Frojdov muzej u novom ruhu – kako nacrtati oluju u duši

U novembru 1914, negde u vreme Kolubarske bitke, Frojd je prvi put stajao nemoćan i zbunjen pred destruktivnom snagom rata.

Iz bečkog stana, današnjeg muzeja, pisao je svojoj studentkinji Lu Salome: "Ja ne sumnjam da će čovečanstvo preživeti i ovaj rat. (...) Svestan sam da je nauka samo prividno umrla i da će se oporaviti, ali humanost je definitivno mrtva."

U godini posle toga, dok je u Evropi trajalo zatišje i sukob koji će posle ući u istoriju kao Prvi svetski rat još kao takav nije počeo, Frojd je objavio esej "O ratu i smrti" (Zeitgemäßes über Krieg und Tod/O ratu i smrti našeg vremena).

Originalno izdanje te knjižice se danas nalazi u staklenoj vitrini među eksponatima u nekadašnjoj spavaćoj sobi Sigmunda i Marte Frojd.

Pored vitrine sa prvim izdanjima eseja "Nelagoda u kulturi" (1930), "Totem i tabu" (1913), "Budućnost jedne iluzije" (1927), "Uvod u teoriju narcizma" (1914), "Tuga i melanholija" (1916), posetioca očekuje audio punkt sa snimcima iz "Tumačenja snova", knjige objavljene 1900 godine. Snove Frojdovih pacijenata čita jedna od najpoznatijih austrijskih glumica, Birgit Minihmajer.

U sredini sobe rat i smrt iz 1914, na zidu minijaturna fotografija bračnog kreveta Marte i Sigmunda, do prozora se vrti tonska traka na kojoj istrenirani glumački glas opisuje snove prvih Frojdovih pacijenata. Šta su sanjali ljudi iz, recimo, 1898 - isto ili drugačije od današnjih?

Već ovaj kratki uvod pokazuje da u centru novog muzejskog koncepta ne stoji toliko sam Frojd, koliko kuća u kojoj je živeo i radio, niz prostora koji se otvaraju horizontalno i vertikalno: Prva ordinacija u visokom parteru, iznad nje u mezaninu privatan stan Frojdovih i druga, prostranija ordinacija.

U četvorospratnici klasicističke fasade, porodica Frojd je, kako je rastao njen socijalni i imovinski status, spojila tri stambene jedinice u ranom "home office" sistemu.

Loša vremena za dobre ljude su dobra vremena za loše ljude

Iz arhitektonske supstance čitave zgrade su u toku renoviranja izdvojeni prostori za muzejsku prodavnicu, garderobu, umetničke instalacije i kafić s ulice te prirodati autentičnom jezgru tri stambene jedinice Frojdovih.

Muzej je sad skoro duplo veći i prostire se na 550 kvadratnih metara.
Novi izložbeni koncept potpisuje čitav tim, ali u ime preglednosti se ovde spominju samo direktorka Muzeja Monika Pesler i bečka arhitektonska legenda Herman Čeh.

Frojd je sada nešto kao počasni podstanar u vlastitom muzeju.

Druga interpretacija: Frojd je insceniran kao markantni saputnik jednog vremena koje je korak po korak vodilo od užasa Prvog do užasa Drugog svetskog rata.

Treća interpretacija: Kroz fizičke tragove upisane u zidove i tavanice muzeja, Frojd je unapređen u turističkog vodiča višeg ranga.

Arhitektonski prostori Sigmunda Frojda

"Frojdova kuća", odnosno stambena zgrada u Brdovitoj ulici/Berggasse 19 je podignuta 1890. Autor je švajcarski arhitekt Herman Štirlin (Hermann Stierlin), koji se doselio u Beč i tu ostao do kraja života.

Genius loci u Brdovitoj 19 i inače pamti prominentne stanare. Tu je nekad stajala kuća Viktora Adlera, jednog od glavnih predstavnika austromarksizma, srušena da bi napravila mesto za Štirlinovu zgradu. Sportskim rečnikom, psihoanaliza je potukla socijaldemokratiju sa 1:0.

Po formi je Štirlin bio predstavnik Istorizma, u Srbiji se za arhitekturu tog vremena upotrebljava i termin "akademski stil".

Zgradu u Brdovitoj je Štirlin podigao u svom omiljenom stilu, neorenesansi: Kamena rustika na portalu i prvom spratu (tehnički mezanin) kao da je izašla iz priručnika renesansne arhitekture Sebastijana Serlija (1537). Na fasadi se prominentno izdvaja "belle etage" sa lođom uokvirenom stubovima pod kapitelima.

Frojd se uselio odmah po završetku gradnje, 1891, i to u stan u prizemlju (tehnički visokom parteru, jer je malo podignut od nivoa ulice) i jedan na prvom spratu/mezaninu. Dole ordinacija, gore stan.

U reprezentativnim urbanim palatama tog vremena koje su podizane sa namerom iznajmljivanja, prizemni stanovi su bili najjeftiniji.

Standard je uvek bio isti - s ulice lokali za iznajmljivanje, iza njih prizemni stan "hausmajstora", iznad jedan ili dva sprata "belle etage" za vlasnika ili imućnije stanare.

Dalje u vis počinjao je prostor sve nižih tavanica. Najpre sobe za poslugu, kao sobarice, kuvarice, guvernante, nakon toga niz sve manjih stanova za zanatlije-samce, učitelje, pisce, umetnike i ostale izdanke rastuće podele rada unutar nove građanske klase.

Ukratko, Frojdova zgrada pripada tipu gradskih palata gde je fasada bila od kamena za večnost, dok je iza nje samo sekcija u sredini bila reprezentativna, a ostatak raslojen po klasama.

To da je Frojd u startu zauzimao dva nivoa, oba ispod "belle etage" treba čitati kao ambivalentnost njegovog socijalnog uspona.

Kao Jevrejin rođen u Moravskoj (današnja Češka), čija se porodica doselila u siromašni jevrejski kvart u opštini Leopoldštat, Frojd je važio kao uspešan čim je mogao da se izvuče odatle, pređe Dunavski kanal i u centru grada otvori ordinaciju.

Do 1908. je ordinirao u tom malom neuglednom prostoru, u prizemlju, nakon čega je iznajmio još jedan stan u mezaninu i tu uredio reprezentativniji prostor za pacijente.

Korak po korak, Frojdov akademski uspeh je dobijao odgovarajuće prostorne forme. Sa svoje strane, prostorne forme su se postepeno pretvarale u statusne simbole.

Nije se obogatio, ali je postao ugledan i uspešan, izdvojen iz mase jevrejske sirotinje koja je negde od 1880. preplavila severna predgrađa Beča. Svejedno - bio je Jevrejin, za neke mistik, i što se njih tiče bavio se histeričnim, neurotičnima i ostalim neprilagođenim tipovima.

Do 1938. je Frojd bio dovoljno internacionalno poznat, da se nacisti kod preuzimanja vlasti nisu usudili da ga pošalju u logor, već su mu dopustili da se iseli za London, gde je naredne godine umro od kancera. Ili od morfijuma koji mu je ubrizgao njegov bečki doktor, i on poveden u londonski egzil s tom namerom.

Beč, od psihoanalize do nacizma i natrag

Štirlinova zgrada "nije neoriginalna", kako je opisuje Herman Čeh. Ako se izbriše dvostruka negacija, ostaje konstatacija da arhitektonski i stilski nije ništa posebno.

Ono što je čini posebnom su dve stvari: Originalni "haustor" sa ogradom od kovanog gvožđa u jugendstilu i, naravno, činjenica da je u njoj skoro pedeset godina živeo i radio otac psihoanalize.

Monika Pesler i Herman Čeh su čitav koncept obnove vešto razvili oko te dve tačke i zgradu pretvorili "u muzej same sebe".

Nakon renoviranja, Frojd je samo nosač smisla, ali ne više i glavni lik tog muzeja. Glavnu ulogu po novom igra takozvani fenomenološki prostor.

Prevedeno, "fenomenološki prostor" je onaj koji se više ne otvara duž ose, perspektive i pogleda, već koji se rađa hodanjem. Perspektivni prostor se vidi okom, fenomenološki se gazi nogom.

Mnogi savremeni umetnici se igraju sa predstavom "fenomenološkog prostora". To znači da gledalac/posetilac dobija predstavu o jednom objektu tek nakon što je optrčao oko njega i odgledao ga sa svih strana, a da nikad nije shvatio koja je glavna. A i ne može, jer glavne strane uopšte nema!

Monika Pesler: "Kuća sada poseduje čvršću izvornu strukturu, zajedno sa elementom uživanja u osećaju putovanja kroz vreme. Posetioci se kreću tačno po stopama porodice Frojd i njihovih pacijenata, prolaze istim uhodanim stazama, kao recimo diskretnim izlazom korištenim od onih kojima je bilo neugodno da ih se vidi kako napuštaju psihijatrijsku praksu."

Ispod starih naslaga kreča i farbe iščeprkana su ostrva izvornog izgleda i ostavljena kao spomenici istorije, memorije i srama.

Na jednom mestu Pesler pokazuje autentičnu dekoraciju na tavanici - napre Štirlinova zbrkana neorenesansa, preko nje geometrijska jugendstil linija po želji Ane Frojd, ali sve malo i usko, kratki bljesak ljudi koji su tu nekad zaista živeli.

Strukturna analogija između vizije i stvarnosti

Kreativni timovi koji stoje iza memorijalnih kuća bilo gde na svetu uvek polaze od iste dileme: Da li se odlučiti za pozorišnu prezentaciju i urediti stan kao da su njegovi stanari pre pet minuta izašli sa namerom da se vrate kući na ručak? Ili naprotiv postaviti abstraktni, konceptualni znak da je tu nekad živeo neko ko je zadužio čovečanstvo?

U većini slučajeva, radi se o hibridima između ta dva principa.

Da bude jasnije kako su to autori novog Frojdovog muzeja "analoški preveli viziju u stvarnost" neka posluži jedan poznati srpski primer, Vukova rodna kuća u Tršiću, koja takođe funkcioniše kao fenomenološki prostor.

Najpre, to uopšte nije Vukova kuća, jer je ona više puta gorela, a u realnosti je dovoljno i samo jednom.

Gordana Ilić Marković, profesorka srpskog jezika na bečkom univerzitetu, profesionalno angažovana na Vukovim saborima, opisuje proces dug vek i po, kojim je Vuk vraćao suverenitet nad svojim izvornim prostorom.

Ilić Markovićeva za RTS: "Kada su Vukovi posmrtni ostaci 1897 preneti iz Beča za Beograd, poboden je hrastov krst na tački gde se nalazilo bivše ognjište. Tek je 1933. na tom mestu podignuta kuća koja u idealu odgovara tipu jadarskih kuća iz Vukovog detinjstva. Iza "autentičnosti" Vukove memorijalne kuće stoji dizajn arhitekte Miodraga Vasića i etnologa Tihomira Đorđević. Kad je podignuta kuća, krst je unesen unutra."

S jedne strane Vukova "rodna kuća" kao pozorišni elemenat memorijalnog koncepta, s druge strane masivni drveni krst kao koncept, kao simbol koji čuva izvornost jednog prostora dok se on ponovo ne "obuče" u kuću. Kuća i krst kao izmenjivi principi.

Teatar i apstrakcija se takođe mešaju i u Frojdovom muzeju. Frojdov stan je "arijenizovan" 1938. Ni posle rata on nije vraćen porodici, iako je Frojdova ćerka Ana živela do 1982. Osim toga je bio iznajmljen, a ne u vlasništvu. Posle 1945 u njemu su živeli sasvim deseti ljudi.

Muzej je otvoren tek 1971, kada se Ana vratila u Beč i poklonila nekoliko autentičnih predmeta, između ostalog i ogledalo koje je Frojdu služilo za zbunjivanje pacijenata.

Autentična čekaonica za pacijente, autentični nameštaj, knjige, naočare, sitni predmeti, uski prostor gde je Ana ispirala ocu rane od niza operacija - to je pozorišni deo memorijalne kuće.

Senke na zidu gde su nekad stajali autentični predmeti, obrisi istorije, tragovi upotrebe, teška atmosfera sramote koju Beč dan danas oseća pred Frojdovim nasleđem - to je konceptualni deo.

Gabariti psihoanalitičke umetnosti

Prva ordinacija i novododani lokal s ulične strane se danas koriste kao izložbeni prostor savremene umetnosti, mahom konceptualne.

Čitava psihoanaliza je prostor slike. Jedan od metoda koji se koristi u istoriji umetnosti se zove psihoanalitički.

Dosta likovnih umetnika vidi svoj rad unutar okvira psihoanalize. Poznati arhitekt postmodernizma Hans Holajn je bio opsednut time kako "nacrtati" psihoanalizu.

Pesler i Čeh obilno eksploatišu tu vezu između psihoanalize i umetnosti. Muzej je poslednjih tridesetak godina skupio malu, ali upečatljivu zbirku konceptualnih i minimalnih objekata, a sad ima gde i da je pokaže.

Izložbu pod nazivom "Sakrivene misli vizuelne prirode" inicirao je američki konceptualista Josef Košut, jedan od "frojdijanaca" u umetnosti.

Od drugih autora spominjemo poznatog austrijskog umetnika Franca Vesta, čiji gvozdeni krevet danas stoji u sobi u kojoj je Frojd pisao "Tumačenje snova". Ili instalaciju američkog umetnika Roberta Longa sa razornim talasom koji deluje iz temelja zgrade, u prenosnom smislu iz temelja civilizacije.

Monika Pesler za RTS: "Frojd se bavio nesvesnim, potisnutim, onim što budi strah, a vidimo da se upravo u ovim vremenima, kroz fake news, kroz potragu za istinom, pokazuje koliko je strahova ostalo u nama. I zato je važno upravo odavde posredovati psihonanlizu kao potragu za istinom. Tek onaj ko ima hrabrosti da se suoči sa istinom, može razviti strategije da izađe na kraj sa teškim vremenima korone."

Frojd, naš savremenik? Pre konceptualni Frojd kao naša sudbina.