„Dodsvort“, roman koji je Sinkleru Luisu najavio Nobelovu nagradu

Dodsvort je objavljen 1929. godine, a naredne je ovenčan najprestižnijim literarnim priznanjem. I ako do sada niste pričitali nijednu njegovu knjigu ova će biti dovoljna za odgovor na pitanje kako je zaslužio nagradu. Savršeno preciznim literarnim skalpelom najfinije izrade secira bračne i prijateljske odnose, složeno američko društvo, kulturni pad, odnos njenih žitelja prema Evropi, večna mišljenja o tome kakvi su baš svi Englezi, svi Francuzi, svi Italijani, poznate stereotipe.

Kao da je danas napisan

Koliko im je neograničen rok trajanja svedoči činjenica da kada u romanu ne bi bilo parobroda i telegrafa činilo bi se da je upravo sada napisan.

Radnja je smeštena u Zenit, gradić na američkom Srednjem Zapadu, koji je Sinkler Luis izmaštao za junake svojih romana. Godina je 1903, „vrhunac civilizacije“. Samjuel Sam Dodsvort radi kao inženjer u fabrici automobila Revelejšn. Izuzetno je kreativan, s gotovo detinjastom radošću i žarom predan poslu, toliko da se i sam sebi ponekad podsmeva koliko je ushićen razmišljanjem o karburatorima.

Uspeva da unapredi liniju automobila, kako je sam govorio, „da više ne liče na kočije bez konja“ kao do tada. Uspeh mu donosi napredovanje i postaje predsednik fabrike. Čini se da je od onih srećnika kojima baš sve ide od ruke. On je i bivša, lokalna zvezda univerzitetskog fudbala, uskoro suprug ćerke najbogatijeg čoveka u Zenitu, lepe Fran.

„Znao je da je ona najlepše dete na svetu; znao je da će je oženiti i zauvek čuvati u svetilištu, znao je da je, nakon godina zbunjenog razmišljanja o svrsi života, pronašao tu svrhu“.

I uistinu, ona će za njega uvek ostati dete o kojem roditeljski nežno i predano brine.

Rimsko carstvo 20. veka

Brak počinje planovima o živopisnim putovanjima, ali godine prolaze. Kada shvate da su roditelji već odrasle dece, Fran želi da ostvari plan s početka zajedničkog života, put u Evropu. Sam Dodsvort odlučuje da se penzioniše i kreću. Prva stanica je London. Već tu Sam počinje da traga za odgovorom na pitanje koje ga muči:

„Je li Amerika Rim celoga sveta, ili je ona nazadnija od Britanije i Evrope? Ili je i jedno i drugo u isti mah? Odgovori će ga ponekad iznenaditi, ponekad potvrditi njegove stavove, ali najčešće uznemiravati.

„Njemu je bilo razumljivo da hibridni kosmopoliti koji luduju za titulama i bakarom, ekscentrični umetnici koji vole metrese i šah, lenjivci kojima je potreban neko s kime bi mogli da tumaraju, mogu više da vole život u inostranstvu. Ali ga je iznenadilo kada je shvatio da i poslovni ljudi, svet kojem on pripada, žele isto.“

Sam je u Evropi istinski stranac, „Amerikanac u inostranstvu“, Fran na domaćem terenu u svakom gradu, Londonu, Parizu, Veneciji, Berlinu, obožavana, živahna, članica elitnih, koketnih jedinica u pohodu na zabave.

Nju zadivljuju svi koji imaju aristokratsku odrednicu uz ime, grofovi, baronice... Nije mnogo mlađa od Sama, ali se oseća beskrajno mlada i željna divljenja i udvaranja.

Krah jednog braka

Kada joj suprug ushićeno saopšti da su dobili unuka ona kaže:

„Oduševljena sam. Naravno... Ali, Same, zar ne shvataš da Kurt – oh, ne mislim na Kurta pojedinačno, naravno; mislim na sve naše prijatelje u Evropi – oni me smatraju mladom.

Mladom! I jesam! A ako znaju da sam baba! Gospode! O, Same, zar ne vidiš? Užasno je! Ovo je kraj, za mene!“.

Biće hors de combat (van bojnog polja, ne može da se takmiči). To je etiketa koju ne želi. Želi novi život i novog muža. Baš Kurta, koji nema Samovo bogatstvo, ali ima titulu.

S kakvom lakoćom samo to saopštava čoveku sa kojim je delila decenije života.

Kako će se osetiti Sam? Kako će reagovati? Da li shvata da je to kraj sebične veze u kojoj je on dao sve, a ona uzvraćala suptilnim ponižavanjem?

Majstorski će to opisati autor. Komešanje njegove duše i sve figure koje će ga okružiti.

Čitava slika njihovog složenog odnosa je plod spisateljskog savršenstva u prikazivanju unutrašnjeg sveta jednog čoveka. Duboko emotivno. Ljubav bez ostatka, odanost, sve bez trunke kičerskog kićenja i jevtinih ljubavnih izjava.

Kako me nervira Sam!

Jednostavno će Sam reći veliku istinu: “Meni nisu potrebne titule, odelo ni društveni položaj niti ma šta drugo da bih bio zapažen. I

ti to nikad nisi uvidela! Ti si mi se rugala zato što ja jesam spor i nezgrapan, sve dotle dok mi nisi ukrala svaku mrvicu samopouzdanja koje sam imao.Ti si bila moj izdajnik u mojoj vlastitoj kući.“

On je bespogovorno živeo njene hirove. Divićete se toj snazi njegovih osećanja.

I ja sam mu se, više od tri stotine strana, divila. Kada sam prešla na poslednjih sto pedeset ubedljivi majstor pisanja, gospodin Sinkler, me je toliko saživeo sa likovima da sam uzviknula iznenadivši samu sebe: „Kako me nervira Sam!“

Bogati Amerikanac postaje usamljena lutalica evropskim gradovima. Možda je venecijanski susret sa Edit Kortrajt, damom koju je upoznao na prethodnom evropskom putovanju sa Fran, kraj emotivnog lutanja? I ona je Amerikanka. Iz Mičigena je došla jer se udala za Italijana.

Sušta je suprotnost Fran, puna razumevanja, uglađena, prijatna, otporna na lažni sjaj titula koje su ostale iz prošlosti da žive neki svoj paralelni život u svetu koji ubrzano hrli napred.

Možda će konačno pomoći Samu da se vrati svojim projektima. Zamislio je kućice na točkovima. Možda su baš one prethodile današnjim soliterima koji hrle autoputevima širom sveta. Možda je rešio „muku svog života“, ne da nije postigao šta je hteo već što nikada nije znao šta hoće.

Iskušenje se zvalo Fran

Fran će ga još jednom dovesti u iskušenje da krenu iznova. Da li će odoleti? Nema ostavljanja knjige za čitanje posle.

Ono što je posebno važno: bez Fran upoznao je pravu Evropu, recimo Napulj, ljude a ne stereotipe. Pouka za sve koji kao na početku ove priče kreću na put s prtljagom punim stereotipa i željom da vide samo ono što vodiči, pisani, elektronski, štampani ili živi zadaju modernim nomadima, prosečnim turistima.

U literarnoj zaostavštini Sinklera ostala je zauvek i slika srednje američke klase prvih decenija prošlog veka.

Koliko su živopisni njegovi likovi i inspirativne teme svedoči podatak da su Sinklerovi romani oživeli u Holivudu. Jednog junaka igrao je Bert Lankaster, a film je režirao Džon Ford.

Dodsvort je prvo oživeo na Brodveju, potom na filmu u režiji Vilijama Vajlera.

Magazin Tajm 2005. godine uvrstio ga je u sto najboljih filmova snimljenih tokom osam decenija.