Добитник „Прицкера“ Лиу Ђијакун: „Добра архитектура је као вода“

Лиу Ђијакун је имао тежак старт у животу и каријери. Рођен је 1956. у Ченгдуу, главном граду кинеске покрајине Сечуан. Његово школовање је пало у време злогласне Културне револуције (1966-1976), када су кинеске комунистичке вође ломиле све наслеђене друштвене институције и идеолошки преваспитавале и град и село.

Био је један од стотине хиљада младих који су послани на рад у село како би се разбио примат урбаности у комунистичкој Кини. Тај програм у жаргону Културне револуције познат као „Планско образовање младежи“ (zhiqing) спроводио је друштвени инжињеринг комбинујући отворено и кондиционисано насиље.

Лиу је имао 17 година када је властитом вољом, али у ситуацији општег притиска, прекинуо школовање и отишао у пољопривредну комуну.

Мао Це-Тунгова смрт 1976. означила је крај Културне револуције. Високо образовање је поново постало приступачно, али су генерације рођене педесетих година тешко платиле тај идеолошки експеримент. Мали број њих је успевао да се врати у нормални академски курикулум.

Ђијакун је био један од њих, иако су му биле потребне године да уопште донесе одлуку чиме ће се бавити у животу. Године 1982. је завршио бечелор студије на грађевини у Чункингу, вратио се у родни град и запослио у државном Институту за архитектонски дизајн.

Врло брзо је међутим тражио да га партијско руководство Института премести у Тибет. Ниједна од његових биографија доступних на енглеском и немачком не спомиње политичко неслагање или лични протест као разлог за премештај. Из изјава самог архитекте које преноси Прицкеров жири, Ђијакун је отишао у Тибет да би се бавио писањем литературе.

Као Кафка, који је дању био директор у осигуравајућем заводу, ноћу књижевник, тако је Лиу Ђијакун дању седео за цртачким столом, ноћу писао романе и поезију.

Вратио се архитектури, односно почео озбиљно да се бави њоме тек 1993, када је у Шангају видео соло изложбу свог колеге с факултета, у Кини славног градитеља Танг Хуа. По властитом сведочанству, тек је тада схватио шта архитектура може када се посматра као когнитивни процес ван идеолошки задате естетике.

Од тог момента заиста схваћене слободе, па до отварања властитог студија Jiakun Architects у Ченгдуу прошло је шест година.

У међувремену је Ђијакун заједно са тимом пројектовао и подигао тридесетак комплексних објеката, од академских и културних установа, до заједничких јавних простора и комерцијалних институција.

Архитектура Лиу Ђијакуна: Старо и ново, колективно и индивидуално

Цитат из образложења медјународног осмочланог жирија: „Идентитет се односи на индивидуу у истој мери као и на колективни осећа припадности. Лиу Ђијакун приступа кинеској традицији без носталгије и без вишезначности, третирајући је као одскочну даску за иновације. Он ствара нову архитектуру која је у исто време историјски архив, инфраструктура, пејзаж и јавни простор (...) Он се не опире дуализму дистопије и утопије, већ их прихвата као културно наслеђе, способно да помири реалност и идеализам, а локалним решењима подари визију универзалности. Зато што је развио језик који делатно описује социјално и еколошки правичан свет, Лиу Ђијакун се проглашава лауреатом Прицкерове награде за 2025."

Преведено: „Ђијакунови објекти се прилагођавају природном околишу и локалним традицијама без страха од потчињавања контексту. То је архитектура која не доминира смелошћу већ прихвата да служи. У њој се препознају историјске форме кинеских пагода, павиљона, водених вртова и некадашњих царских палата.

У складу са кинеском философијом, колективно има предност над индивидуалним. У формулацији жирија: „Ђијакун подиже вредност индивидуалне перспективе тако што је спушта у темеље комуналног и заједничког".

Материјали, превасходно цигла и камен, су у доброј мери рециклирани. Употреба технологије „није ни висока, ни ниска већ одговарајућа (appropriate) заснована на меморији локалних заједница“, што преведено значи да Ђијакун намерно заостаје за смелим технолошким решењима да се оптималније приближи емоцијама корисника. На тај начин се, закључује жири, стварају објекти који старе спорије и лепше, и не боје се заборава.

Сам Ђијакун овако описује своју архитектуру: „Увек сам желео да будем као вода – да течем без властите фиксне форме и кап по кап сипим у локалитет на коме се нешто подиже. Јер вода временом добија чврсте форме, трансформише се у архитектуру, можда чак и у највишу форму људске духовне креације. Ипак, и даље задржава све квалитете тог места, и добре и лоше.“

Обичним прозним речником, то би биле подземне воде на градилишту. Жири је уважио философију и поетику таквог описа.

Прицкер, „архитектонски Оскар“

Ђијакун никада није градио ван граница Кине, али је држао низ професура на страним универзитетима. Између осталог у Паризу, затим на чувеном Институту за технологију у Масачусетсу и Краљевској академији уметности у Лондону. Уз то и на свим познатијим универзитетима у самој Кини.

Тренутно предаје архитектуру на Академији лепих уметности у Пекингу. Приватно и даље живи у родном Ченгдуу.

Добитник је бројних националних и азијских награда за достигнућа у архитектури.

Ово је први пут да Прицкеров жири награђује аутора чије су грађевине везане искључиво за национални простор. Уз додатак да је Кина довољно велика и економски моћна да буде лабораторија глобалних архитектонских трендова по властитом праву.

У националном распореду воде Јапанци са девет освојених „Оскара за архитектуру“, како се Прицкерова награда зове у медијима. Други су Американци са осам, па Енглези са три Прицкерова лауреата.

Ђијакун је други кинески архитекта који је добио ово одличје. Године 2012 је награду освојио његов нешто млађи колега Ванг Шу (р. 1963).

Али можда је Прицкера добио још један Кинез, славни архитекта Јеох Минг Пеи. Код те награде није увек једноставно извести националну статистику. Пеи је рођен 1917. у Републици Кини, претечи касније Народне републике Кине, али када је 1983 награђен, већ је дуго био амерички држављанин.

Овогодишња одлука Прицкеровог жирија, у коме седе три ранија добитника те награде (председник Алехандро Аравена/Чиле, 2016; Anne Lacaton/Француска, 2021; Казујо Сеџима/Јапан 2010) добро показује: Тренд ка архитектури која уважава једноставно, локално традиционалније, емотивно, ревитализовано и рециклирано све је цењенији.