Margaret Atvud i Nil Gejman predstavljaju novi roman Salmana Ruždija, „Grad pobede“

Tri decenije nakon što je iranski ajatolah Homeini pozvao na ubistvo Salmana Ruždija, činilo se da je taj grč verskog varvarstva izbledeo i posato istorijski kuriozitet. Posle godina skrivanja, autor Satanskih stihova, vratio se nečemu kao normalnom životu.

U stvari, do 2017. godine, prema staroj formuli Tragedija + Vreme = Komedija, edikt mrtvog ajatolaha se osećao toliko udaljenim da je Ruždi mogao da se pojavi kao on sam. Ali klica netrpeljivosti se raštrkala po celom svetu i ležala je uspavana duže nego što je iko očekivao, piše Ton Čarls, kolumnista Vašington posta.

U avgustu, dok se pripremao da govori na Šutukva institutu o važnosti obezbeđivanja sigurnog utočišta prognanim piscima, Ruždija je nožem napao čovek iz publike. Pre nego što je ubica uspeo da se obuzda, Ruždi je izboden 10 puta. Preživeo je, ali je izgubio vid na jednom oku i ne može da koristi jednu ruku.

To užasno iskušenje izazvalo je trenutni nalet plemenitih izjava o svetosti slobode izražavanja. Ali pisci širom sveta i dalje su žrtve maltretiranja, zatvarani su, pa čak i ubijani zbog svog rada. A u Sjedinjenim Državama, verski fanatici i njihovi najciničniji politički saveznici otkrili su da zabrana knjiga, osuda pisaca i pretnje bibliotekarima ostaju efikasne taktike za prikupljanje novca i širenje njihove propagande.

Kakvo je zadovoljstvo, dakle, u ovom teškom trenutku dobiti magični novi roman samog Ruždija. Iako je Grad pobede završen pre napada na Šutukva institutu, nemoguće je ne pročitati delove ove velike fantazije kao alegoriju autorove borbe protiv sektaške mržnje i neznanja. Zaista, s obzirom na fizičke i emocionalne žrtve koje je podneo, neke koincidencije između ove priče i njegovog života gotovo su previše potresne da bi mogle da se podnesu, dodaje Čarls.

U veselom uvodu, Ruždi ove stranice ne predstavlja kao sopstvenu kreaciju, već samo kao svoj „potpuno izvedeni“ sažetak drevne epske pesme. Sanskritski tekst, tvrdi on, nedavno je otkriven u glinenom loncu usred ruševina Vidžinagara. Ovo besmrtno remek-delo, Džejpradžej, delo je proročice po imenu Pampa Kampana koja je umrla 1565. godine u 247. godini.

Neki od tih detalja zvuče sumnjivo, a pojedini su barem malo istorijski pouzdani. Vidžinagar – „Grad pobede“ na sanskritu – zaista je nekada bio glavni grad ogromnog hinduističkog carstva u južnoj Indiji. Zapisi ukazuju na naprednu, kulturno tolerantnu metropolu velikog bogatstva i razrađene infrastrukture. Ali grad je na kraju podlegao muslimanskim vojskama koje su ga temeljno opustošile.

Priča počinje mnogo pre uspona i pada carstva Vidžinagar, u spaljenim ostacima „malenog, poraženog kraljevstva“. U ovoj razoružavajuće stvarnoj sceni, preživele udovice napuštaju svoju tvrđavu, prave veliku lomaču duž reke i zatim uskaču u plamen.

Ostavljena – i traumatizovana – je Pampa Kampana, devetogodišnja ćerka jedne od žena. Privučena njenom žestokom vitalnošću, boginja počinje da govori sa odlučnom devojčicom i kroz nju. „Borićete se da se postarate da žena više nikada ne bude spaljena na ovaj način“, objavljuje boginja, „i da muškarci počnu da doživljavaju žene na drugačiji način“.

Skoro deceniju kasnije, kada dva pastira dolaze tražeći mudrost, ona blagosilja vreću semena i kaže braći da ih poseju na mestu gde je njena majka umrla. U tim trenucima – a česti su u Gradu pobede – Ruždijev magični stil otkriva čuda. U roku od sat vremena nakon što se seme raspršilo, „vazduh je počeo da svetluca“, piše on, a spektakularni grad je iznikao iz kamenog tla.

Ali oni su više kao zombiji nego Adam i Eva, a grad u nastajanju nema nikakvo značenje, nema istoriju. I tako, Pampa se okreće fikciji. Ona šapuće svakom stanovniku Vidžiangara ko su i kakva je njihova prošlost.

U ovom delu knjige se može čuti filozofija čoveka koji je proveo skoro 50 godina vrteći priče koje su postale moćne kao istorija – od Dece ponoći, koja je dobila Bukerovu nagradu 1981, do Satanskih stihova, koji su izazvali proteste.

Ali koliko god da su njene moći izuzetne, Pampa ne može da svoj grad održi prosperitetnim ili, na kraju, čak i da ga održi. „Zaliha magije nije beskonačna“, kaže ona jednom kralju. Ali Pampa može da šapuće, i može da ubeđuje, pa čak i nakon što su je neprijatelji oslepeli, može da piše. 

„Reči su jedini pobednici“, proglašava se na kraju romana. Ova iskrena, gotovo dečja vera u transcendentnost reči prožima ceo Grad pobede, i neobično je srodan pojmu svetog teksta, koji je Ruždi osporio, plativši visoku cenu, u Satanskim stihovima. Pampine narativne supermoći potiču od božanske Parvati, a roman se ponavlja kroz trop pripovedanja kao svetog poziva, svojstvenog indijskim epovima, čiji su autori, po tradiciji, bili bogovi.

Šta je sa Ruždijevim moćima, pita se kritičar Fajnenšal tajmsa, Tandžil Rašid. Ne možemo znati da li su bogom dani, ali na osnovu dokaza ove duboko zabavne priče – Ruždi svakako još uvek ima dar za alhemiju.

„Loša vremena“, kako je Ruždi jednom napisao, „tradicionalno proizvode dobre knjige“.