Vode je sve manje i sve je zagađenija – već rizikujemo kad jedemo rečnu ribu

Svedoci stanja na našim rekama su oni koji su stalno pored njih – ribolovci.

„Ja sam imao privilegiju da u poslednjih petnaestak godina četrdesetak puta pecam u desetak zemalja Evrope, na različitim vodama. I zaista, bez ikakvog preterivanja, mogu da kažem da sve zajedno nisam video u svim tim zemljama, u svim tim vodama upola onoliko flaša, kesa i ostalog fizičkog otpada koliko vidimo ovde dok stojim pored Save na ušću Topčiderske reke, usred Beograda. Mi ne znamo ni kakvog je kvaliteta riba koju pecamo jer se smatra, otprilike prećutno, da je riba, ako je živa kad smo je izvadili iz vode, da je zdrava i da je ispravna za jelo“, navodi Vladimir Stakić, član UO Ujedinjenih ribolovaca Srbije.

„Ja je ne bih jeo zbog toga što verovatno u sebi sadrži određenu količinu produkata koji ulaze kao zagađivači. Na Savi, na najnizvodnijoj tački koju smo radili, a to je Makiš, vidi se da se taj ekološki potencijal, da kažemo status zagađenosti, menja, odnosno kvari i to je verovatno posledica svih zagađivača koji se nalaze uzvodno. Tu je svakako najveći od njih grad Šabac, ali ima još naselja koja se nalaze duž Save“, napominje prof. dr Predrag Simonović sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Glavni izvori zagađenja vodotoka su industrija, komunalne otpadne vode iz naselja i poljoprivreda – kroz upotrebu pesticida i veštačkih đubriva, a po njihovoj površini plutaju plastične flaše, gume, a često i uginule ribe. Na kanalizacione sisteme priključeno je tek nešto više od polovine stanovnika Srbije.

„Srbija najveći problem ima u stvari za prikupljanje i ispuštanje komunalnih otpadnih voda. Samo jedan mali procenat, 56 do 57 odsto voda u Srbiji se prikuplja kanalizacijom, shvatamo da nije dovoljno, a od toga se jedan mali deo prečišćava, oko 10 posto. Trenutno mi imamo prema informacijama koje ja imam, 57 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, od toga veliki broj je u funkciji, ali nema adekvatan tretman, ima i onih koji uopšte nisu u funkciji“, ističe Branka Popović iz JP „Srbijavode”.

Već pola veka čeka se na izgradnju postrojenja za tretman otpadnih voda Beograda koje se ispuštaju u Dunav i Savu, bez ikakvog prečišćavanja. U toku je izrada strategije koja bi trebalo da pomogne da se očiste oko 200 malih vodotoka na području Beograda, koji su svojevrsni kanalizacioni kolektori.

„To je okvirni dokument kojim ćemo mi da damo predlog mera izgradnjom malih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, zatim podržavanjem šumskih ekosistema kraj priobalja i voda na teritoriji grada Beograda. Imamo neke ideje da bi sistemom plutajućih ostrva na neki način došli do prečišćavanja samih tih kanala“, kaže Dimitrije Tošić, iz Sekretarijata za zaštitu životne sredine Beograda.

Stručnjaci upozoravaju da vode zapravo nemamo dovoljno i da na to pored zagađenja utiču i klimatske promene.

„Tokom leta u malovodnim periodima imamo sve manje i manje voda mnogi vodotokovi presušuju. Sad zamislite kada u tim uslovima sve manje količine voda, sva zagađenja koja dospevaju, naravno imaju veće koncentracije. Svaki kubik đubreta u vodotokovima ili u priobalju manji kapacitet rečnih i potočnih korita kada prođe velika voda, time se povećava i rizik od nepovoljnog dejstva poplava“, naglašava prof. dr Ratko Ristić, predsednik Odbora za zaštitu životne sredine Univerziteta u Beogradu.

Prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, najlošiji kvalitet vode je u Vojvodini, a najčistije su rečice na jugu Srbije. Analiza Instituta za javno zdravlje „Batut" pokazuje da je voda iz trećine javnih vodovoda u Srbiji neispravna.