Dobitnik „Prickera“ Liu Đijakun: „Dobra arhitektura je kao voda“

Liu Đijakun je imao težak start u životu i karijeri. Rođen je 1956. u Čengduu, glavnom gradu kineske pokrajine Sečuan. Njegovo školovanje je palo u vreme zloglasne Kulturne revolucije (1966-1976), kada su kineske komunističke vođe lomile sve nasleđene društvene institucije i ideološki prevaspitavale i grad i selo.

Bio je jedan od stotine hiljada mladih koji su poslani na rad u selo kako bi se razbio primat urbanosti u komunističkoj Kini. Taj program u žargonu Kulturne revolucije poznat kao „Plansko obrazovanje mladeži“ (zhiqing) sprovodio je društveni inžinjering kombinujući otvoreno i kondicionisano nasilje.

Liu je imao 17 godina kada je vlastitom voljom, ali u situaciji opšteg pritiska, prekinuo školovanje i otišao u poljoprivrednu komunu.

Mao Ce-Tungova smrt 1976. označila je kraj Kulturne revolucije. Visoko obrazovanje je ponovo postalo pristupačno, ali su generacije rođene pedesetih godina teško platile taj ideološki eksperiment. Mali broj njih je uspevao da se vrati u normalni akademski kurikulum.

Đijakun je bio jedan od njih, iako su mu bile potrebne godine da uopšte donese odluku čime će se baviti u životu. Godine 1982. je završio bečelor studije na građevini u Čunkingu, vratio se u rodni grad i zaposlio u državnom Institutu za arhitektonski dizajn.

Vrlo brzo je međutim tražio da ga partijsko rukovodstvo Instituta premesti u Tibet. Nijedna od njegovih biografija dostupnih na engleskom i nemačkom ne spominje političko neslaganje ili lični protest kao razlog za premeštaj. Iz izjava samog arhitekte koje prenosi Prickerov žiri, Đijakun je otišao u Tibet da bi se bavio pisanjem literature.

Kao Kafka, koji je danju bio direktor u osiguravajućem zavodu, noću književnik, tako je Liu Đijakun danju sedeo za crtačkim stolom, noću pisao romane i poeziju.

Vratio se arhitekturi, odnosno počeo ozbiljno da se bavi njome tek 1993, kada je u Šangaju video solo izložbu svog kolege s fakulteta, u Kini slavnog graditelja Tang Hua. Po vlastitom svedočanstvu, tek je tada shvatio šta arhitektura može kada se posmatra kao kognitivni proces van ideološki zadate estetike.

Od tog momenta zaista shvaćene slobode, pa do otvaranja vlastitog studija Jiakun Architects u Čengduu prošlo je šest godina.

U međuvremenu je Đijakun zajedno sa timom projektovao i podigao tridesetak kompleksnih objekata, od akademskih i kulturnih ustanova, do zajedničkih javnih prostora i komercijalnih institucija.

Arhitektura Liu Đijakuna: Staro i novo, kolektivno i individualno

Citat iz obrazloženja medjunarodnog osmočlanog žirija: „Identitet se odnosi na individuu u istoj meri kao i na kolektivni oseća pripadnosti. Liu Đijakun pristupa kineskoj tradiciji bez nostalgije i bez višeznačnosti, tretirajući je kao odskočnu dasku za inovacije. On stvara novu arhitekturu koja je u isto vreme istorijski arhiv, infrastruktura, pejzaž i javni prostor (...) On se ne opire dualizmu distopije i utopije, već ih prihvata kao kulturno nasleđe, sposobno da pomiri realnost i idealizam, a lokalnim rešenjima podari viziju univerzalnosti. Zato što je razvio jezik koji delatno opisuje socijalno i ekološki pravičan svet, Liu Đijakun se proglašava laureatom Prickerove nagrade za 2025."

Prevedeno: „Đijakunovi objekti se prilagođavaju prirodnom okolišu i lokalnim tradicijama bez straha od potčinjavanja kontekstu. To je arhitektura koja ne dominira smelošću već prihvata da služi. U njoj se prepoznaju istorijske forme kineskih pagoda, paviljona, vodenih vrtova i nekadašnjih carskih palata.

U skladu sa kineskom filosofijom, kolektivno ima prednost nad individualnim. U formulaciji žirija: „Đijakun podiže vrednost individualne perspektive tako što je spušta u temelje komunalnog i zajedničkog".

Materijali, prevashodno cigla i kamen, su u dobroj meri reciklirani. Upotreba tehnologije „nije ni visoka, ni niska već odgovarajuća (appropriate) zasnovana na memoriji lokalnih zajednica“, što prevedeno znači da Đijakun namerno zaostaje za smelim tehnološkim rešenjima da se optimalnije približi emocijama korisnika. Na taj način se, zaključuje žiri, stvaraju objekti koji stare sporije i lepše, i ne boje se zaborava.

Sam Đijakun ovako opisuje svoju arhitekturu: „Uvek sam želeo da budem kao voda – da tečem bez vlastite fiksne forme i kap po kap sipim u lokalitet na kome se nešto podiže. Jer voda vremenom dobija čvrste forme, transformiše se u arhitekturu, možda čak i u najvišu formu ljudske duhovne kreacije. Ipak, i dalje zadržava sve kvalitete tog mesta, i dobre i loše.“

Običnim proznim rečnikom, to bi bile podzemne vode na gradilištu. Žiri je uvažio filosofiju i poetiku takvog opisa.

Pricker, „arhitektonski Oskar“

Đijakun nikada nije gradio van granica Kine, ali je držao niz profesura na stranim univerzitetima. Između ostalog u Parizu, zatim na čuvenom Institutu za tehnologiju u Masačusetsu i Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu. Uz to i na svim poznatijim univerzitetima u samoj Kini.

Trenutno predaje arhitekturu na Akademiji lepih umetnosti u Pekingu. Privatno i dalje živi u rodnom Čengduu.

Dobitnik je brojnih nacionalnih i azijskih nagrada za dostignuća u arhitekturi.

Ovo je prvi put da Prickerov žiri nagrađuje autora čije su građevine vezane isključivo za nacionalni prostor. Uz dodatak da je Kina dovoljno velika i ekonomski moćna da bude laboratorija globalnih arhitektonskih trendova po vlastitom pravu.

U nacionalnom rasporedu vode Japanci sa devet osvojenih „Oskara za arhitekturu“, kako se Prickerova nagrada zove u medijima. Drugi su Amerikanci sa osam, pa Englezi sa tri Prickerova laureata.

Đijakun je drugi kineski arhitekta koji je dobio ovo odličje. Godine 2012 je nagradu osvojio njegov nešto mlađi kolega Vang Šu (r. 1963).

Ali možda je Prickera dobio još jedan Kinez, slavni arhitekta Jeoh Ming Pei. Kod te nagrade nije uvek jednostavno izvesti nacionalnu statistiku. Pei je rođen 1917. u Republici Kini, preteči kasnije Narodne republike Kine, ali kada je 1983 nagrađen, već je dugo bio američki državljanin.

Ovogodišnja odluka Prickerovog žirija, u kome sede tri ranija dobitnika te nagrade (predsednik Alehandro Aravena/Čile, 2016; Anne Lacaton/Francuska, 2021; Kazujo Sedžima/Japan 2010) dobro pokazuje: Trend ka arhitekturi koja uvažava jednostavno, lokalno tradicionalnije, emotivno, revitalizovano i reciklirano sve je cenjeniji.