Dva zapisa o religioznosti kneza Miloša

Donji dom engleskog parlamenta je 29. maja 1863. raspravljao o srpsko-turskim odnosima povodom turskog bombardovanja Beograda u junu 1862. g. Rezultat te rasprave je došao kasnije kada je Srbija bez rata dobila „ključeve gradova" koje su napustile turske trupe. Naravno, i Beograd. U toj raspravi glavni zastupnik turkofilske politike bio je gospodin Lejard, državni sekretar Ministarstva inostranih poslova. On je kritikovao Srbe. Nije poštedeo ni kneza Miloša:

„I Miloš postade knezom. To je tiranin čovek, neobrazovan; vladao je despotski sve dok se nije osetila potreba novog hatišerifa. (...) Miloš je bio vladalac despotičan, pokvaren, gramziv." (Navod je iz knjige Milana (Filipa) Hristića - „Srbija i Engleska pre pola veka: misija Filipa Hristića u Londonu 1863. godineˮ - Beograd, knjižar izdavač Geca Kon, 1910. strana 200.)

Loša slika o „čestitom knezu" daleko je prešla granice Balkana. Ali literatura beleži i sasvim suprotne primere.

Autorka obimne knjige „Do 'konačnog rešenja' - Jevreji u Beogradu 1521-1942ˮ (drugo izdanje 2016, Čigoja, Beograd) Ženi Lebl objavila je niz dragocenih činjenica koje su značajne ne samo za njene sunarodnike već i za istoriju Beograda uopšte.

Pisala je i o knezu Milošu. Za ovu priliku izdvajamo zapis sa strane 77:

„Knez Miloš, koji je često posećivao jevrejsku četvrt, naročito je voleo da u sinagogi sluša hazana i hor. Jednom prilikom darovao je hramu lep veliki luster sa ugraviranom posvetom, u vrednosti od 800 srebrnih franaka."

Na istoj stani piše: „Miloš je podario Jevrejima sva građanska prava koja su uživali i ostali stanovnici Srbije. Jevreji su to veoma cenili i trudili se da svojim poštenjem, radom i vezama doprinesu ekonomskom procvatu Srbije."

Ovi kratki zapisi kao da menjaju sliku o svemogućem, osionom, surovom, pokvarenom, priprostom knezu, kako je pretežno prikazan u srpskoj literaturi.

Činjenica da je „često posećivao jevrejsku četvrt" i naročito voleo da „u sinagogi sluša hazana i hor" ne govori samo o mudrom političkom potezu već i o duhovnoj potrebi i verskoj toleranciji koja i danas može biti primer za ugled.

Da je knez Miloš bio iskreno i duboko religiozan, da je to bio sastavni deo njegovog života govore i primeri iz „Uspomena" Filipa Hristića (1819‒1905), koji je odrastao na dvoru Miloševom sa njegovim sinovima Milanom i Mihailom (Filip Hristić „Uspomeneˮ, priredila dr Jelena Paunović Štermenski, Beograd, Službeni glasnik, 2015, str. 87):

„Za vreme mog bavljenja u konaku, ja sam uvek čita molitve kad je knez sedao za ručak i večeru, i kad je ustajao sa trpeze."

Sledeći primer još ubedljivije govori o značaju crkve u životu tog gospodara:

„Knez Miloš išao je u crkvu svake nedelje i praznika. Pre polaska u crkvu svi članovi velikog suda i veliki broj viših činovnika, naročito iz unutrašnjosti (a njih je svakad po nekoliko u Kragujevcu bilo), skupili su se u konaku i na donjem spratu čekali na kneza. Kad je zvono u crkvi zazvonilo, knez je iz gornjeg sprata silazio i nazvav svima dobro jutro, uputio se crkvi. Dva tri koraka išao je knez sam pred gomilom, a sav drug svet za njim. Crkva je bila palisadom ograđena. Od ograde crkvene pa do ćuprije lepeničke stajali su soldati uparađeni, s muzikom na čelu. Čim je knez na ćupriju stupio, zvona su zazvonila, a prešav ćupriju vojska je prezentirala, banda svirala. Kad je knez u crkvu ušao, onda je tek sveštenik zapojao 'Blagosloveno carstvo'..." (str. 88‒89) 

Ovaj ritual je jasna poruka svima, od najviših državnih službenika do „običnog" naroda, da je izvor duhovnosti kome su svi okrenuti i kome svi služe sa moćnim knezom na čelu. Kao da je hteo da poruči da je izvor njegove snage u čvrstoj veri.