Može li kravlji zub iz neolita da razotkrije misterije Stounhendža

Kravlji zub iz vilične kosti namerno postavljen pored ulaza u Stounhendž u vreme početka izgradnje neolitskog spomenika, procenjene starosti između 2995. i 2900. godine pre nove ere, mogao bi da ponudi zanimljive nove dokaze o tome kako je kamenje transportovano oko 200 kilometara od Velsa do Stounhendža, to jest ravnice Salisberi.

Analiza trećeg kutnjaka pokazala je da je životinja započela život u Velsu, govoreći u prilog teoriji da su krave korišćene kao teretne životinje za prevoz ogromnog kamenja širom zemlje.

Od otkrića vilice pre jednog veka, istoričare zanima zašto je tamo postavljena i odakle je došla.

Istraživači Britanskog geološkog zavoda (BGS), Univerziteta u Kardifu i Univerzitetskog koledža u Londonu otkrili su da izotopi olova pokazuju skokove u sastavu tokom kasne zime pa sve do proleća, ukazujući na izvor koji je bio stariji od metala u ostatku zuba. Smatra se da je to bilo zbog toga što je organizam krave, tokom gestacijskog perioda, crpeo olovo koje se već nalazilo u njenom skeletu da bi se tele razvijalo.

Prisustvo tog olova ukazivalo je na to da je krava potekla iz područja bogatog stenama koje su iz paleozoika, poput plavog kamena pronađenog u Velsu, pre nego što se „preselila“ u Stounhendž.

„To nam govori da je veoma rano u životu ugradila olovo u svoj skelet i da je olovo poticalo iz stena iz paleozoika, starijih od 400 miliona godina. Na teritoriji Britanskog ostrva, te vrste stena se prvenstveno javljaju u Velsu, koji je najbliži izvor, a takođe i u Lejk Distriktu, oblasti na severozapadu Engleske, kao i u Škotskoj“, rekla je profesorka Džejn Evans, istraživač i počasna saradnica Britanskog geološkog zavoda.

„Vels je najbliže područje iz kojeg dobijate takvo olovo. To ukazuje na to da ova životinja, pronađena u Viltširu, nije započela život u takvom području. Mora da je nekada pasla na starijim stenama, a očigledan zaključak, s obzirom na Stounhendž, jeste da je Vels moguće područje gde je krava provela najraniji period života.“

Kako je transportovano ogromno kamenje u neolitu?

Profesorka Evans ističe da je vilična kost stavljena u veoma specifičan deo najranije prstenaste osnove Stounhendža.

„To implicira da je to bila neka vrsta rituala, reći će arheolozi. Dakle, pitanje je zašto? A onda dolazite do pitanja: da li je ova životinja došla sa ljudima koji su bili uključeni u transport kamenja, ili barem u najranije migracije ljudi koji su donosili kamenje, iz Velsa u Englesku?“, navodi Evansova.

Donedavno arheolozi nisu imali dokaze o govedima kao teretnim životinjama u neolitskom dobu, ali jedan noviji rad sugeriše da struktura donjeg dela nogu nekih goveda ukazuje na to da su mogla biti.

„To se prilično dobro uklapa u to objašnjenje“, primećuje profesorka Evans.

Čak i ako krave nisu korišćene, volovi su možda imali neke veze sa transportom.

„Ne znam koliko je vremena potrebno da se kamenje prenese iz Velsa do Stounhendža, ali morate biti u stanju da se prehranite i zato će to biti velika akcija. Morate imati ogromnu mrežu podrške da biste to uradili“, obrazložila je profesorka Evans.

Izotopi ugljenika pokazali su da se ishrana ženke menjala sa godišnjim dobima: šumska hrana zimi i otvoreni pašnjaci leti. Izotopi stroncijuma ukazivali su na to da sezonski izvori hrane potiču iz različitih geoloških područja, što sugeriše na to da se krava ili kretala sezonski ili da je zimska hrana kojom se hranila bila „uvezena“.

Dokaz o vezi Stounhendža sa jugozapadnim Velsom

Iako je vilica pronađena zakopana u Stounhendžu, nije jasno da li je krava dospela na lokaciju živa ili su njeni ostaci samo tamo sačuvani. Ipak, moguće je da je životinja imala značaj za stanovništvo tokom najranije faze izgradnje Stounhendža, ocena je istraživača.

Majkl Parker Pirson, profesor kasnije britanske praistorije na Univerzitetu u Londonu, rekao je da je to „još jedan fascinantan dokaz o vezi Stounhendža sa jugozapadnim Velsom“ i pokrenuo „zamamljivu mogućnost da je stoka pomagala u transportu kamenja“.

Ričard Madžvik, profesor arheologije u Kardifu smatra da otkriće pruža nenadmašne nove detalje o dalekom poreklu životinje i napornom putovanju na kojem je bila.

„Veliki narativi često upravljaju istraživanjem velikih arheoloških nalazišta, ali ovaj detaljan biografski pristup jednoj životinji pruža potpuno novi aspekt priče o Stounhendžu“, poručio je Madžvik.

Dok arheolozi već dugo znaju da neko kamenje potiče sa brda Preseli u Velsu, a drugo iz Viltšira, jedan centralni megalit je nedavno identifikovan kao ogroman komad stene iz severoistočne Škotske.