Čitaj kao što je napisano, a piši kao što si pročitao

Slučaj Lažnog Don Kihota jedan je od najznačajnijih plagijata u istoriji zapadne književnosti, jer je u velikoj meri upravo plagijat uticao na to kako će sam Servantes završiti svoje veliko delo. Tokom čitavog drugog dela ovog romana, Servantes se obračunava sa Aveljanedom, a konačno odlučuje da usmrti svog glavnog junaka „kako ga niko ne bi terao da izlazi iz rake gde stvarno i uistinu leži opružen koliko je dug, nimalo kadar da započne treći čin i izađe još jednom“.

Ipak, kao što je slučaj sa mnogim popularnim fiktivnim likovima, Don Kihot nastavlja da živi vekovima nakon svoje „smrti“ i smrti svog pravog autora. Uloga „lažnih“ autora u održavanju te besmrtnosti, odnosno trajne popularnosti, često biva potcenjena.

Paralelno sa razvojem pravnih regulativa o autorstvu, razvijala se i „industrija“ plagiranja. U pojedinim evropskim državama 19. veka to doslovno postaje industrija zahvaljujući promenama do kojih dovodi industrijska revolucija. Štampanje književnih dela postaje masovno a broj pismenih stanovnika – čitalaca – doživljava porast.

Kako bi se pospešila prodaja, izdavači su pribegavali serijalnoj štampi književnih dela – većina klasika devetnaestovekovne književnosti, onih od kojih se učenicima diže kosa na glavama kada u lektiri dođe red na roman realizma, svojevremeno nije imala taj zastrašujući „višehiljadastranični“ izgled. Naprotiv, veliki romani su uglavnom štampani u nedeljnim ili mesečnim nastavcima, a često su objavljivani kao dodaci u novinama. Bez obzira na to, i takva izdanja su bila skupa za niže slojeve stanovništva, a originalni jezik pisca umeo je da bude previše komplikovan za one koji su tek naučili da čitaju. Tako je došlo do nastajanja „popularnih izdanja“ književnih tekstova, odnosno izdanja za šire slojeve čitalaca, koja, međutim, uglavnom nisu pisana i štampana uz odobrenje samih autora.

Ovakva izdanja su bila još jeftinija, a jezik svedeniji. Njihovi autori su preuzimali fiktivni svet originalnog autora – pojedine likove, linije radnje i sl., ali nije bilo neobično da u njih unesu izmene po sopstvenom nahođenju, time problematizujući sam pojam plagiranja. Serijalna štampa omogućavala je tim „lažnim“ autorima da sami osmisle „šta će se dogoditi u sledećoj epizodi“ i da čitaocima ponude svoju verziju priče. Podaci o rasprostranjenosti i čitanosti ovih neoriginalnih izdanja nisu uvek pouzdani, budući da su često objavljivani „ispod žita“, ali se procenjuje da su u nekim slučajevima premašivali tiraže originalnih dela.

Stavljajući na stranu finansijske motive za „dopisivanje“ tuđih autorskih dela, koji su nesumnjivo igrali važniju ulogu za izdavače nego za same pisce, postavlja se pitanje šta je te „lažne“ pisce teralo da pabirče plodove tuđe mašte. Na prvom mestu, verovatno to što je svakako lakše iskoristiti elemente koje je već neko izmislio – sposobnost maštanja je često potcenjena. Međutim, činjenica je da je svaki „lažni“ pisac morao prvo pročitati delo koje namerava da prepiše, dopiše, izmeni i slično. Takođe, možemo pretpostaviti da je tim „lažnim“ piscima nešto u originalnim delima bilo privlačno, nešto im je zagolicalo maštu. Svi dobro znamo da golicanje zahteva reakciju – češkanje. Golicanje mašte takođe zahteva reakciju. Prva reakcija je uživljavanje u konkretan svet mašte koji otvara izvesno delo, ali za one koji su najviše zagolicani, to često nije dovoljno. Njima je neophodno i domaštavanje. To gotovo zarazno dejstvo mašte poznato je odvajkada – narodna (usmena) književnost drugačije ne bi postojala – a u 20. veku otelovljuje se kao poseban fenomen – fan fiction.

Fanovi, odnosno ljubitelji, obožavaoci, poštovaoci u 20. veku počinju da obrazuju fandome – zajednice fanova koje nastaju usled potrebe da izmaštani svet koji ih opčinjava dobije čvršću vezu sa realnim svetom. Fandomi često nastoje da uspostave maštarije koje su pročitali u knjigama, videli u serijama, filmovima ili igricama u stvarnom svetu. Jedan od najupečatljivijih primera je pretvaranje kvidiča – izmišljenog sporta iz fiktivnog sveta Harija Potera – u pravi sport (avaj, tehnologija i dalje nije dovoljno napredovala da igrače kvidiča opremi letećim metlama, te moraju da trče na njima).

Međutim, najčešći oblik aktivnosti fandoma koji su okupljeni oko nekog dela fikcije jeste upravo pisanje fan fikcije. Karakteristično je da ovu pojavu najčešće izazivaju dela koja žanrovski pripadaju fantastici i koja imaju više originalnih nastavaka. U poslednjih nekoliko decenija, tačnije od pojave interneta kao platforme za masovnu komunikaciju, fan fikcija se prvenstveno vezuje za onlajn prostor, čime se vešto krije od kršenja zakona o autorskim pravima. Fanovi, kao pisci amateri dopisuju svoja omiljena dela na globalnim forumima, blogovima, sajtovima, društvenim mrežama i time izbegavaju potencijalne kazne. Time, međutim, i dalje ne uspevaju da izbegnu prekore i etičke osude – zaluđenici koji se kite tuđim perjem.

Neko može reći da se Džejms Džojs okitio Homerovim perjem kada je napisao Uliksa, neko može reći i da se sam Homer okitio perjem starogrčkih mitova, čiji autori nikada neće biti poznati. Bez pretenzija da poredim dela fan fikcije sa ovim remek-delima književnosti, možda ipak nije loše setiti se da plodovi mašte, onog trenutka kada se objave javnosti, imaju tu osobinu da privlače javnost da ih ubere. Ako se ispostavi da je plod ukusan i sočan, neće li svako ko ga je probao poželeti da seme poseje i u svojoj bašti?

No, gde smo stali sa Don Kihotom? On leži pokopan u raci, tvrdi Servantes? Meni se čini da sam ga nedavno videla u filmu Terija Gilijama. I tamo je Kihot umro, ali ne onako kako je Servantes napisao. Mada sumnjam da je Servantes u mogućnosti da se prevrće u grobu, kada je i sam, zahvaljujući onima poput Gilijama, koji ne prestaju da ga čitaju i ponovo pišu njegovo delo, postao besmrtan.