Preminuo književnik Dragoslav Mihailović

Književnik Dragoslav Mihailović, jedan od naših najznamenitijih pisaca, stvorio je književne junake, uzore plemenitosti, časti i odvažnosti – Kad su cvetale tikve, Petrijin venac, Čizmaše... I iz ličnog pakla Golog otoka izašao je s književnim rezultatom.

Retko se dešava u književnosti, ali Dragoslav Mihailović je uspeo da svojim delom stekne poštovanje i ugled teoretičara, ali istovremeno i decenijama naklonost najšire publike.

Samo za pet godina bilo je 12 izdanja romana Kad su cvetale tikve, knjige koja je prvi put objavljena 1968. godine.

Dragoslav Mihailović je od 1981. godine član Srpske akademije nauka i umetnosti i dobitnik brojnih priznanja, među kojima su i: Oktobarska nagrada Beograda (1967); Andrićeva nagrada (1976); Zlatna arena za scenario u Puli (1978); Nagrada „Bora Stanković“ (1994); Ninova nagrada (1984); Nagrada Narodne biblioteke Srbije (1985); Nagrada Vukove zadužbine (1994) Kočićeva nagrada (2011); Nagrada „Ramondia serbica“ (2016).

Čitav život posvetio je prozi i još sa sedam i po godina odlučio je da postane pisac.

Studirao je Filozofski fakultet u Beogradu na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Fakultet je završio 1957. godine, ali nije uspeo da nađe stalno zaposlenje; često je menjao posao.

Mihailović je tvrdio da je došao u sukob s Upravom državne bezbednosti (UDBA) pošto se pobunio protiv hapšenja svojih drugova, koji su uhapšeni zbog političkih viceva. Nakon toga, jedan svedok je izjavio da se Dragoslav Mihailović od samog početka opredelio za rezoluciju Informbiroa, kao i da je izjavio da je Tito „američki špijun” i da je partija „likvidirala SKOJ”. Godine 1949. izbačen je iz kandidature za člana Komunističke partije Jugoslavije, a 15. septembra 1950. je uhapšen. Na Goli otok prebačen je 28. februara 1951. i tamo je proveo 15 meseci.

Pripovedačkom knjigom Frede, laku noć (1967), Mihailović je iznenada kročio na književnu scenu, bez „literarnih svatova i kumova“, kako je jednom prilikom prokomentarisao Borislav Mihailović Mihiz.

„Svojom prvom knjigom načinio radikalan raskid sa jednoličnim, hermetičnim i prilično zamornim pripovednim modelom koji je vladao pedesetih godina. Umesto istorijskih, mitskih, egzotičnih i apstraktnih sadržaja, dobili smo priče u čije središte je smešten obični, mali čovek; priče koje prikazuju svakodnevicu i vezane su za naše tlo i naš jezik; priče koje su nastale na tragu realističke tradicije, potom, prevazišle su njene vrednosti i prilagodile ih potrebama moderne književnosti“, piše Milica Kecojević u knjizi Poetika pripovedanja Dragoslava Mihailovića.

Roman Čizmaši iz 1983. ovenčan je Ninovom nagradom kritike, a potom Nagradom Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine. Po ovom delu je 2015. snimljena serija koja imala izuzetno veliku gledanost.

Prošle godine je dobio nagradu „Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.

Od 1990. godine Dragoslav Mihailović je počeo da objavljuje dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova Goli otok, kao i publicistička dela i naučne studije.

Mihailović će ostati upamćen po specifičnom tipu junaka koje je uveo u srpsku književnost. Zatim, po tome što je rodnu Ćupriju načinio povlašćenim prostorom svoje proze i po smelosti da pokaže da je razgovorni jezik ravnopravan sa književnim, odnosno da su oba jednako pogodna za umetničko izražavanje.

Njegovu biografiju napisao je Robert Hodel Reči od mramora, Dragoslav Mihailović – život i delo.