Kada tvorci igračaka umešaju prste u istraživanje svemira dobijete transformersa na Mesecu

Vest o uspešnom mekom sletanju domaće japanske sonde na Mesec u Zemlji izlazećeg Sunca je primljena sa zadovoljstvom i ponosom, ali bez fanfara.

Razlog je taj što je ta dalekoistočna carevina peta po redu država sveta koja je u tome uspela – japanski stručnjaci i javnost svesni su činjenice da su Sovjeti još daleke 1966. godine na površinu Meseca prizemili sondu „Luna 9“, da su Amerikanci 1969. na taj prirodni satelit uspeli da iskrcaju dvočlanu ljudsku posadu, kao i da su susedi, Kinezi su 2013, odnosno 2019. godine, na njega meko spustili dve svoje letelice, od kojih je potonja uspela da sleti na stranu Meseca koja je dalja od Zemlje i zbog toga izuzetno teška za navigaciju i komunikaciju.

Štaviše, prošlog leta, u sve intezivnijoj novoj trci za osvajanje Meseca, slavom su se ovenčali i Indijci, čija se jeftina ali praktična letelica "Čandrajan 3" u avgustu uspešno dokopala tog nebeskog tela.

U tom smislu, može se reći da Japan kasni u nadmetanju za osvajanje Zemljinog satelita.

Zato u medijima u toj ostrvskoj državi nije bilo euforije kada je rano ujutru 20. januara po lokalnom vremenu pametna letelica za istraživanje Meseca poznata pod akronimom „SLIM", koju je u svemir ponela raketa domaćeg proizvođača „Micubiši teška industrija“, dotakla površinu Zemljinog nebeskog pratioca. 

Trezvenosti u Japanu doprinosi i činjenica da je u aprilu prošle godine sonda privatne domaće kompanije „Ispejs“, koju je u orbitu Zemlje iznela američka raketa, zbog greške u programiranju softvera ostvarila „tvrdo“ sletanje, što je eufemizam za nekontrolisani udarac u površinu Meseca.

Ilustracija pomenute emotivne uzdržanosti je i činjenica da se dan po uspešnom sletanju sonde „SLIM" vest o njenoj kosmičkoj odiseji nije našla na prvim stranicama japanskih novina – „čast“ da zauzme to (ne)slavno mesto pripala je odluci premijera Fumija Kišide da zatraži raspuštanje nekoliko frakcija unutar vladajuće partije zbog finansijskih skandala vezanih za njihovo funkcionisanje.

Tehnološki podvig vredan ponosa

Uprkos relativnoj uzdržanosti, inženjeri i naučnici Japanske agencije za istraživanje Svemira (Džaksa) nisu krili zadovoljstvo činjenicom da su, kroz vešto prizemljenje sonde prošlog vikenda, uspeli u nameri da svoju državu uključe u trku za resurse Meseca i profitabilni posao transportovanja opreme do njega, te ostvare zavidan iskorak u proučavanju tog nebeskog tela. 

U njihovim, kao i u srcima običnih Japanaca koji su pratili avanturu sonde SLIM i dramu u kontrolnom centru Džakse, u gradiću Sagamihari, ponos posebno izaziva to što je ta letelica, čini se, ostvarila do sada nezabeleženu preciznost u sletanju na Mesec.       

Naime, Zemljin satelit je složena sredina kada je u pitanju upravljanje letelicama, jer ne poseduje atmosferu koja bi svojim otporom usporila poniranje, ali zato ima snažnu gravitaciju koja otežava korekciju putanje pri sletanju.

Zbog toga su letelice koje su do sada putovale do Meseca često završavale daleko od planiranog mesta za prizemljenje – greška od 10 kilometara se uzimala za nešto vrlo verovatno, pa i gotovo neizbežno.

Takva nepreciznost, međutim, mora biti nadvladana ako se želi imati pouzdan transport i efikasno vršiti prebacivanje ljudi, opreme i robe na Mesec.

I mada će, kažu stručnjaci, sravnjivanje numeričkih i vizuelnih podataka koje je japanska sonda već poslala ili tek treba da pošalje kući potrajati ukupno oko mesec dana, vođe misije na osnovu preliminarnog pregleda dostupnih informacija veruju da je njihova letelica ispunila cilj – sletanje unutar prečnika od sto metara u odnosu na tačku predviđenu za prizemljenje. 

To, dakle, znači da su Japanci razvili tehnologiju koja omogućuje tačno dostavljanje tereta, a u budućnosti potencijalno i ljudi, koju drugi ne poseduju.

Ovaj izuzetni podvig je plod dugogodišnjeg rada, čiji su se prvi rezultati mogli nazreti tokom jedinstvene i teške misije japanske sonde "Hajabusa 2", koja je 2018. sletela na asteroid po imenu Rjugu – malo nebesko telo koje se kreće velikom brzinom, ali nema jaku gravitaciju kakvu poseduje Mesec, prikupila uzorke i 2020. godine ih poslala na Zemlju.

Japanski inženjeri diče se i time što je konstrukcija njihove sonde "SLIM" relativno laka, što daje prostora da se na raketu koja je nosi do Zemljine orbite (gde se ona odvaja i samostalno nastavlja put za Mesec), smesti više raznog korisnog tereta.

Koristi od rada japanske i drugih sondi

Letelica „SLIM" je istraživačka sonda težine oko 700 kilograma, čiji je zadatak da spektralnom analizom preispita hemijski sastav tla, izmeri radijaciju i, ako je moguće, pruži dokaz o postojanju zaliha vode pod površinom kratera u koji se ugnezdila.

Jer, još je indijska sonda "Čandrajan 1" osmatranjem iz svemira 2008. godine prikupila podatke koji ukazuju na prisustvo vode u formi leda u površinskom sloju kore Meseca. 

Ta supstanca u kojoj se razvio prvi organski život na Zemlji i koja fizički podržava bivstvovanje čoveka mogla bi se u budućnosti koristiti ne samo za piće, već i za dobijanje kiseonika za disanje i vodonika koji će služiti kao gorivo za pokretanje mašine i vozila.

Odnosno, crpljenje značajnih količina vode na samom Mesecu bilo bi od višestruke važnosti za formiranje i održavanje ljudskih kolonija na njemu i od tog prirodnog satelita bi praktično stvorilo odskočnu dasku za dalje osvajanje Sunčevog sistema.

I dok će sonda "SLIM", očekuje se, već nakon samo nekoliko dana boravka na površini Meseca doživeti kraj usled visokih temperatura, rad mašina poput nje će u budućnosti verovatno pružiti i fizički dokaze koji bi mogli da potvrde ili opovrgnu teoriju da je Mesec nastao od materije oslobođene nakon udara velikog meteorita u Zemlju pre oko četiri i po milijarde godina.

Takođe, na Mesecu, smatra se, ima retkih zemljanih metala koji nalaze primenu u elektronici, kao i izotopa helijuma koji mogu da se koriste kao nuklearno gorivo, pa bi finansijska dobit za najuspešnije učesnike trke za osvajanje Zemljinog satelita mogla da bude izuzetno krupna.

Zabavna strane nauke

Kuriozitet je da je put sonde SLIM privukao pažnju medija i javnosti u Japanu dobrim delom zbog neobične činjenice da je u konstruisanju jednog od dva robota, koja je ona oslobodila prilikom spuštanja na Mesec, učestvovao proizvođač igračaka.

Reč je o velikoj, popularnoj kompaniji „Takara Tomi“, koja pravi transformerse, igračke koje su inspirisale čuvenu naučno-fantastičnu crtanu seriju istog imena i igrane filmove, u kojima figuriraju divovski roboti sposobni da značajno menjaju oblik, odnosno, da se transformišu po svom nahođenju.

Njeni dizajneri ustupili su kibernetičarima i elektroinženjerima svoje znanje i iskustva u vezi toga kako napraviti predmet čiji oblik može da se menja tako da bude što lakši i kompaktniji.

Tako je nastao mini-robot „Sora-Kju“(SORA-Q), koji je jedva nešto veći od teniske loptice i koji može da morfuje.

U početnom položaju on je sferičnog oblika i po ispaljivanju iz matice sonde se otvara da bi iz njegovog središta svetlost dana ugledala mala kamera i izašao rep, nalik onom kakav imaju škorpije, koji služi da ga stabilizuje pri kretanju.

Robot se kreće zahvaljujući tome što dve polulopte, koje se razdvoje kada se sklop otvori, preuzimaju funkciju točkova koje pogoni baterija.

Sonda SLIM tako je na Mesec praktično odnela produkt koji je inspirisan popularnom kulturom i predstavlja ostvarenje mašte autora igračaka i crtaća. 

Poruka da fikcija dizajnera igračaka i crtača stripova i animiranih filmova može da jednog dana zaživi u stvarnosti i nađe primenu u istraživanju Svemira moćni je podsticaj za mlade stvaraoce tih formi i magnet za decu zainteresovanu za mašine i istraživanje Kosmosa.

Na kraju, današnja deca će biti ta koja će za dvadeset ili trideset godina na svojim plećima poneti težak posao uspostavljanja ljudskih kolonija na Mesecu i dugog puta dublje u njedra Sunčevog sistema, od kojeg će možda zavisiti sudbina čovečanstva.