Priča o Njutnu i jabuci

Iako je malo verovatno da se baš tako dogodilo, ta slika, koja je već vekovima duboko ukorenjena u popularnoj kulturi, svakako zavređuje da se na trenutak zamislimo nad asocijacijama koje nam budi.

Za razliku od mnogih popularnih mitova o slavnim naučnicima i velikim otkrićima, priča o Njutnu i jabuci je, kako se čini, jednim delom istinita. Postoji, naime, svedočanstvo Njutnovog biografa Vilijema Stuklija, kom je naučnik uistinu ispričao kako ga je, dok je ispijao čaj u senci jabučnih stabala, posmatranje jabuke koja pada okomitom putanjom potaklo da se upusti u razmišljanje šta je to što nagoni stvari da padaju, i da pritom uvek, ako ih ništa ne ometa, padaju baš pravom linijom povučenom ka tlu. Ono što, međutim, kod Stuklija nedostaje jeste bilo kakav pomen da je jabuka Njutnu pala baš na glavu. Očigledno je da je taj unekoliko komičan element pridodat priči znatno kasnije. Popularnosti legende lako je moglo doprineti i to što ona nesumnjivo priziva snažnu i bogatu, u neku ruku čak i biblijsku simboliku ‒ jer plod drveta saznanja se tradicionalno zamišlja kao jabuka.

Događaj sa jabukom odigrao se 1666. godine u voćnjaku na imanju Njutnove majke u Linkolnširu, gde se dvadesettrogodišnji Njutn sklonio od kuge koja je te godine harala Engleskom. Bilo je to dve decenije pre objavljivanja Njutnovog kapitalnog dela Philosophiae naturalis principia mathematica, poznatijeg prosto kao Principia ‒ knjige koja, po mnogima, označava početak moderne fizike. Nesumnjivo je da je Njutn, na putu ka razumevanju gravitacije, bio vođen koliko sopstvenim originalnim razmišljanjem toliko i otkrićima prethodnika koje će sam označiti kao džinove na čijim je ramenima stajao. Po mišljenju mnogih istoričara i naučnika, uključujući i Stivena Hokinga, ključni podsticaj za otkriće gravitacije Njutnu je došao od trećeg zakona planetarnog kretanja Johana Keplera ‒ i taj podsticaj je verovatno bio daleko važniji nego jabuka. Postoji, međutim, jedna dimenzija priče o Njutnovoj jabuci koju je lako prevideti u današnje vreme, kada se već u osnovnoj školi uči o silama u prirodi, među kojima je gravitacija prva otkrivena. Koncept sile bio je, naime, u Njutnovo vreme još uvek u povoju.

Kako nas je u nadaleko slavnoj sentenci podsetio Ernesto Sabato, Njutnovo zapažanje u voćnjaku i blesak razumevanja koji mu je ‒ ukoliko jeste ‒ usledio, nisu se ticali toliko same pojave da jabuke padaju koliko ideje da je ono što je učinilo da jabuka padne pred Njutnovim očima ‒ ne nužno na glavu ‒ ista sila koja čini da Mesec večno kruži i nikad ne pada. To je univerzalna sila koja deluje na sve stvari ‒ ne samo na sve stvari na Zemlji već i na Zemlju samu i sve što se nalazi u beskrajnim kosmičkim prostranstvima.

Divovski korak Njutnovog ljudskog uma nije se sastojao samo u shvatanju sveopšteg karaktera sile gravitacije, već i u tome što je otkrio (eksperimentalno potvrdio!) da je ova sila srazmerna proizvodu masa tela koja se međusobno privlače i obrnuto srazmerna kvadratu razdaljine među njima. Nauka je time prvi put u istoriji stekla egzaktan matematički opis načina delovanja jedne sile. Takav opis je, između ostalog, temelj nebeske mehanike ‒  discipline koja nam i danas omogućava da predvidimo kretanje nebeskih tela, ali i putanje raketa, vasionskih brodova, satelita i istraživačkih sondi sačinjenih ljudskom rukom. Od Njutna do danas nizali su se spektakularni uspesi u predviđanju pojava koje dugujemo poznavanju zakona gravitacije, a među prvima se našlo slavno otkriće Njutnovog prijatelja Edmonda Haleja da su komete viđene 1531, 1607. i 1682. godine u stvari jedna te ista kometa čija se putanja može dokučiti proračunima i koja se stoga mora vratiti u blizinu Zemlje 1758. godine. To se i dogodilo, na zaprepašćenje svih, sa izuzetkom malobrojnih koji su u to vreme bili svesni ogromnog domašaja nove fizike.

No, kao što je naš veliki naučnik Mihajlo Pupin voleo da podseća svoje studente, Njutnovo otkriće zakonitosti po kojima se gravitacija vlada još uvek ne označava da smo razumeli samu prirodu te sile ili da znamo odakle ona potiče. Odgovor na to pitanje i danas je u središtu naučnih istraživanja. Gravitacija ‒ sila koja je pokrenula Njutnovu jabuku na njen sudbonosan, makar i metaforičan pad ‒ glavno je poprište na kojem se dve najznačajnije naučne teorije dvadesetog veka ‒ teorija relativnosti i kvantna mehanika ‒ međusobno sukobljavaju, uskraćujući nam time koherentan opis stvarnosti. Pred ovim velikim izazovom, koji mnogi fizičari smatraju i najznačajnijim aktuelnim naučnim problemom, današnji intelektualni potomci Isaka Njutna ‒ poput međunarodnih timova okupljenih oko mlade i obećavajuće teorije kvantne gravitacije u vidu petlji ‒ uporno nastavljaju da tragaju za nekim novim jabukama nadahnuća.