Spoj emocije i pokreta - srpski slikar Nemanja Vučković izlaže „unutrašnji dinamizam" u Beču

Vučković je slikar lirske apstrakcije i apstraktnog ekspresionizma, čiji kolorit stoji u mimetičkoj komunikaciji s prirodom. Glavna karakteristika njegovih slika je unutrašnji dinamizam, koji nastaje u spoju emocije i pokreta. Motivi su nagovešteni, ali konsekventno neprepoznatljivi unutar imaginarnih prostora koji simuliraju vodu, svemir i vetar, ili se u debelim pastoznim nanosima uzdižu sa platna kao reljefni pejzaži.

Nemanja Vučković je do sada imao 16 samostalnih izložbi u Srbiji i regionu (Bugarska, Crna Gora, Severna Makedonija), u Beogradu poslednji put pre godinu dana u Kući legata.

Kako požnjeti plodove umetnosti

Promocija nacionalnih umetnika van granica zemlje oduvek je bila velika stavka u radu diplomatskih predstavništava. Neke diplomatije imaju dugu tradiciju u korišćenju umetnosti kao svojevrsnog „atašea za kulturu", druge zaboravljaju da koriste to moćno sredstvo za formiranje i promenu imidža jedne države u svetu.

Na tom polju se srpska diplomatija generalno sreće sa tri tipa komplikacija.

Najpre sa Srpkinjama i Srbima koji su „inokosno" došli do međunarodnog uspeha, i nisu tek tako spremni da tolerišu transfer vlastite slave u diplomatsku valutu Srbije, kao recimo Marina Abramović ili Bogdan Roščić.

Tu se diplomatija, srpska kao i svaka druga, sreće sa fenomenom ličnog uspeha i njegovog prava na suverenitet. Jedino što pomaže je radovati se njihovom uspehu, zahvalno i bezuslovno.

Drugi tip komplikacije je kako doći do šire relevantnosti. Dosta umetnika rado koristi logistiku srpskih ambasada, na obostranu korist. Ali, tu se takođe pojavljuje problem, koji prati i sadašnju prezentaciju Vučkovića u Beču, taj da srpska diplomatska predstavništva nemaju sistematske baze podataka o sektoru galerija, kustosa, tržišta i ostalih producenata umetničkog ukusa u zemlji domaćinu.

Takve izložbe ostaju dobrodošle manifestacije za dijasporu, otvaranje novih vidika za onaj deo naviknut da umetnost završava na folkloru, pesmi i herojskoj poeziji.

Dobro, ali nedovoljno. Zato Nebojša Rodić, srpski amabasador u Beču sad namerava da raširi prostore prezentacije živih srpskih umetnika, tako da oni steknu relevantnost i na austrijskoj kulturnoj sceni. 

Propaganda? Ne, naturalizam

Postoji i treći tip diplomatske prezentacije, one koja spaja melanholiju iz umetničkih formi sa nekim neposrednim državnim ciljem. Tu na primer spadaju izložbe fotografija Martovskog pogroma 2004, ili srpskih manastira s Kosova pre nekoliko godina u Parizu.

Izazov kod takvog tipa korišćenja umetnosti je kako izbeći kvalifikaciju za propagandu.

Da se i to može s uspehom, pokazuje izložba o „Banjskom zlatu" u Beču pre sedam godina, koja je postala dogadjaj od važnosti ne samo za Srbiju i srpsku dijasporu, već i za Austriju i austrijsku publiku. Osnovno - manifestacija „Banjskog zlata" je već u planiranju iskoračila iz nacionalnog kruga.

Srpska diplomatska predstavništva u Evropi tek odnedavno počinju da razrađuju sveobuhvatniju estetsku agendu kao polugu državne promocije. Put do njene efikasnije primene nije jednostavan, ali ni dramatično komplikovan. 

Za početak, pored umetnosti kao generalnog „atašea za kulturu", trebalo bi zapošljavati i pravog atašea samo za umetnost. Umetnost je istina neprocenjivi saradnik u diplomatiji, ali njena pravila određuju profesionalci iz kulturnog pogona, ne iz patriotskog.