Svetski dan tanga – Zagrljaj koji se pleše i ples koji vas grli

Ne samo plesači, i muzičari su inspirisani ovim žanrom. Tako nastaju novi savremeni sastavi („Gotan prodžekt“, „Otros ajres“, „Narkotango“) i oni koji sviraju tradicionalni tango u novim aranžmanima („Orkesta romantika milongera“, „Solo tango orkesta“).

U Srbiji takođe stvaraju umetnici naklonjeni ovom muzičkom pravcu. Najpoznatiji su „Tanguango kvintet“, „Tango džez kvartet“ i „Beltango kvintet“. Na plesnim večerima nastupaju orkestri uživo ili di-džej vrši odabir i pravi specifičan raspored muzike za ples. Pleše se uz tradicionalnu ili savremenu tango muziku, elektrotango, ali i druge muzičke žanrove.

Argentinski tango je zasnovan na improvizaciji i neposrednoj komunikaciji kroz pokret. Pruža veliku kreativnu slobodu i može da se pleše uz sve vrste muzike jer u njemu nema šablona. Zbog toga ni danas ne zastareva, već nadahnjuje ljude različitih generacija i muzičkih afiniteta.

Tango nije samo deo argentinske tradicije. Nastaje na području Buenos Ajresa, ali pod uticajem različitih kultura koje se usled istorijskih okolnosti tamo susreću. Već početkom dvadesetog veka pleše se širom Evrope, a između Prvog i Drugog svetskog rata tango stiže i u Srbiju.

Danas predstavlja globalni kulturni fenomen. UNESKO je 2009. godine proglasio tango delom svetske kulturne baštine i dodelio mu status kulturnog dobra od posebnog značaja za čovečanstvo.

Tango je prisutan u delima mnogih stvaralaca. Jedan od najznačajnijih argentinskih pisaca, Hulio Kortasar govorio je o tangu kao muzici njegove mladosti, koja nosi izvanrednu lepotu i jednostavnost. Zanimljiva je i činjenica da se pisac poznat prevashodno po proznim tekstovima predstavio kao pesnik na tango albumu Trottoirs de Buenos Aires.

U Srbiji tango takođe privlači pažnju književnika, pa tako Miloš Crnjanski u prepisci beleži da je igrao tango u Beču, a pominje ga i u romanu Dnevnik o Čarnojeviću.

U Argentini, koju su Španci kolonizovali 1542. godine, afrički robovi su plesali kandombe i svirali bubanj koji su zvali tango. Kandombe se vekovima igrao na argentinskom području i smatra se pretečom tanga.

Uticaj južnih ritmova oseća se i danas u tango muzici, naročito onoj bržoj, koja se naziva milonga. Krajem 19. veka, pod mediteranskim uticajem, pojavljuju se prve tango numere, u početku sirovije, katkad lascivnih tekstova, da bi kroz decenije nastale pesme visokih estetskih kvaliteta, koje su budile interesovanje kompozitora klasične muzike.

Uz muziku, tokom dvadesetog veka razvijaće se i ples poznat širom sveta. Od dvadesetih godina prošlog veka nastaju pesme uz koje se i danas pleše. Naročito su značajni orkestri zlatnog doba tanga, čija muzika je i sada omiljena na plesnim večerima. Takozvanu veliku četvorku činili su orkestri Huana D'Arijenca, Anibala Toilja, Osvalda Puglijezea i Karlosa di Sarlija.

Svetski dan tanga obeležava se 11. decembra na dan kad je rođen Karlos Gardel, pevač koji je izazvao revoluciju u tango muzici svojim izuzetnim vokalom. Njegove interpretacije doprinele su popularizaciji tanga i učinile ga svetskom zvezdom. Gardel je autor stihova jedne od najnežnijih tango pesama, Por una Cabeza, koju je izvodio svojim tamnim baritonskim glasom.

U Argentini je sredinom 20. veka tango bio zabranjivan, pa mu je čak i u matičnoj zemlji pretio zaborav. Ponovo postaje svetski popularan zahvaljujući Astoru Pijacoli, argentinskom kompozitoru, bandoneonisti i vođi orkestra, koji je stvorio žanr tango nuevo, unoseći elemente džeza, klasične i filmske muzike.

Tango se u Srbiji ponovo pleše od devedesetih godina, a danas je sve popularniji. U Beogradu i drugim većim gradovima otvaraju se škole argentinskog tanga. Institut „Tango natural“, sa središtem u Beogradu i ograncima u Banjaluci i Kolašinu, najveća je tango zajednica u Evropi. Organizuje brojne međunarodne festivale i lokalne plesne događaje.

Naročito je značajan festival "Belgrade Tango Encuentro", koji iz godine u godinu posećuje više od hiljadu ljudi iz celog sveta, a Beograd u maju postaje središte kulture. To su dani neprestanog plesa uz živu muziku, susreta sa internacionalnim plesnim zvezdama i svakodnevnog uživanja u tango zagrljaju.

Misterija tanga dešava se u zagrljaju igrača, koji trenutke plesa opisuju kao izmeštenost iz realnosti, kao doživljaj uzbuđenja i smirenja u isto vreme. Posmatrači tango vide kao prefinjen, elegantan, strastven ples ili kao strast tela i duše. Učitelji plesa govore o njemu kao o igri u kojoj dva tela plešu kao jedno. Tango jeste sve to. I upravo tu možemo pronaći odgovor na to zbog čega je tango i dalje tako popularan i izazovan za sve veći broj zaljubljenika u ovaj ples.

Tango karakteriše bogatstvo različitih emocija. Neke kompozicije su izrazito ritmične, energične i vesele, a neke nežne i melodične. Često u istoj pesmi nalazimo više ritmičkih slojeva. U popularnoj kulturi naročito se ističe dramatika tango muzike. U filmu Tango Karlosa Saure prikazuje se upravo taj strastveni, scenični deo ovog plesa. I u pozorištu, naročito u mjuziklima, veoma često nailazimo na elemente tango muzike i plesa, npr. u čuvenim brodvejskim hitovima Forever Tango i Chicago.

Plesači kažu da je za njih tango, ne samo uzbudljiv ples, već i način života. S obzirom na to da spada u najzahtevnije društvene plesove, iziskuje posvećenost, ali zauzvrat, zaljubljenici u ovaj ples potvrđuju – pruža veliko zadovoljstvo. Deo života današnjih tangerosa i tangera čine putovanja na različite plesne festivale i odlazak na plesne večeri.

Tango je jedan poseban vid jezika tela i umetnički nadahnute, neverbalne komunikacije koja omogućava da se ljudi iz različitih krajeva sveta kroz njega sretnu i razumeju.