"Raub" i veliki profiteri, Muzej grada Beča i Doroteum

Posle Anschlußa 1938, na hiljade jevrejskih stanova u Beču je postalo slobodno lovište. Za izložbu je izabrano dvanaest slučajeva, i napravljeno po dvanaest video instalacija: Na onima u Jevrejskom muzeju, nečije ruke pažljivo pakuju predmete, na onima u Bečkom gradskom muzeju se oni vade iz ambalaže.

Monotono pakovanje i raspakovanje u krupnim kadrovima, to je sve što se vidi. Tako i danas izgleda transport umetnosti. Osim što se ovde radi o legalnoj krađi, čiji su veliki profiteri bili Muzej Grada Beča i Doroteum.

„Raub" je kad ti neko dođe u stan i iz njega jednostavno uzme sve što mu se dopada. Hteli smo da pokažemo kako nacionalsocijalisti nisu bili zainteresovani samo za značajnu umetnost i velike umetnike, već su službeni timovi, komšije i drugi zainteresovani dolazili da otmu naizgled beznačajne male kolekcije upotrebnih stvarčica. Restitucije su u takvim slučajevima praktično nemoguće", rekao je Hans Zulkenbaher, kustos Jevrejskog muzeja.

Jedna od video-instalacija prati slučaj časovničara i kolekcionara starih satova Aleksandra Grosa, rođenog u Novom Sadu. Nije bilo nikoga u Beču ko je o satovima znao tako mnogo kao Gros i njegov bliski prijatelj Rudolf Kaftan, direktor Bečkog muzeja za satove.

Jedne večeri je Kaftan došao u pratnji i pokupio čitavu Grosovu kolekciju. Tu su pravnici Siegfried Fuks, koji je skupljao ukrasnu dugmad i Moriz Grinebau, koji je skupljao kartone s figurama za papirna pozorišta. Sve te kolekcije su službeno preuzete, utopljene u gradske zbirke, prodate na aukcijama ili puf! nestale.

"Pojavila se šansa koja pre nije izgledala moguća da se jeftino nabave objekati koji zaokružuju fundus. Odjednom se otvorilo bogato tržište na kome je sve bilo povoljno. Uz to su se otimači i žrtve poznavali, nekad bili i prijatelji, što je zainteresovanima davalo priliku da se aktivno angažuju u otimanju, jer su znali gde šta stoji.

Muzeji bi naprosto sačinili popis želja, napisali u kojim privatnim zbirkama se objekti nalaze, i tu listu predali državnim institucijama", rekao je Gerhard Milhram, kustos Bečkog muzeja.

Sve države kroz istoriju su imale sluh za privatnu svojinu. Za furtum/krađu, još je u Rimskom pravu bila predviđena sankcija. Ali za otimačinu, kada se odozgo ukinu sve inhibicije kod ljudi, tu često nema kazne. Otimačina je večna bilo je u ratovima 90-tih, ili sad u zaplenama imovine između Zapada i Rusije. Razlika je samo ko nosi bele rukavice.