Šta nismo znali o evoluciji govora i komunikaciji među ljudima

Nalazi nove studije daju novi uvid u evoluciju jezika, povezujući ga sa genetičkim promenama i simboličkim ponašanjem. Istraživanja pokazuju da je sposobnost govora postojala kod ljudi pre najmanje 135.000 godina, ali da se jezik kao kanal komunikacije proširio tek pre oko 100.000 godina.

Tim naučnika, koje je predvodio profesor Šigeru Mijagava sa Univerziteta u Mičigenu, analizirao je podatke iz 15 genetskih studija da bi odredio kada su rane ljudske populacije počele da se razdvajaju.

Ti nalazi sugerišu da se prvo geografsko grananje desilo pre oko 135.000 godina, što navodi na zaključak da je sposobnost jezika postojala u to vreme. Međutim, šira društvena upotreba jezika nastupila je tek pre oko 100.000 godina, kada su se pojavili prvi dokazi o simboličkom razmišljanju.

„Svaka populacija koja se širila po svetu imala je jezik, a svi jezici su međusobno povezani. Na osnovu analiziranih genetičkih podataka, možemo sa velikom sigurnošću da kažemo da se prvo razdvajanje populacija dogodilo pre 135.000 godina. To znači da je sposobnost jezika morala postojati bar tada, ako ne i ranije“, rekao je profesor Mijagava.

Zanimljivo je da se, prema ovoj analizi, prvobitno nije koristio za komunikaciju, već je verovatno nastao kao unutrašnji kognitivni alat, odnosno sistem za razmišljanje i organizaciju informacija, koji je tek kasnije postao ključan za društvenu interakciju.

Dodatno je intrigantna teorija da se razvoj jezika poklapa sa vremenom kada su se rane ljudske grupe prvi put razdvojile na različite populacije. Drugim rečima, pretpostavka istraživača je da jezik možda nije nastao kao odgovor na potrebu za komunikacijom, već kao rezultat evolucije ljudskog mozga, koji je tako omogućio složenije razmišljanje.

Naučnici su do takvog zaključka došli analizirajući 15 različitih genetskih studija koje su sprovedene tokom 18 godina. Ove studije koristile su tri glavne metode: analizu Y hromozoma (koji se prenosi sa oca na sina), analizu mitohondrijske DNK (prenosi se sa majke na dete) i celokupne genomske studije, koje ispituju genetske varijacije u populacijama.

Rezultati su pokazali da su se rane ljudske grupe prvi put razdvojile pre oko 135.000 godina, prof. Mijagava ističe da su prethodne studije davale širi vremenski raspon, ali da danas, zahvaljujući većem broju informacija, imamo precizniju procenu.

„Nošenje" jezika sa sobom

Istraživanja pokazuju da se prvi talas migracija homo sapijensa iz Afrike desio pre oko 70.000 godina. To znači da su rane ljudske grupe već tada imale razvijen jezik. Takav zaključak sugeriše da su prvi ljudi nosili svoj jezik sa sobom, dok su naseljavali nove teritorije.

„Jezik je i kognitivni i komunikacijski sistem. Moja hipoteza je da je pre 135.000 godina jezik postojao, ali najpre kao lični kognitivni sistem, ali i se ubrzo razvio u sredstvo za društvenu komunikaciju“, objasnio je profesor Mijagava.

Ovakva teorija ima potporu arheološkim dokazima, koji pokazuju da su pre oko 100.000 godina ljudi počeli da koriste simbole i da se umetnički izražavaju. To je period kada je jezik počeo da se širi društvenom upotrebom.

Jedan od najstarijih tragova simboličkog ponašanja, odnosno korišćenja simbola, jeste upotreba crvene boje za oslikavanje tela i predmeta, što se može smatrati ranim oblikom umetničkog izraza i apstraktnog razmišljanja. Takođe, slike i znaci na nekim predmetima iz tog perioda mogu predstavljati prve pokušaje vizuelne komunikacije.

Interesantno je međutim, da su arheolozi pronašli školjku sa urezanim linijama staru oko 500.000 godina, što ukazuje da su i starije ljudske vrste možda imale sposobnost za simboličko razmišljanje i umetnički izraz.

Uprkos tome što se ne zna da li je to bio pravi jezik, otkrića poput linija na školjki ukazuju na to da su osnovni oblici apstraktnog mišljenja postojali dosta pre nego što su se ljudi u potpunosti razvili u modernu vrstu.

Unikatni sistem komunikacije

Za razliku od komunikacije kod životinja, ljudski jezik poseduje dve važne karakteristike: reči, koje označavaju predmete, radnje i pojmove, i sintaksu, odnosno kombinovanje reči u beskonačan broj smisaonih celina.

Profesor Mijagava objašnjava da nijedna druga vrsta nema sličan sistem komunikacije: „Ljudski jezik je kvalitativno drugačiji, on kombinuje reči i sintaksu u složen sistem. Nijedna druga životinja nema sličnu strukturu u komunikaciji“. Ova sposobnost omogućava ljudima ne samo da komuniciraju, već i da razvijaju složene ideje, planiraju budućnost i prenose znanje i iskustvo narednim generacijama.

„Pristup koji smo primenjivali tokom našeg istraživanja je zasnovan na najnovijim genetskim istraživanjima ranih homo sapijensa. Smatram da smo na dobrom istraživačkom putu, i nadam se da će naši nalazi da podstaknu druge da se više bave proučavanjem jezika i njegove evolucije“, zaključio je prof. Mijagava.

Ovo istraživanje ne samo da pruža bolje razumevanje porekla jezika, već i baca novo svetlo na način na koji su rani ljudi razmišljali i komunicirali – otkrivajući kako jezik nije samo alat za govor, već i ključna komponenta ljudske inteligencije.