Mislili da im je oprema u kvaru – šta su naučnici otkrili na dnu Tihog okeana

Saznanja o kiseoniku govore da ga uobičajeno proizvode fotosintetski organizmi, kao što su biljke i alge. Ali u ovom novom slučaju, naučnicima su analize podataka sugerisale da je kiseonik nastao na tamnom, morskom dnu, gde svetlost ne dopire.

„Kada smo prvi put videli ove podatke, mislili smo da su senzori u kvaru pošto svaka studija koja je bila sprovedena u dubokom moru je detektovala tek trošenje kiseonika a ne njegovo stvaranje. Tokom godina istraživanja, nanovo smo podesili senzore, ali ta čudna očitavanja kiseonika su se stalno pojavljivala“, izjavio je Svajtmen.

Svajtmen i njegov tim bili su česti na terenu u oblasti Klaroin-Kliperton između Havaja i Meksika. Koristili su optičke senzore, ali su odlučili da dodatno istraže očiglednu pojavu kiseonika oslanjajući se na drugačiji metod.

Istraživači su tako došli na ideju da kiseonik može da bude proizveden u prirodnim mineralnim naslagama koje stvaraju električnu energiju i koji se formiraju na morskom dnu. Želeli su da testiraju tu ideju kroz elektrohemijske eksperimente.

„Kada su istraživanja dala isti rezultat znali smo da smo naišli na nešto revolucionarno“, dodao je Svajtmen, a otkriće su izneli u studiji objavljenoj u časopisu Nature Geoscience.

Naučnici sada smatraju da novo istraživanje nudi dokaze o prirodnoj „geobateriji“ koja proizvodi kiseonik. Takođe su izrazili zabrinutost da bi mogla da se dogodi dubokomorska eksploatacija koja bi mogla da poremeti izvore kiseonika na morskom dnu, ali i biodiverzitet.

Liza Levin, biološki okeanograf sa Skrips Instituta za okeanografiju na Univerzitetu u San Dijegu, koja nije bila uključena u studiju, nazvala je otkriće „potpuno neočekivanim, i toliko neobičnim“ da misli da su autori morali da sprovedu dodatne studije provere, kako bi ubedili časopis da su rezultati iz članka koje su dali na objavu – stvarni“.

„Nova studija je dobar primer toga da veoma malo znamo o procesima u dubokom moru i da ima još toliko toga što tek treba otkriti“, kaže Levinova.

Geobaterije odgovorne za prisustvo kiseonika

Dubokomorske mineralne naslage poznate kao polimetalni noduli, sadrže elemente kao što su kobalt, nikl, bakar, litijum i mangan, a naučnici izveštavaju da oni, pošto se u smislu veličine, kreću od sitnih delova pa do veličine malog krompira – emituju električnu energiju.

„Ove geobaterije su osnova za moguće objašnjenje proizvodnje tamnog kiseonika u okeanu“, rekao je Frans Gajger, još jedan od istraživača.

Kada je Gajgerov tim sproveo eksperimente sa nodulima prikupljenim sa morskog dna u zoni Klarion-Kliperton, zabeležili su napone do 0,95 volti na površini pojedinačnih nodula. U grupama, noduli su proizvodili znatno veće napone.

I američka Nacionalna okeanska i atmosferska administracija upozorila je da rudarenje u oblastima morskog dna može „rezultirati uništenjem života i staništa mnogih vrsta u područjima sa mineralima“.

„Moramo da preispitamo način na koji eksploatišemo ove materijale kako ne bismo iscrpili izvor kiseonika za život u dubokom moru“, upozorio je Gajger.

Filip Gejls, konsultant u jednoj kanadskoj organizaciji koja savetuje poslovne i finansijske lidere o praksi rudarenja, rekao je da pozdravlja detaljno proučena istraživanja o dubinskom rudarstvu, ali bi želeo da se nalazi studije dalje istraže: „Ovo je istraživanje koje može da doprinese našem razumevanju ekosistema dubokog mora, ali treba ga pravilno pregledati, uputiti pitanja i kritike, ali i razumeti bez pogrešnih tumačenja. Istraživanje je sprovedeno u veoma malom obimu i potrebna je potvrda većih razmera pre nego što se izvuče zaključak“.