bi im se pomoglo da se brže i lakše adaptiraju na nove uslove. To, pre svega, podrazumeva redovno uklanjanje slabih, bolesnih i oštećenih jedinki kao izvora zaraze, uklanjanje prestarelih stabala i oslobađanje prostora za rast mladih biljaka. Takođe, nakon nastanka šteta izazvanih bilo kojim uzročnikom, sanacija oštećenih šuma mora se završiti što pre kako bi se predupredile nove štete.