Zašto je sletanje na Mesec danas teže nego pre pola veka

Bilo je to besprekorno lansiranje. U ranim jutarnjim satima, 8. januara, raketa „Vulkan Kentaur“ hučala je u mrak iznad rta Kanaveral, izbacila svoje čvrste raketne motore i podigla letelicu „Peregrin“ na savršenu putanju za njenu značajnu misiju na Mesec.

Tori Braun, izvršni direktor „Junajted lonč alijanse“ koji je napravio raketu, ispustio je uzdah olakšanja, s obzirom na to da je ovo bio prvi „Vulkanov“ let. Međutim, nije prošlo mnogo vremena pre nego što se raspoloženje promenilo. „Astrobotik“, kompanija koja je napravila „Peregrin“, otkrila je da iz svemirske letelice curi pogonsko gorivo, a bez dovoljno goriva, šanse za meko sletanje na Mesec, brzo su pale u vodu.

„Peregrin“ nije jedini nedavni neuspeh. Kina i Indija su uspele da obave robotsko sletanje na Mesec, a ruska „Luna 25“ sletela je prošle godine, skoro 60 godina nakon što je sovjetska „Luna 9“ obavila prvo meko sletanje.

Lenderi pak, koje su izgradile privatne kompanije, imaju stopostotni neuspeh na Mesecu: izraelski lender „Berešit“ srušio se 2019. godine, dok se japanski lender koji je izgradio „Ajspejs“ srušio prošle godine. „Peregrin“ je treći poraz.

Jedan fundamentalni izazov, kaže Jan Vorner, bivši generalni direktor Evropske svemirske agencije (ESA), je težina. „Uvek ste blizu neuspeha jer morate biti lagani ili letelica neće leteti. Ne možete imati veliku sigurnosnu marginu."

Uz to, skoro svaka svemirska letelica je prototip. Osim retkih slučajeva, kao što su „Galileo“ komunikacioni sateliti, svemirske letelice su mašine po meri. Oni se ne proizvode masovno sa istim oprobanim sistemima i dizajnom. A kada su raspoređeni u svemiru, sami su. „Ako imate problema sa automobilom, možete ga popraviti, ali u svemiru je to nemoguće“, kaže Verner. „Prostor je druga dimenzija."

Sam Mesec proizvodi dodatne probleme. Postoji gravitacija – šest puta manja nego na Zemlji – ali nema atmosfere. Za razliku od Marsa, gde svemirske letelice mogu da lete do svog odredišta i koče padobranima, sletanje na Mesec u potpunosti zavisi od motora. Ako imate jedan motor, kako manje sonde uglavnom imaju, on mora biti upravljiv, jer ne postoji drugi način da se kontroliše spuštanje.

Da bi stvar bila još komplikovanija, motor mora imati gas, koji omogućava da se potisak povećava i smanjuje. „Obično kada se uključite te mlaznice i one obezbeđuju stabilan potisak“, kaže Niko Detman, vođa grupe za istraživanje Meseca u ESA. „Promena potiska tokom operacija pravi dodatne komplikacije.“

Pa ipak, kada se pogleda da su ljudi sleteli na Mesec šezdesetih godina, čini nam se neshvatljiva zašto je Mesec danas tako nedostižan cilj.

Ali zapisi o misijama na Mesec daju određeni trag. Ubrzo posle programa „Apolo“, lunarni moduli su pali u nemilost. Kada je kineska svemirska letelica „Čang‘e 3“ sletela 2013. godine, to je bilo prvo meko sletanje na Mesec od sovjetske „Lune 24“ 1976. godine.

„Decenijama nisu razvijani lendere“, kaže Detman. „Tehnologija njihove proizvodnje nije tako uobičajena, pa da lako možete da naučite od drugih.“

Testiranje je, dakle, kritično. Ali dok je rakete moguće postaviti na lansirnu rampu i proći kroz sve potrebne korake, opcije su ograničenije za svemirske letelice. Testovi mogu da provere da li snaga i pogon, navigacija, komunikacije i instrumenti funkcionišu, i da li su svemirske letelice dovoljno stabilne kako bi se osiguralo da mogu da izdrže intenzivne vibracije lansiranja, ali ne postoji dobar način da se simulira sletanje na Mesec. „Mnogo je teže kvalifikovati i validirati lunarno sletanje nego mnoge druge svemirske sisteme“, kaže Detman.

Tokom svemirske trke, NASA je potrošila neverovatnih 25 milijardi dolara na program „Apolo“. Danas već iza sebe ima 70 godina institucionalnog znanja i kulture usmerene ka projektovanju, izgradnji i testiranju svemirskih letelica. Međutim, prema svojoj novoj šemi komercijalnih lunarnih usluga (CLPS), agencija nastoji da smanji troškove i stimuliše američku svemirsku industriju plaćajući privatnim kompanijama, kao što su „Astrobotik“ i „Intuitiv mašins“ sa sedištem u Hjustonu, da isporuče svoje instrumente na Mesec.

Kompromis je veći rizik od neuspeha, tako da treba očekivati više propalih misija. „Sve ove kompanije su relativno nove. I pored toga, oni obavljaju ove misije iz svog džepa“, kaže dr Džošua Rasera, naučni saradnik na Imperijal koledžu u Londonu. Ali strategija bi trebalo da se isplati, dodaje, jer kompanije uče iz svojih neuspeha. „I dalje je jeftinije u odnosu na ukupan broj misija, čak i ako se prvih nekoliko možda sruši.“