Gde bacate ulje posle spremanja ručka

Godišnje potrošimo oko 90.000 tona jestivog ulja, a više od 30 odsto završi kao otpad. Iako su otpadna jestiva ulja neopasni otpad, jer su biorazgradiva, ipak ugrožavaju životnu sredinu. Najveći deo završi u slivniku.

„Ukoliko ova ulja završe u vodotocima, oni se u početnoj fazi nalaze na površini i mogu otežati razmenu kiseonika. Prilikom dalje razgradnje koristi se određena količina kiseonika i u nekim manjim vodotocima može smanjiti koncentraciju. A ukoliko se prolije po zemljištu, to zemljište može biti u određenom periodu neupotrebljivo za poljoprivrednu proizvodnju, ili može ugroziti postojeći biljni svet“, istakao je Marko Vučenović iz Udruženja reciklera.

Možda i smemo, iako ne bi trebalo da bacamo ulje gde nam padne na pamet, ali prema Zakonu o otpadu, ugostitelji ne bi smeli to da rade. Restorani, lokali brze hrane, ribarnice, pečenjare, svi moraju da poseduju potvrdu o tome da otpad daju ovlašćenoj firmi koja ga reciklira.

„Ostatke ulja od hrane pakujemo u posebnu ambalažu i u obavezi smo da predamo firmi koja se bavi otkupom tog ulja, na našu radost, nekada davno nismo znali šta ćemo s tim uljem. Oni dolaze kad ih mi pozovemo, danas ih pozovemo, sutra dođu. To je najčešće jednom nedeljno, kante su od 20 litara“, navodi ugostitelj Milan Stojanović.

Najveća firma u Srbiji mesečno otkupi 120 tona otpadnog ulja, a potom ga izvozi u Evropsku uniju, najčešće u Nemačku i Austriju. Od ulja se tamo proizvodi biodizel. To funkcioniše jer ugostitelji za iskorišćenu masnoću dobijaju novac.

Možda ni građani ne bi bacali ulje u slivnike kada bi dobili isti podsticaj. Ovako bi morali sami da se organizuju u svojim zgradama da bi se firmi koja otkupljuje otpad isplatilo da dođe po njega. U Belgiji i Austriji se više od 50 odsto otpadnog ulja prikupi iz domaćinstava.