„Tamo gde se ne čujemo, sigurno je kraj sveta" - 59. Oktobarski salon u RTS Klubu

Radio Jugoslavija je emitovala programe na 13 jezika namenjene slušaocima širom sveta. U periodu pre interneta, to je bio jedini način za mnoge od njih da prvi put saznaju, ali i da kontinuirano prate informacije o životu, radu i društvu Jugoslavije, socijalističke zemlje koja nije pripadala nijednom od blokova u „hladnom ratu".

Zainteresovani slušaoci su program primali kratkim talasima, a sam Radio Jugoslavija se oslanjao na radio amatere širom sveta, često okupljene u klubove slušalaca, za procenu kvaliteta signala na svojim frekvencijama. Oni su, uz propratne komentare, slali ocene na osnovu međunarodnog protokola SINPO, opisujući jasnoću signala, stepen interferencije, šuma i poremećaje u propagaciji.

Mnogi slušaoci slali su i pitanja, željni više informacija o Jugoslaviji koje su za njih tada bile teško dostupne na druge načine. I ovo može navesti na razmišljanje o jasnoći signala, šumu, interferenciji i poremećajima u propagaciji informacija u, naizgled jasno, podeljenom svetu. Ipak, iz komentara možemo iščitati neku vrstu poverenja u tačnost informacija koje primaju i želju da se razumevanje (moglo bi se reći) druge strane produbi.

Poštanske marke sa ovih pisama i same su služile kao male propagandne poruke zemalja koje ih štampaju, afirmišući njihove simbole, vrednosti i dostignuća. Iako su se obraćali novinarima i mediju, iz sadržaja mnogih pisama nije teško steći utisak da su razgovarali i sa Jugoslavijom u nekoj vrsti lične kulturne razmene i diplomatije.

U Radio Jugoslaviji su na sva ova pisma, kojih je svakodnevno stizalo više desetina, odgovarali zaposleni u redakcijama za različite jezike. Među dokumentima o programskim planovima, sastancima kolegijuma i radničkih saveta dostupnim u Arhivu Jugoslavije, sačuvan je deo njihovih sadržaja, ali ne i odgovori na njih.

U pismima slušalaca najčešća su pitanja bila u vezi sa životom u Jugoslaviji, jer je ova radio-stanica za mnoge bila jedini način, u vremenu, pre interneta da o tome nešto saznaju.

Izložba Tamo gde se ne čujemo sigurno je kraj sveta otvorena je u RTS klubu do kraja Oktobarskog salona, do 4. decembra. 

O umetničkom kolektivu 

„Jednostavno rečeno" istražuje, promišlja i predstavlja kulturno i industrijsko nasleđe Jugoslavije. Do sada su se bavili najviše FAP-om iz Priboja, a tu su i: Keramika Mladenovac, IKL Barajevo, „Rikard Benčić", „Torpedo", Rijeka, „Vesna" Sjenica, Radio Jugoslavija, FAMOS Sarajevo.

Njihovi su procesi otvoreni i pozivaju ljude na učešće i dijalog. Objavili su publikacije Što baš sad, što baš FAP i Već neviđeno, kao i video: FAP nije bio samo firma. Tu su i izložbe Već neviđeno, u Priboju i Beogradu i Jutro naše zore - tražeći fabriku, otkrili smo grad (Artget galerija KCB i Zavičajni muzej Priboj). Za sebe kažu: „Radimo u galerijama i kafanama, na trgovima, u vozovima i kamionima, na obalama..."

Ivana Bogićević Leko, rođena je 1971. godine u Beogradu. Diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku pozorišne i radio režije. Režirala nekoliko pozorišnih komada i radio drama od 1997. do 2007. u Srbiji i Crnoj Gori. Od 1993. angažovano radi u različitim programima za srednjoškolce i studente, kao edukatorka i voditeljka radionica, a takođe i sa marginalnim grupama, pre svega migrantima i izbeglicama. Od 2000. usmerena je prevashodno na pedagoški rad sa decom i mladima.

Radila je kao saradnica u programima za decu i mlade u različitim organizacijama: Grupa 484, Centar za kulturu „Stari Grad", Školigrica, Omladinski otvoreni klub, Beograd, C-31, Klub OPA (Omladina pokreće akciju), Bazaart, Beograd, Kulturni centar Beograda, Fondacija „Jelena Šantić", UNICEF, Prijatelji dece Srbije, pozorište „Boško Buha", Visoki Komesarijat za nacionalne manjine OEBS. Saradnica je Muzeja grada Beograda, kao voditeljka radionica. Učestvovala je u više lokalnih i regionalnih radionica, konferencija, seminara i okruglih stolova na temu kreativnost i učešće dece i mladih. Dobitnica nagrade Fondacije „Jelena Šantić" za 2020.

Luka Knežević Strika rođen je 1983. u Beogradu. Fotograf i kulturni radnik, studirao je psihologiju (od 2002) na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Jedan je od osnivača fotografskog kolektiva Belgrade Raw (2009). Bio je jedan od kustosa programa galerije Artget Kulturnog centra Beograda (2012). Jedan je od osnivača, menadžer i urednik rezidencijalnog programa za umetnike Multimadeira (2013). Koosnivač je Ostavinske galerije u okviru KC Magacin (2016). Član Upravnog odbora Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (2015-2019, predsednik UO 2017-2019).

Kao umetnik i kustos, samostalno i u kolektivima, izlagao je u Austriji, Nemačkoj, Portugalu, Hrvatskoj i na brojnim izložbama u Srbiji. Koautor je dve fotoknjige kolektiva Belgrade Raw.

Od 2015. je i saradnik na projektima podrške migrantima organizacije Grupa 484. Od 2019 deo je upravnog odbora evropske platforme za participativno grantiranje "Fundaction". Izlagao je na izložbama u Srbiji i inostranstvu (Regensburg, Lajpcig, Beč, Zagreb, Beograd). Kao fotograf je radio za klijente iz Srbije i inostranstva kao što su festival Egzit, Share konferencija, Resonate festival, Smart kolektiv, Festival nauke, Elevate festival u Gracu...

Rad Slike reči otkupljen mu je 2014. na konkursu Ministarstva kulture za kolekciju Oktobarskog salona Kulturnog centra Beograda. Fotografije i foto-eseji objavljivani su mu u brojnim domaćim i stranim štampanim publikacijama, među kojima su The Wire, Para i Photopresse, kao i na mnogim onlajn magazinima i portalima. Dobitnik je nagrade za najbolju fotografiju u kategoriji „Umetnost" na konkursu Serbia Press Photo. 

Isidora Popović je rođena 1994. godine u Beogradu. Završila je master studije psihologije i istražuje prakse vezane za upravljanje i brigu o zajedničkim dobrima iz psihološke perspektive. Članica je Plesne grupe NEUT i Organizacije „Jednostavno rečeno" od 2021. godine.